U hodniku koji vodi do predvorja začuli su korake - i to sve jače. Možda je to napokon Egeanin. Mada, kako je noć počela, može to biti i Mrtva straža. I to ogijerska.
Met žurno pokaza ostalima da se zaklone za uglove, tako da niko ne može da ih vidi s vrata, a onda odšepa da pokupi svoje crno koplje. Džuilin povuče Teru na noge i odvuče je nalevo, gde ona čučnu u ugao, a on stade ispred nje držeći štap obema rukama. To je na prvi pogled bilo krhko oružje, ali hvatač lopova ga je koristio izuzetno vešto. Noel odvuče Tuon u suprotni ugao i pusti joj jednu ruku da bi gurnuo šaku pod kaput, gde je držao svoje duge noževe. Met stade usred sobe, leđima okrenut kiši i mraku, i ispruži ašandarei. Ko god da uđe kroz ta vrata, on neće moći da skakuće po predvorju kad mu je kuk sav ukočen od Tuoninih udaraca - ali ako dođe do najgoreg, ostaviće svoj trag bar na nekolicini.
Kada Egeanin prođe kroz vrata, njemu ruka s kopljem klonu od olakšanja. Dve sul’dam uđoše za njom, a za njima Domon. Met tada prvi put ugleda Edesinu, mada mu se učini da se seća kako ju je video jednom kad su izvodili damane u šetnju - bila je to vitka i zgodna žena odevena u jednu od onih jednostavnih sivih haljina, crne kose koja joj je padala do struka. Iako je a'damom bila vezana za Setino zapešće, Edesina je smireno gledala šta se dešava. Možda i jeste Aes Sedai na povocu, ali očigledno Aes Sedai uverena da će joj taj povodac uskoro skinuti. S druge strane, Teslin je sva podrhtavala od nestrpljenja, oblizujući se i piljeći u vrata koja vode u dvorište. Rena i Seta poteraše dve Aes Sedai iza Egeanin, ne skidajući pogled s vrata.
„Morala sam da smirim der’sul’dam“, kaza Egeanin čim uđe u prostoriju. „One su veoma zaštitnički nastrojene prema svojim štićenicama.“ Namršti se kada vide Džuilina i Teru. Nije bilo nikakvog razloga da joj ranije kaže za Teru, kad je već bila voljna da pomogne damane, ali očigledno da joj se iznenađenje u vunenoj odori ni najmanje nije dopalo. „Naravno, to što je ona videla Setu i Renu pomalo menja stvari“, nastavila je, „ali...“ Reči joj zamreše kao nožem presečene kada joj pogled pade na Tuon. Egeanin je bila bleda žena, ali sad preblede još više. Tuon je ošinu pogledom strogo kao glavoseča. „O, Svetlosti!“, Egeanin promuklo izusti padajući na kolena. „Ti ludače! Dići ruku na Kćer Devet meseca kažnjava se mučenjem do smrti!“ Dve sul’dam ostaše bez daha i bez oklevanja kleknuše, ne samo cimajući dve Aes Sedai s njima, već hvatajući a'dam za ogrlice i zabijajući im lica u pod.
Met zastenja kao da ga je Tuon opet udarila nogom u trbuh. Tako se osećao. Kćer Devet meseca. Aelfin reče istinu, ma koliko on mrzeo to saznanje. Umreće i živeti ponovo, ako to već nije uradio. Odreći će se polovine svetlosti sveta da bi spasao svet, a o tome šta to znači nije hteo ni da razmišlja. Oženiće... „Ona je moja žena“, tiho kaza. Neko se zagrcnu; učini mu se da je to Domon.
„Šta?“, ciknu Egeanin, tako brzo okrenuvši glavu prema njemu da joj se perčin zaneo i udario je po licu. Nikad ne bi pomislio da ona može cičati. „Ne možeš to da kažeš! Ne smeš to da kažeš!“
„Zašto da ne?“, htede on da čuje. Aelfin uvek daje istinite odgovore. Uvek. „Ona je moja žena. Vaša krvava Kćer Devet meseca je moja žena!“ Svi su blenuli u njega, izuzev Džuilina, koji je skinuo kapu i piljio u nju. Domon odmahnu glavom, a Noel se tiho nasmeja. Egeanin samo otvori usta. Dve sul’dam zgranuto ga pogledaše kao da je neki ludak koji bunca. Tuon ga je gledala, ali potpuno nečitkog izraza lica, a te njene tamne oči nisu ođavale o čemu razmišlja. O, Svetlosti, šta da radi? Kao prvo, mora da krene pre...
U odaju ulete Selucija, a Met zaječa. Zar će cela krvava palata da dođe? Domon pokuša da je zgrabi, ali ona mu se izmače. Prsata zlatokosa so’đin nije bila dostojanstvena kao obično, već je kršila ruke i osvrtala se oko sebe kao da je neko progoni. „Oprosti mi što progovaram“, prestravijeno reče, „ali to što činiš ludo je i sumanuto.“ Zaječa i pojuri da napola klekne između dve sul’dam, oslanjajući im se o ramena, kao da ih moli za zaštitu. Plavim očima neprestano je bacala poglede po prostoriji. „Kakva god da su znamenja, ovo se još može ispraviti, samo ako pristaneš da se povučeš.“
„Smiri se, Selucija“, pokuša Met da je uspokoji. Nije ga ni gledala, ali on je svejedno smirujuće mahao. Ma koliko tragao po svojim sećanjima, nije nalazio nikakav način da se izađe na kraj sa usplahirenom ženom. Sem da se čovek negde sakrije. „Niko te neće povrediti. Niko! Dajem ti reč. Sada možeš da se lepo smiriš.“
Iz nekog razloga, ona ga na tren zbunjeno pogleda, a onda se spusti na kolena i sklopi šake u krilu. Odjednom sav strah iščile iz nje i držanje joj opet postade kraljevsko, kakvo je uvek bilo. „Pokoravaću ti se, sve dok ne naneseš zlo mojoj gospodarici. Ako to učiniš - ubiću te.“
Da mu je to Egeanin rekla, ne bi mu baš bilo svejedno. Ali pošto je te reči izgovorila ta punačka ženica mlečnih obraza, niska, premda viša od svoje gospodarice, smesta ih je zaboravio. Svetlost zna da su žene opasne, ali mislio je da može izaći na kraj sa služavkom. Bar više ne vrišti. Čudno kako to kod žena dolazi i odlazi.
„Pretpostavljam da sada hoćeš obe da ih strpaš u senik?“, upita Noel.
„Ne“, odgovori Met, gledajući Tuon. Ona mu uzvrati pogled, ali i dalje nije mogao da protumači izraz na njenom licu. Ženica vitka kao dečačić, a on voli žene koje imaš zašta da uhvatiš. Naslednica seanšanskog prestola, a on se ježi od plemkinja. Žena koja je htela da ga kupi, a sada bi verovatno da mu zarije nož među rebra. I ona će mu biti supruga. Aelfin uvek istinito odgovara. „Povešćemo ih sa sobom.“
Tuonino lice naposletku nešto pokaza. Ona se nasmeši, kao da je odjednom saznala nekakvu tajnu. Ona se nasmeši, a on zadrhta. O, Svetlosti, kako je samo zadrhtao.
32
Malo mudrosti
Zlatni točak beše velika gostionica, odmah pored Avarinske tržnice, s dugom trpezarijom zakrčenom malim četvrtastim stolovima i s gredama poduprtom tavanicom. Ali čak i u podne tek je petina stolova bila zauzeta - obično je za njima sedeo neki strani trgovac naspram žene u odeći trezvenih boja kose podignute ili prikupljene u punđu na potiljku. I žene su bile trgovci, ili bankari; u Far Madingu muškarcima je bilo zabranjeno da se bave tim poslovima. Skoro svi stranci u trpezariji bili su muškarci, budući da su žene među njima mogle da uđu i u žensku sobu. U vazduhu se osećao miris ribe i ovčetine koje su se spremale u kuhinji, a povremeno bi povik prizvao nekom stolu jednog od poslužitelja koji su stajali u redu u zadnjem delu trpezarije i čekali. Inače su trgovci i bankari tiho razgovarali. Zvuk kiše napolju bio je glasniji od njihovih reči.
„Jesi li siguran?“, upita Rand, uzimajući izgužvane crteže od jednog poslužitelja četvrtaste vilice kojeg je povukao u stranu.
„Mislim da je to on“, čovek mu nesigurno odgovori brišući ruke o dugu kecelju izvezenu žutim kolskim točkom. „Liči na njega. Trebalo bi da se ubrzo vrati.“ Pogled mu prolete iza Randa i on uzdahnu. „Bolje da naručiš piće ili da odeš. Gazdarica Goldžir ne voli da pričamo u radno vreme - a ne bi joj se svidelo da čuje da sam ikada pričao o njenim gostima.
“Rand se osvrnu preko ramena. Jedna vitka žena s visokim češljem od belokosti zabijenim u tamnu punđu na potiljku stajala je u žutom dovratku koji je vodio u žensku sobu. Po tome kako je osmatrala trpezariju - napola kao kraljica koja nadgleda svoje kraljevstvo, a napola kao seljak koji nadgleda svoja polja, i svakako nezadovoljna onim što je pred njom - videlo se da je gostioničarka. Kada joj pogled pade na Randa i poslužitelja četvrtaste vilice, ona se namršti.