Ninaeva zastade, držeći vrata. „Min, paziću na obojicu. Alivija, molim te ostani s njom i gledaj da ne napravi neku glupost.“ Bila je sva hladna i dostojanstvena, staložena kao prava Aes Sedai - dok nije pogledala u hodnik. „Oganj ih spalio!“, ciknu. „Odlaze!“ I potrča, ostavivši vrata napola otvorena.
Alivija ih zatvori. „Min, hoćemo li da igramo neku igru da nam prođe vreme?“ Priđe stolici ispred kamina pa sede i iz torbice za pojasom izvadi parče uzice. „Kolariću-paniću?“
„Ne, hvala ti, Alivija“, odgovori Min, umalo odmahnuvši glavom na čežnju u ženinom glasu. Randu je možda svejedno šta će Alivija raditi, ali Min je zadala sebi da upozna tu ženu i iznenadila se onim što je otkrila. Nekadašnja damane je na površini zrela žena, naizgled dobro zašla u srednje godine, stroga i odlučna, pa čak i zastrašujuća. Svakako joj je polazilo za rukom da zastraši Ninaevu. Ta je retko kome govorila „molim te“ sem Aliviji. Ali postala je damane sa četrnaest godina i njena ljubav prema dečjim igrama nije bila jedina čudna stvar u vezi s njom.
Min je žarko želela da ima časovnik u sobi, premda nije mogla da zamisli gostionicu s časovnicima u svim sobama, sem ako u njoj ne odsedaju kraljice i kraljevi. Koračajući napred-nazad dok ju je Alivija budno pratila pogledom, brojala je sekunde u glavi, pokušavajući da oceni koliko će Randu i ostalima biti potrebno da izgube gostionicu s vidika. Kada je zaključila da je prošlo dovoljno vremena, izvadila je plašt iz ormara.
Alivija polete prema vratima i podboči se ispred njih, ni najmanje detinjastog izraza lica. „Nećeš za njima“, otegnuto reče odlučnim glasom. „To bi sada samo dovelo do nevolja, a ja to ne mogu da dopustim.“ U tom trenutku je podsetila Min na tetku Ranu - premda s tim plavim očima i zlatnom kosom ni najmanje nije ličila na nju - koja je nekako uvek znala kada uradiš nešto loše i uvek bi se postarala da ti ne padne na pamet da to ponoviš.
„Alivija, sećaš li se onih naših priča o muškarcima?“ Žena pocrvene kao bulka, a Min žurno dodade: „Mislim na ono kad sam ti rekla kako često ne razmišljaju glavom.“ Često je imala prilike da čuje neke žene kako se drugima rugaju da ništa ne znaju o muškarcima, ali sve dok nije upoznala Aliviju nikada nije srela neku takvu. Ona zaista ništa ne zna! „Rand će bez mene upasti u gadne nevolje. Ja idem da nađem Kecuejn, a ako pokušaš da me zaustaviš...“ Stisnu pesnicu.
Alivija se jedan dug trenutak samo mrštila na nju. Naposletku reče: „Čekaj da uzmem plašt i poći ću s tobom.“
U Ulici plavog šarana nije bilo nosiljki niti slugu u livrejama, a kočije ne bi ni mogle da prođu kroz uzanu i vijugavu uličicu, omeđenu kamenim radnjama i kućama s krovovima od šindre, mahom dvospratnicama, ponekad zbijenim, a ponekad razdvojenim drugim uličicama. Kaldrma je i dalje bila skliska od kiše, a hladan vetar je pokušavao da otrgne Randu plašt s leđa, ali ljudi su ponovo izašli na ulice. Tri ulična stražara, jedan s arkanom na ramenu, zastala su da bace pogled na Randov mač, pa nastavila svojim putem. Nedaleko odatle, na drugoj strani ulice, zgrada u kojoj je bila radnja obućara Zerama dizala se tri sprata uvis, ne računajući tavan pod kosim krovom.
Jedan žgoljavi čovek veoma slabe brade ubaci Randov novčić u svoju kesu i tankim drvenim štapićem skide hrskavu pitu s mesom s roštilja na ćumur na svojim kolicima. Lice mu je bilo puno bora, tamni kaput dronjav, a duga proseda kosa uvezana kožnom vrpcom. Pogled mu polete prema Randovom maču i smesta odlete s njega. „A zašto se raspituješ za obućara? To ti je najbolja ovčetina u gradu.“ Isceri se tako da mu brada skoro nestade, a pogled mu odjednom postade veoma prevrtljiv. „Ni prva savetnica se ne hrani bolje.“ Kada sam bio dečak, bile su neke pite s mesom koje smo mi zvali piroške, promrmlja Lijus Terin. Kupovali smo ih na selu i..
Prebacujući pitu iz ruke u ruku dok mu se vrelina probijala kroz rukavice, Rand potisnu taj glas. „Volim da znam kakav je čovek koji mi pravi čizme. Na primer, da li je sumnjičav prema strancima? Ako je čovek sumnjičav prema tebi, onda neće da radi najbolje što može.“
„Da, gazdarice“, reče prodavac bez brade, klanjajući se jednoj razrokoj dežmekastoj sedokosoj ženi. Umota četiri pite s mesom u hrapavu hartiju, pa joj pruži smotuljak pre nego što uze novac. „Zadovoljstvo mi je, gazdarice. Svetlost vas obasjala.“ Ona se otetura bez reči, tutnuvši umotane pite pod ogrtač, a on joj se kiselo namršti u leđa pre nego što ponovo posveti pažnju Randu. „Zeram nikada nije bio ni malčice sumnjičav, a sve i da jeste - Milsa mu ne bi dozvolila da to i ostane. To mu je žena. Otkad im je poslednje dete otišlo iz kuće i zasnovalo svoju porodicu, Milsa izdaje poslednji sprat. Barem kada joj pođe za rukom da nađe nekoga kome ne smeta da noću bude zaključan“, zasmeja se. „Milsa je dala da se napravi stepenište pravo do trećeg sprata, tako da je tamo osamljeno, ali nije htela da plati da se probiju i nova vrata, tako da stepenište silazi u radnju, a ona nema toliko poverenja da radnju noću ostavlja otključanu. Hoćeš li da pojedeš tu pitu ili ćeš samo da je gledaš?“
Brzo odgrizavši zalogaj, Rand obrisa vrelu mast s brade i ode do skloništa koje je pružala streha iznad jedne radnjice. I drugi ljudi su od uličnih prodavaca niz ulicu kupovali hranu - pite s mesom, prženu ribu ili fišeke pune pečenog graška. Trojica ili četvorica njegove visine i dve ili tri žene visoke koliko većina drugih mušakaraca na ulici možda su bili Aijeli. Možda onaj prodavac slabe brade nije bio prevrtljiv kako mu je izgledao, a možda je to bilo zbog toga što od doručka ništa nije jeo, ali Randu je došlo da proždere tu pitu i kupi još jednu. Međutim, naterao je sebe da jede lagano. Zeramu izgleda dobro ide posao. U radnju su mu stalno ulazili ljudi, mahom noseći čizme na popravku. Sve i da pusti posetioce da se popnu gore a da ih ne najavi, kasnije će ih sigurno prepoznati, a možda i još jedan ili dvojica njegovih mušterija. Ako su odmetnici iznajmljivali poslednji sprat od obućareve žene, možda im nije mnogo smetalo to što su noću zaključani. Jedna uličica okrenuta jugu delila je obućarevu kuću od jedne prizemne zgrade. Jeste da je to opasan pad, ali s druge strane je jedna dvospratnica s krojačkom radnjom u prizemlju stajala zid uza zid s obućarevom kućom. Zeramova zgrada nije imala prozore sem onih okrenutih prema ulici - a iza je bila još jedna uličica, za odnošenje smeća; Rand je to već proverio - ali mora postojati neki izlaz na krov da bi se šindra popravljala kada se za time ukaže potreba. Odatle je kratak pad do švaljinog krova, nakon čega treba preći još tri pre nego što se stigne do niže zgrade - svećarske radnje - a odatle je lako doskočiti na ulicu, ili u uličicu iza zgrada. Noću, pa čak ni danju, nema previše opasnosti od toga da neko primeti šta se dešava, samo ako onaj ko prelazi krovove pazi da se ne okrene ulici i da pogleda gde su ulične straže pre nego što skoči na kaldrmu. Ulica plavog šarana tako je zavijala da najbliže stražarsko mesto nije bilo na vidiku.
Kada vide da dva čoveka prilaze obućarskoj radnji, okrenu se i stade da se pretvara da kroz debela neravna okna viri u oštračevu radnju i makaze i noževe prikačene za jednu dasku. Jedan od te dvojice bio je visok, mada ne koliko oni što su verovatno bili Aijeli. Lica su im bila skrivena velikim kapuljačama, ali ni jedan ni drugi nisu nosili čizme na popravku. Mada su obojica čvrsto držala plaštove, vetar ih je dovoljno zadizao da otkrije krajeve kanija s mačevima. Jedan nalet vetra skide kapuljaču s glave nižem od te dvojice, a on je ponovo zgrabi i podiže, ali ne pre nego što je šteta već bila učinjena. Gedvin je kosu sad skupljao u rep i pričvrstio je srebrnom ukosnicom ukrašenom krupnim crvenim dragim kamenom, ali i dalje je to bio čovek opasnog izraza lica i izazivačkog držanja. Gedvinovo prisustvo značilo je da je ovaj drugi Torval. Rand je bio spreman da se kladi u to. Niko od ostalih nije bio toliko visok.