„Svetlosti, ženo, sigurno imaš neku predstavu! Sigurno možete da nagađate...“ „Ne budi nerazuman", prasnula je u trenu. „Muškarci obično to urade u ovakvim okolnostima, ali si nam potreban. Mislim da neće biti dobro za tvoje odnose sa ostalim mokrozemcima ako budemo morale da te vežemo dok se ne smiriš. Idi u svoj šator. Ako ne možeš savladati misli, pij dok se ne obeznaniš. I ne prekidaj nas dok se savetujemo." Sagla se i ušla natrag u šator, i zastor se zatvorio i počeo da se preklapa dok su ga ponovo vezivali iznutra.
Perin je zurio u zatvoreni zastor, vukući palac preko oštrice noža, a zatim ga vrati u korice. Možda bi uradile baš onako kako je Nevarin pretila ako ih bude ometao. I nisu mogle da mu kažu ništa što je želeo da zna. Nije mislio da bi u ovakvim trenucima nešto krila. Bar ne o Faili.
Vrh brda je bio tiši, pošto je većina Dvorečana otišla. Ostali, i dalje pazeći niže na geldanski logor, udarali su nogama da bi se ugrejali, ali niko nije govorio. Gai’šaini su se jedva čuli. Drveće je zasenilo neke delove geldanskog i majenskog logora, ali je Perin mogao da vidi kako se u oba utovaruju kola. Svejedno je odlučio da ostavi stražu. Arganda je možda pokušavao da ga umiri. Čovek koji tako miriše mogao je biti... nerazuman, suvo je završio misao.
Nije bilo više ničega da radi na brdu, tako da je pešačio pola milje do svog šatora. Šatora koji je delio s Failom. Saplitao se koliko je i hodao, naprežući se svaki put kada bi upao u visoki sneg. Koliko da ga spreči da odleti, toliko i da bi se zagrejao, držao je svoj ogrtač čvrsto uza se. Nije bilo toplote.
Kada je stigao, dvorečanski logor je vrveo. Kola su i dalje stajala u velikom krugu, dok su ih muškarci i žene s Dobrejnovog imanja iz Kairhijena utovarali, a ostali pripremali konje za sedlanje. Po ovako dubokom snegu kolski točkovi bi vredeli koliko i po blatu, tako da su svi bili privezani za stranice i zamenjeni drvenim skijama. Natrontani zbog hladnoće, mnogi su izgledali dvaput širi nego što su zaista bili; Kairhijenjani su jedva zastajkivali da ga pogledaju, ali svaki Dvorečanin koji ga je video, zaustavljao se da bulji dok mu neko ne bi rekao da nastavi, šta god da je dotad radio. Perinu je bilo drago što u tim pogledima nije video sažaljenje. Bojao se da bi mogao pući i zaplakati ako bi ga neko sažaljivo pogledao.
Izgleda da ni ovde nije bilo ničega čime bi se bavio. Njegov veliki šator, njegov i Failin, već je bio na jednim kolima zajedno sa sadržajem. Bazel Gil je hodao pored kola s velikim spiskom u rukama. Punački čovek je preuzeo posao šambajana - vodio je Failino domaćinstvo, Perinovo, brinuo kao veverica o žiru. Sviknutiji na gradove nego na putovanja, patio je od hladnoće i nosio ne samo ogrtač već i uski šal oko vrata, krzneni šešir širokog oboda i debele vunene rukavice. Iz nekog razloga Gil pobeže čim ga je spazio, promrmljavši nešto o proveravanju kola pre nego što je odjurio. Čudno.
Perin se onda setio jednoga: pronašao je Danila, naredio da se ljudi na brdu smenjuju na svaki sat i da svako dobije topao obrok.
„Pobrini se prvo za konje i ljude", rekao je tanak ali snažan glas. „Ali se zatim moraš pobrinuti za sebe. Ima tople supe u loncu i hleba i stavila sam malo dimljene šunke. Pun stomak će pomoći da ne izgledaš baš kao ubica u pohodu."
„Hvala, Lini“, reče. Ubica u pohodu? Svetlosti, osećao se kao mrtvac, ne kao ubica. „Ješću malo kasnije."
Failina glavna sobarica delovala je kao krhka žena - koža joj beše kao pergament a bela kosa skupljena u punđu na temenu, ali su joj leđa bila prava i tamne oči bistre i oštre. Ipak, sada joj je briga borala čelo i rukama je jako stezala ogrtač. Bila bi zabrinuta za Failu svakako, ali...
„Majgdin je bila s njom", rekao je; nije mu bilo potrebno njeno klimanje glavom. Majgdin je izgleda bila stalno s Failom. Blago, tako ju je Faila nazivala. A Linije izgleda smatrala ženu svojom kćerkom, iako je ponekad izgledalo da Majgdin ne uživa u tome koliko Lini. „Vratiču ih nazad" obećao je. „Sve njih." Njegov glas se tu skoro slomio. „Nastavi s poslom", nastavio je grubo, žurno. „Ješću za trenutak. Moram da se postaram za.. .za...“ Otišao je ne završivši.
Nije bilo ničega za šta je trebalo da se postara. Ničega na šta je mogao da misli, sem Faile. Jedva je znao kud ide dok ga koraci nisu odveli van kruga kola.
Stotinu stopa iza konja, nizak kameni greben je tamnim vrhom prodirao kroz sneg. Odatle će moći da vidi tragove koje su ostavili Elijas i ostali. Odatle će ih videti kada se vraćaju.
Nos mu je rekao kako nije sam mnogo pre nego što je stigao do tamnog vrha grebena, a rekao mu je i ko je tamo. Drugi čovek nije osluškivao, jer je Perin probio sebi put do vrha pre nego što je ovaj ustao s mesta gde je čučao na petama. Talanvorove mršave ruke su čvrsto stiskale dugačak mač, i nesigurno je piljio prema Perinu. Ovaj visoki čovek je primio teške udarce u životu, i obično je bio veoma siguran u sebe. Možda je očekivao grdnju što nije bio tamo kada je Faila oteta, iako je ona odbila naoružane telohranitelje. Sem Bain i Čijad, koje se očigledno nisu računale. Ili je možda samo mislio da će ga poslati nazad među kola da bi Perin mogao da bude sam. Perin je pokušao da mu izraz lica bude manje - kako je ono Lini rekla? Kao ubica u pohodu? Talanvor je bio zaljubljen u Majgdin i uskoro bi se venčao s njom, ako su Failine sumnje bile tačne. Čovek je imao pravo da čuva stražu.
Stajali su na grebenu dok se smrkavalo, a u snegom pokrivenoj šumi koju su posmatrali ništa se nije mrdalo. Pala je i noč a da se ništa nije maklo, niti je Masema došao, ali Perin na njega nije ni pomišljao. Odsjaj tri četvrti meseca belasao se na snegu i činilo se da je mesečina blistava kao da je mesec pun, sve dok oblaci nisu počeli da ga skrivaju i sve tamnije senke zaigrale po snegu. Sneg ponovo suvo zašušta. Sneg će prekriti tragove i belege. Nemi na hladnoći, njih dvojica su stajala i gledala sneg kako pada; čekali su i nadali se.
3
Običaji
Od prvog sata pošto su je uhvatili, dok se batrgala kroz snežnu šumu, Faila je brinula zbog hladnoće. Vetar se podizao i zamirao, podizao i zamirao. Nekoliko usamljenih stabala i dalje je imalo lišće, ali većinom je bilo smeđe i mrtvo je visilo. Vetar je neometano zavijao kroz šumu, a naleti vetra, premda mali, nosili su led. Jedva da je pomislila na Perina, osim što se nadala da je on nekako saznao za Masemine tajne planove. I naravno, za Šaidoe. Čak i ako je ta bludnica Berelajn sada bila jedina koja je mogla da mu kaže. Nadala se da je Berelajn izbegla zasedu i Perinu sve rekla. A onda pala u rupu i slomila vrat. Ali je bilo ponečeg što ju je daleko više brinulo nego njen muž.
Ona je nazivala ovo vreme jesenjim, ali ljudi su se nasmrt smrzavali za vreme saldejskih jeseni, a ona je od odeće zadržala samo tamne vunene čarape. Jedna joj je držala laktove čvrsto vezane na leđima, dok joj je druga bila vezana oko vrata kao povodac. Hrabre reči su dovele do toga da joj umesto tankog pokrivača preostane samo gola koža. Bilo joj je previše hladno đa bi se znojila, pa ipak su je noge uskoro bolele od pokušaja da održi korak sa svojim otmičarima. Povorka Šaidoa, muškarci i Device pod velovima, usporavali su kad bi im sneg bio do kolena, ali su se odmah vraćali brzom hodu kada bi im se sneg spustio do članaka, i nije delovalo kao da se umaraju. Ni konji nebi mogli brže prevaliti tu razdaljinu. Drhteći, batrgala se na kraju povoca, trudeći se iz sve snage da udahne kroz zube, stisnute da ne bi cvokotala.