„Kuvano vino“, reče Rand i pruži čoveku nekoliko novčića, bakrenjake za vino i srebrnu marku za novosti koje mu je saopštio, premda nesigurne. Prošlo je više od nedelju dana otkako je ubio Rohajda i otkako je Kismen pobegao, a za sve to vreme ovo je prvi put da mu iko išta kaže kada pokaže crteže. Ostali su samo slegali ramenima ili odmahivali glavom.
Odmah pored bilo je desetak praznih stolova, ali on je hteo da sedne u ugao u prednjem delu trpezarije tako da može videti ko ulazi a da njega ne primete, pa je stoga krenuo između stolova, usput osluškujući razgovore.
Jedna visoka bleda žena u tamnozelenoj svilenoj haljini odmahnula je glavom zdepastom muškarcu u uskom crnom tairenskom kaputu. Zbog sede punđe pomalo je podsećala na Kecuejn kad se pogleda postrance. Čovek s kojim je pričala kao da je bio sazdan od tesanog kamena, ali po tamnom četvrtastom licu videlo se da je zabrinut. „Gazda Admira, slobodno se opusti u vezi sa Andorom“, smirivala ga je ona. „Veruj mi kad ti kažem da Andorci mogu da se deru i jedni drugima prete mačevima koliko god hoće, ali nikada neće dozvoliti da dođe do pravog rata. Najbolje po tebe bilo bi da i dalje prevoziš svoju robu istim putem. Kairhijen će te oporezovati za petinu više od Far Madinga. Pomisli samo na taj dodatni trošak.“ Tairenac se namršti kao da zaista razmišlja o tome - ili kao da se pita da li je ono što je najbolje za njega u stvari ono što je najbolje za nju.
„Čuo sam da mu je telo bidnulo crno i nateklo“, govorio je vitki sedobradi Ilijanac u tamnoplavom kaputu, koji je sedeo za drugim stolom. „Čuo sam da su Savetnice reknule da ga spale.“ Značajno diže obrve i potapša se po šiljatom nosu zbog kojeg je izgledao kao lasica.
„Gazda Azereose, da u našem gradu ima kuge, Savetnice bi to obznanile“, spokojno mu odvrati vitka žena koja je sedela naspram njega. U smotanoj kosi bila su joj dva češlja od belokosti i bila je lepa, mada je pomalo ličila na lisicu i bila hladna kao Aes Sedai - premda je u uglovima smeđih očiju imala jedva primetne bore. „Zaista bih vas savetovala da ne premeštate ništa od svoje trgovine u Lugard. Murandija je veoma nemirna. Plemići nikada neće dozvoliti da Roedran digne vojsku. A sigurna sam da ste čuli da su Aes Sedai umešane. Samo Svetlost zna šta će one uraditi.“ Ilijanac nelagodno slegnu ramenima. U današnje vreme niko baš nije siguran šta će Aes Sedai uraditi - ako je iko ikada i bio siguran.
Jedan Kandorac prosede račvaste brade i s krupnim biserom u levom uhu naslonio se prema zdepastoj ženi u tamnosivoj svilenoj haljini koja je crnu kosu pokupila u čvrsto uvijenu pletenicu povrh glave. „Gazdarice Šimel, čuo sam da je Ponovorođeni Zmaj krunisan za kralja Ilijana.“ Čelo mu se nabralo koliko se namrštio. „Uzevši u obzir proglas Bele kule, razmišljam da na proleće pošaljem svoja kola za Tir pored Erinin. Možda je Rečni put teža putanja, ali Ilijan nije u toj meri dobro tržište za krzno da bih ja želeo toliko da se kockam.“
Zdepasta žena se nasmeši - ali bio je to previše tanak osmeh za tako okruglo lice. „Gazda Posevajna, čujem da ga skoro nisu ni videli u Ilijanu otkad se krunisao. U svakom slučaju, Kula će se pobrinuti za njega, ako već nije, a jutros sam dobila vesti da je Kamen Tira pod opsadom. Teško da su to okolnosti pod kojima će vladati potražnja za krznom, zar ne? Ne, Tir nije mesto gde se igra nasigurno.“ Nabori na gazda Posevajninom čelu samo se još više produbiše.
Stigavši do stočića u uglu, Rand baci plašt preko stolice i sede leđima prema zidu, pa zadiže okovratnik. Onaj čovek sa četvrtastom vilicom donese mu kositreni pehar začinjenog kuvanog vina, na brzinu mu zahvali za srebrnjak i odjuri kada ga neko za drugim stolom doviknu. Dva velika kamina uza zidove trpezarije grejala su prostoriju, ali ako je iko uopšte primetio da Rand nije skinuo rukavice, nije posebno obraćao pažnju na njega. Pretvarao se da pilji u pehar s vinom dok je zapravo držao na oku vrata koja su se otvarala na ulicu.
Većina onoga što je načuo nije ga preterano zanimala. Već je imao prilike da čuje to, a ponekad je znao više od ljudi koje je prisluškivao. Na primer, Elejna je bila saglasna sa onom bledom ženom, a ona je zacelo poznavala Andor bolje od ma koje trgovkinje iz Far Madinga. Doduše, za njega je opsada Kamena bila novost, ali još ne mora da se gnjavi s tim. Kamen nikada nije pao, sem pred njim, a znao je da je Alana negde u Tiru. Osetio je kako je skočila odnekud severno od Far Madinga do nekog mesta znatno dalje na severu, a onda - dan kasnije - negde daleko ka jugoistoku. Sada je bila toliko daleko od njega da nije mogao da oceni je li u Hadon Mirku ili gradu Tiru, ali bio je uveren da je u jednom od ta dva mesta, s četiri druge sestre u koje on ima poverenja. Ako su Merana i Rafela mogle da izvuku ono što je hteo od Morskog naroda, moći će i od Tairenaca. Rafela je Tairenka, što bi trebalo da bude od pomoći. Ne, svet može još malo bez njega. Mora.
Neki visok čovek umotan u dugi mokri plašt, kapuljače podignute tako da mu je potpuno sakrivala lice, uđe s ulice i Randov pogled ga otprati do stepeništa u zadnjem delu trpezarije. Krenuvši uz stepenište, čovek zabaci kapuljaču i otkri sedu kosu i bledo ispijeno lice. Nemoguće da je poslužitelj mislio na njega. Niko s očima ne bi njega pobrkao s Peralom Torvalom.
Rand se opet zagleda u vino, a misli mu se natmuriše. Min i Ninaeva odbile su da provedu još jedan sat gacajući po ulicama, kako je to Min sročila, a pretpostavljao je da Alivija samo reda radi pokazuje crteže. Ako i to. Po onome što mu je veza govorila o Min, rekao bi da su danas sve tri u brdima van grada. Min je zbog nečega bila veoma uzbuđena. Njih tri su verovale da je Kismen pobegao pošto nije uspeo da ga ubije, a da su ostali odmetnici ili otišli s njim, ili da nikada nisu ni dolazili. Sve tri su već danima pokušavale da ga nagovore na odlazak. Barem Lan nije digao ruke.
Zašto misliš da žene nisu u pravu?, mahnito prošapta Lijus Terin u njegovoj glavi. Ovaj grad je gori od svakog zatvora. Ovde nema Izvora! Zašto bi oni ovde ostali? Zašto bi bilo koji razuman čovek ovde ostao?Mogli bismo samo na dan, samo na nekoliko sati da odjašemo na onu stranu prepreke. Svetlosti, samo na nekoliko sati! Glas se razulareno i divlje grohotom nasmeja. O, Svetlosti, zašto baš ja moram da imam ludaka u glavi? Zašto? Zašto?
Rand besno primora Lijusa Terina da se stiša, tako da se njegov glas pretvorio u potmulo brujanje, kao da nešto zuji negde u blizini. Razmišljao je da pođe sa ženama, čisto da bi ponovo osetio Izvor, mada je samo Min pokazala želju za tim. Ninaeva i Alivija nisu htele da priznaju zašto hoće na jahanje kada je jutarnje nebo obećavalo da će doneti ovu kišu što sada lije. Nije to bilo prvi put da su otišle. Pretpostavljao je da idu da posete Izvor. Da opet otpiju od Jedne moći, makar samo nakratko. Pa, izdržaće on bez mogućnosti da usmerava. Može on da istrpi odusustvo Izvora. Može! Mora, da bi mogao da ubije ljude koji su pokušali da ubiju njega.
Nije to razlog!, viknu Lijus Terin, uprkos Randovim naporima da ga ućutka. Plašiš se! Ako te bolest zahvati dok pokušavaš da upotrebiš ter’angreal, mogla bi te ubiti - ako ne i nešto gore! To bi moglo ubiti sve nas!, zaječa.
Vino se prosu preko Randovog zglavka i natopi mu rukav, a on pusti pehar. Sud svejedno nije bio potpuno okrugao, a mislio je da ga nije savio toliko da će se primetiti. On se ne plaši! Nije dozvoljavao da ga strah dodirne. Svetlosti, jednom će morati da umre. To je prihvatio.
Pokušali su da me ubiju - i hoću da ih pobijem zbog toga, pomisli on. Ako mi za to bude bilo potrebno malo vremena, pa, možda će me bolest dotad proći. Spaljen da si, moram da živim do Poslednje bitke. Lijus Terin se u njegovoj glavi zasmeja još razularenije.