„Možete li mi pomoći? Izgleda da sam se izgubila, a izgubila sam i konja.“ Žena koja je iskoračila iza drveta ispred njih nije imala ni plašt. Nosila je samo haljinu od tamnozelene svile, tako dubokog izreza da joj je pola bujnih prsa bilo otkriveno. Valovi crne kose uokvirivali su prelepo lice, a zeiene oči svetlucale su dok se smešila.
„Ovo je čudno mesto za jahanje“, sumnjičavo primeti Beldejn. Lepuškasta Zelena ni najmanje nije bila zadovoljna time što je Kecuejn odredila da Dejđin bude glavna i koristila je svaku priliku da iskaže svoje mišljenje o Dejđininim odlukama.
„Nisam mislila da odjašem tako daleko“, kaza žena približavajući se. „Vidim da ste sve Aes Sedai. S... konjušarem? Znate li kakva je ovo tutnjava?“ Iben odjednom preblede. To što je osećao bilo je nemoguće! Zelenooka žena se iznenađeno namršti, a on učini jedino što je mogao.
„Ona drži saidin!“, viknu i baci se na nju, osećajući kako Dejđin duboko zahvata Moć.
Sindejn uspori kada ugleda ženu među drvećem stotinak koraka ispred nje - visoku zlatokosu ženu koja ju je samo posmatrala kako joj prilazi. Osećajući kako se u okruženju vode bitke s Moći, bila je oprezna, ali to joj je istovremeno ulivalo nadu. Žena je bila jednostavno odevena, u vunenoj odeći, ali neverovatno nakićena draguljima, kao da je neka velika gospa. Sa saidarom u sebi, Sindejn je videla sićušne bore u uglovima ženinih očiju. Znači, nije jedna od onih što sebe nazivaju Aes Sedai. Ali ko je onda? I zašto stoji tako kao da hoće da joj zapreči put? To zapravo i nije bilo bitno. Odala bi se ako sada krene da usmerava, ali imala je vremena. Ključ je i dalje blistao kao svetionik Moći. Lijus Terin je i dalje živ. Koliko god ju je ta žena streljala pogledom, rešiće je se nožem ako zaista pokuša da joj ne dopusti da prođe. A za slučaj da se pokaže da je ta žena ono što zovu divljakušom, Sindejn joj je pripremila mali pokolon - izvrnutu mrežu koju ova neće ni videti dok ne bude prekasno. Odjednom, oko te žene blesnu svetlost saidara, ali pripremljena ognjena kugla sinu iz Sindejnine šake - dovoljno mala da ostane neprimećena, nadala se, ali sasvim dovoljna da progori rupu kroz tu ženu koja...
Baš u trenutku kada stiže do nje, skoro dovoljno blizu da joj oprlji odeću, mreža Vatre se razatka. Ta žena ama baš ništa nije uradila; mreža se samo raspala! Sindejn nikada nije ni čula za ter’angreal koji može da razatka mrežu, ali mora da je tako nešto po sredi.
A onda je žena napade, a ona se po drugi put prenerazi. Bila je jača nego Sindejn pre zatočeništva kod Aelfina i Elfina! To je nemoguće - nema te žene koja može biti jača. Mora da ima i angreal. Zabezeknutost potraja samo dok ona ne raseče ženina tkanja. Nije umela da ih obrne. Možda je to dovoljna prednost. Videće Lijusa Terina mrtvog! Hoćel
Visoko brdo nije bilo baš blizu ključu, ali on je svejedno tako jarko blistao u Mogedijeninoj glavi, da je žudela makar za gutljajem tog neizmernog toka saidara. Bilo bi neslućeno zadovoljstvo držati toliko saidara, ma držati i hiljaditi deo tog toka. Žudela je, ali nije imala namere da ide dalje od te šumovite osmatračnice. Jedino ju je pretnja od Moridinovih šaka koje miluju njenu kur'suvru naterala da uopšte Putuje dovde, a odlagala je polazak moleći se da se sve završi pre nego što ona bude primorana da pođe. Uvek je delala u tajnosti, ali čim je došla morala je da beži od napada. U šumi koja se prostirala pred njom, na mestima međusobno veoma udaljenim, munje i oganj izatkani od saidara i drugi koji mora da su bili od saidina bleštali su i tutnjali pod popodnevnim suncem. Crni dim dizao se u stubovima sa spaljenog drveća, a vazduh je podrhtavao od gromovitih prasaka.
Nimalo je nije zanimalo ko se bori, ko je preživeo, a ko poginuo. Samo što bi bilo baš lepo kada bi Sindejn ili Grendal poginule. Ili obe. Mogedijen neće poginuti usred neke tamo bitke. Kao da sve to nije dovoljno loše, iza onog blistavog ključa nalazila se u šumi ogromna spljoštena kupola crnila, kao da se noć skamenila. Lecnula se kada se tamna površina zamreškala i kupola vidno nabrekla i porasla. Ludilo je prići tome bliže, šta god da je. Moridin neće znati šta je ona tu uradila, a šta nije.
Povukavši se na suprotnu padinu brda, dalje od blistavog ključa i čudne kupole, sela je da radi ono što je u prošlosti tako često činila - da gleda iz senki i da preživi.
Rand je u sebi vrištao. Bio je siguran da vrišti, da Lijus Terin vrišti, ali od buktanja nije čuo ni jedan ni drugi glas. Pogani okean opačine kuljao je kroz njega, tako brzo da je zavijao. Plimski talasi prljavštine kršili su se nad njim. Razjarene oluje pogani kidale su ga. Jedino što mu je govorilo da i dalje drži Moć bila je pogan. Saidin je mogao da se pomeri, rasplamsa, da dođe na korak do toga da ga ubije, a on to neće ni znati. Gnojava poplava nadvladala je sve ostalo i on se vrhovima prstiju držao da ga ne odnese. Opačina se premeštala. To je sve što je sada bilo bitno. Mora izdržati!
„Min, šta možeš da mi kažeš?“ Kecuejn je bila na nogama, premda iznurena. Održavanje tog štita čitav dan svakoga bi izmorilo.
Već neko vreme nije bilo napada na vrh brda i zapravo jedino usmeravanje koje je osećala bilo je Ninaevino i mladićevo. Elza je u beskrajnim krugovima obilazila vrh brda, i dalje u vezi s Merisom i Džaharom, ali trenutno nije imala šta da radi sem da osmatra brda oko njih. Džahar je sedeo na nekom kamenu, a Kalandor je slabašno blistao preko njegove podlaktice.
Merisa je sedela na zemlji pored njega, glave oslonjene na njegovo koleno, a on ju je mazio po kosi.
„Pa, Min?“, Kecuejn odlučno zatraži da čuje.
Devojka je besno pogleda iz udubljenja u kamenitom tlu gde su Tomas i Moad ušuškali nju i Harinu. Bar su njih dvojica imali dovoljno razuma da prihvate kako ne mogu da učestvuju u ovoj bici. Harina se nadureno mrštila, a jedan od ove dvojice nekoliko puta je morao da obuzda Min da ne bi otišla do mladog Al’Tora. Čak su morali i noževe da joj oduzmu, nakon što je pokušala da ih izbode.
„Znam da je živ“, promrmlja devojka, „i mislim da je u bolovima. Samo, ako osećam dovoljno da znam da ga nešto boli, onda je on u ludačkoj patnji. Pusti me njemu.“
„Sada bi samo smetala.“
Ne obraćajući pažnju na devojčino očajno ječanje, Kecuejn pođe preko neravnog tla do mesta gde su Rand i Ninaeva sedeli, ali na trenutak nije gledala njih. Čak i miljama daleko, crna kupola izgledala je ogromno, hiljadu stopa visoka. I nadimala se. Površinom je ličila na crni čelik, mada nije blistala na zracima popodnevnog sunca. Čak bi se moglo reći da svetlost oko nje slabi.
Rand je sedeo isto kao na početku - pretvorio se u nepomični slepi kip znojavog lica. Ako je u bolovima, kako Min kaže, to se na njemu nije videlo. A sve i da jeste, Kecuejn nije znala šta može u vezi s tim da učini, niti šta bi smela. Ako ga sada na ma koji način uznemiri, to bi moglo imati kobne posledice. Pogledajući na sve veću kupolu mrtvačkog crnila, Kecuejn zastenja. Moglo bi imati kobne posledice i to što ga je pustila da počne s time što radi.
Ninaeva zaječa i skliznu na zemlju s kamena na kojem je sedela. Haljina joj je bila mokra od znoja, a kosa joj se lepila za sklisko lice. Slabašno zatrepta, a grudi joj se zanjihaše kada stade očajnički da grabi vazduh. „Ne više“, zacvile. „Ne mogu više da podnesem.“
Kecuejn stade da okleva, što joj inače nije bio običaj. Devojka ne može da izađe iz kruga dok je mladi Al’Tor ne pusti, ali ako ti Čoedan Kal nemaju manu kao Kalandor, biće zaštićena od toga da prihvati Moć u količini koja bi je povredila. Samo što je ona već provodila daleko više saidara nego što bi to mogla čitava Bela kula, i to pomoću svakog angreala i sa’angreala koje Kula poseduje. Nakon toliko vremena koliko je takav tok proticao kroz nju, mogla bi umreti od obične iznurenosti.