Vozeći taljige niz snegom zavejani put do Tremonsijena, Barmelin se zapitao da li će mu matora Maglin iz Devet prstenova platiti za šljivovicu u taljigama koliko traži. Nije baš bio siguran u to. Maglin je bila škrte ruke sa srebrom, rakija nije baš bila najbolja, a ovako kasno zimi možda je žena i spremna da sačeka do proleća kako bi kupila bolju. Odjednom shvati da je veoma svetlo. Skoro kao da je letnje podne, a ne zimsko jutro. Najčudnije je što je sjaj izgleda dopirao iz ogromne jame pored puta gde su radnici iz grada kopali sve do prošle godine. Tu bi trebalo da je čudovišno velika statua, ali njega to nikada nije dovoljno zanimalo da bi pogledao o čemu se radi.
A sada, skoro protiv svoje volje, zauzdao je svoju stamenu kobilu i sišao s taljiga u sneg, pa odgacao do ruba jame. Bila je stotinu koraka duboka i desetostruko toliko široka, a morao je da zakloni lice šakama od zaslepljujućeg sjaja što je dopirao iz nje. Škiljeći kroz prste, nekako je razaznao ogromnu kuglu koja je svetlela kao drugo sunce. Odjednom mu sinu da to mora da je Jedna moć.
Prigušeno viknuvši, zatetura se kroz sneg nazad do taljiga, pa se užurbano pope i šibnu Nisu uzdama da bi je poterao, istovremeno pokušavajući da je okrene nazad prema svom imanju. Ima da ostane u sopstvenoj kući i sam popije tu rakiju. I to svu.
Šetajući se izgubljena u mislima, Timna je jedva videla neobrađena polja koja su pokrivala sva brda sem ovog na kojem je ona bila. Tremalking je veliko ostrvo, i ovako daleko od mora u vetru se nije osećala ni trunčica soli, ali mučili su je Ata'an Mijere. Odbili su Put vode, ali Timna je bila jedan od vodiča odabranih da ih štite od njih samih, ako je to moguće. To je sada bilo veoma teško, kada su se svi digli na noge zbog tog svog Koramura. Veoma malo ih je ostalo na ostrvu. Čak su i upravnici, koje je uvek žigalo što nisu na moru, u prvim plovilima koja su našli zaplovili da ga traže.
Odjednom joj jedno neuzorano brdo privuče pogled. Velika kamena šaka štrčala je iz zemlje grabeći providnu kuglu veliku kao neka kuća. A ta kugla je blistala kao veličanstveno letnje sunce.
Sve pomisli na Ata'an Mijere iščileše joj iz glave i Timna uhvati svoj plašt, pa sede na zemlju smešeći se jer će možda dočekati da vidi ispunjenje proročanstva i kraj varke.
„Ako si zaista jedna od Izabranih, služiću ti“, sumnjičavo reče bradati čovek ispred Sindejn, ali ona nije čula šta još ima da kaže.
Osećala je. Toliko saidara u jednoj tački bilo je kao svetionik koji svaka žena što može da usmerava na svetu može da pronađe. Znači, našao je ženu koja će upotrebiti drugi ključ. Suočila bi se s Velikim gospodarom - suočila bi se s Tvorcem - s njim. Delila bi moć s njim i dopustila mu da pored nje vlada svetom. A on je odbacio njenu ljubav - odbacio je nju! Budala koja joj je sada nešto trtljala bio je važan čovek - bar kako se na to gleda u današnje vreme - ali ona nije imala vremena da se uveri u njegovu pouzdanost, a bez toga nije mogla da ga ostavi da trtlja, ne kada je osećala Moridinovu ruku kako miluje kur’suvre u kojima je njena duša. Kao brijač tanak tok Vazduha raseče tom čoveku bradu, istovremeno mu odrubljujući glavu s ramena. Drugi tok odgurnu telo tako da joj krv koja je liptala iz presečenog vrata ne umrlja haljinu. Pre nego što su i telo i glava pali na kameni pod, već je izatkala kapiju. Osećala je gde je taj svetionik, koji je doziva.
Kada je iskoračila u brdovitu šumu gde je tle ispod ogoljenih grana, s kojih su visile samo debele suve loze, bilo posuto raštrkanim hrpama snega, zapitala se gde li ju je to taj svetionik privukao. Ali to i nije bilo bitno. Južno od nje taj svetionik je blistao - dovoljno saidara da se jednim udarcem uništi čitav kontinent. On će biti tamo - on i žena s kojom ju je izdao. Ona pažljivo povuče Moć i stade da tka mrežu njegove smrti.
Munje kakve Kecuejn u životu nije videla bleštale su s neba bez oblaka. Nisu to bile iskrzane munje, već prava srebrno-plava koplja koja su tukla u vrh brda na kojem je stajala, koplja koja su udarala o izvrnuti štit što je izatkala, rasprskavajući se uz zaglušujuću riku pedeset stopa nad njenom glavom. Vazduh je čak i ispod štita pucketao, a kosa joj se dizala na glavi. Da nije bilo pomoći angreala koji je pomalo ličio na svračka, nikako ne bi bila u stanju da održava štit.
Jedna druga zlatna ptica, lastavica, visila joj je na zlatnom lančiću s ruke. „Tamo“, reče Kecuejn i pokaza u smeru u kojem kao da je lastavica letela. Šteta što ne može da oceni na kojoj se udaljenosti Moć usmerava, niti da li to čine muškarac ili žena, ali moraće da se zadovolji smerom. Nadala se da neće biti... nesreća. I njeni ljudi su tamo. Ali ako uz upozorenje usledi i napad, neće biti mnogo sumnje.
Čim joj ta reč izlete iz usta, vodoskok od plamena buknu u šumi na severu, pa još jedan i još jedan, u nepravilnoj liniji koja je hitala ka severu. Kalandor je kao plamen buktao u rukama mladog Džahara. Iznenađujuće, ali po napetosti na Elzinom licu i sudeći po tome kako je stiskala suknje, ona je usmeravala te tokove.
Merisa zgrabi mladićevu crnu kosu i nežno mu zatrese glavom. „Polako, lepi moj“, promrmlja. „O, polako, moj snažni lepotane.“ On joj se zamamno osmehnu.
Kecuejn malčice odmahnu glavom. Teško je razumeti odnos bilo koje sestre s njenim Zaštitnikom, naročito među Zelenima, ali uopšte nije mogla da pojmi šta se dešavalo između Merise i njenih momaka.
Ali pažnja joj je bila okrenuta jednom drugom dečku. Ninaeva se ljuljala i ječala od opijenosti i užitka koji je sa sobom donosila tolika poplava saidara što je tekao kroz nju, ali Rand je sedeo nepomično kao kamen, lica mokrog od znoja. Pogled mu je bio bezizražajan, kao da su mu oči uglačani safiri. Da li je uopšte svestan šta se dešava oko njega?
Lastavica se na lančiću pod njenom šakom ponovo okrenu.
„Tamo“, reče, pokazujući prema ruševinama Šadar Logota.
Rand više nije video Ninaevu. Ništa nije video, ništa nije osećao. Plivao je po ustalasanom plamenom moru, batrgao se preko ledenih planina što su se urušavale sa svakim korakom. Opačina je hrlila kao plima, pokušavajući da ga odnese. Ako popusti samo na trenutak, otrgnuće sve ono zbog čega je to što jeste i odneti i to niz onaj provodnik. A da sve bude još gore, uprkos plimi pogani koja je navirala kroz onaj neobični cvet, nije se činilo da je manje pogani u muškoj polovini Izvora. Beše kao ulje koje pluta po površini vode u sloju tako tankom da se ne primećuje sve dok se površina ne dodirne, ali pošto je pokrivala čitavu neizmernu mušku polovinu, beše sama po sebi velika kao okean. Mora da izdrži. Mora. Ali koliko dugo? Koliko će dugo izdržati?
Ako bude mogao da raščini ono što je Al’Tor učinio, razmišljao je Demandred dok je kroz svoju kapiju prolazio u Šadar Logot, da to raščini oštro i iznenadno, možda će ga i ubiti, ili makar spržiti u njemu moć usmeravanja. Shvatio je šta Al’Tor namerava čim je shvatio gde je ključ. Briljantan plan - drage volje mu je odao priznanje - koliko i suludo opasan. I Lijus Terin je oduvek bio briljantan, mada ne koliko su svi pričali. Nije bio ni izbliza briljantan kao Demandred.
Ali jedan pogled na šutom zakrčene ulice naveo ga je da promeni mišljenje. Ništa neće menjati. Pored njega se dizala polovina neke blede kupole; njen smrskani vrh bio je dvestotinak stopa, ako ne više iznad ulice, a iznad se nebo plavelo na jutarnjoj svetlosti. Ali od skršenog ruba ruševine pa niz ulicu sve je bilo puno senki, kao da noć već pada. Grad je... podrhtavao. Osećao je drhtaje kroz čizme.
Vatra buknu u šumi, veliki prasak izatkan od saidina oduva drveće u vazduh na talasima plamena koji pohrliše prema njemu, ali on već izatka kapiju. Skoči kroz nju, pa je pusti da nestane i potrča kroz lozama obavijeno drveće što je brže mogao, gazeći kroz snežne nanose, spotičući se o kamenje skriveno ispod trulog lišća, ali ni u jednom trenutku ne usporavajući. Mreža je bila obrnuta, čisto iz opreza, ali isto je važilo i za prvu, a on je bio vojnik. I dalje trčeći, čuo je praskanje koje je očekivao i znao da plameni talasi hrle prema mestu gde se njegova kapija nalazila, jednako nepromašivo kao što su hrlili prema njemu dok je bio među ruševinama. Ali sada su bili dovoljno daleko da ne predstavljaju nikakvu opasnost po njega. Ne usporavajući, okrenu se prema ključu. Koliko je saidina teklo kroz njega, kao da je na nebu bila velika vatrena strela uperena na Al’Tora.