„Prestanite, budale!“, doviknu im Faila. „Alijandra! Majgdin! Pustite ih ! da vas nose! Poslušajte me!“ Ni služavka ni vazalka nisu obratile ni najmanju pažnju. Majgdin je režala kao pašče, i dalje grizući Aijela. Alijandra je, oborena, i dalje vikala i ritala se. Faila je zaustila da izda još jedno naređenje.
„Gai’šain će ćutati“, progunđa Rolan, jako je pljesnuvši po stražnjici.
Stegla je zube i zamrmljala ispod glasa. A to joj je donelo još jednu pljusku! Čovek je njene noževe zakačio sebi za pojas. Ako bi se mogla domoći makar jednog...! Ne, ono što se mora izdržati, može se izdržati. Nameravala je da pobegne, ne da napravi bezuspešan pokušaj.
Majgdinina borba je trajala malo duže nego Alijandrina, dok dva mišićava čoveka nisu uspela da joj odvoje čeljusti od ruke Šaidoa. Dvojica su bila neophodna. Na Failino iznenađenje, umesto da udari Majgdin, ujedeni čovek je stresao krv s ruke i nasmejao se! Mada je to nije spasio. U trenu, Failina služavka je ležala licem u snegu, pored kraljice. Imale su samo tren ili dva da predahnu i da se koprcaju na hladnom pokrivaču. Dvoje Šaidoa, od kojih jedna beše Devica, pojaviše se iz obližnjeg drveća, teškim noževima krešući grančice s dugačkih šiba. Među lopatice obe žene spustilo se stopalo, pesnice na vezanim laktovima skloniše s puta ruke kojima su mlatarale, i na belim kukovima procvetaše crveni cvetovi.
U početku su obe nastojale da se bore, uvrćući se na sve strane, uprkos tome što su ih držali. Otimanje je bilo još uzaludnije nego dok su stajale uspravno. Iznad struka im se malo šta mrdalo, osim što su cimale glavama i divlje trzale ruke. Alijandra je nastavljala da vrišti da oni to ne mogu da joj urade, što je bilo shvatljivo budući da je ona kraljica, premda, kada se uzmu u obzir okolnosti, budalasto. Bilo je očigledno da mogu, i da rade upravo šta su naumili. Iznenađujuće, Majgdin je podigla glas u istom oštrom negodovanju. Svako bi pomislio da je kraljevskog porekla, a ne gospina služavka. Faila je znala da je Lini šibala Majgdin, a da ona nije ovoliko kukumavčila. U svakom slučaju, negodovanje nije donelo dobro nijednoj. Metodično šibanje se nastavilo dok se obe nisu ritale i ječale bez reči, i još malo duže da se nauče pameti. Kada su ih konačno podigli kao i ostale zarobljenice, visile su plačući, a sva je borbenost iščezla iz njih.
Faila nije imala nimalo saosećanja. Po njenom mišljenju, budale su zaslužile svaki udarac. Čak i ako se zanemare promrzline i ranjava stopala, što duže ostanu napolju, bez odeće, veći su izgledi da neka od njih možda i ne preživi da pobegne. Šaidoi su ih vodili ka nekoj vrsti skloništa, i Alijandra i Majgdin su doprinele da se do njega sporije stigne. Možda je u tom odlaganju prošlo malo više od četvrt časa, ali ti trenuci su mogli činiti razliku između živih i mrtvih. Povrh svega, sigurno bi čak i Aijeli popustili u straži makar malo kad jednom nađu sklonište i nalože vatre. I mogle su se odmarati ako ih nose. Mogle bi biti spremne da okušaju sreću kada im se ukaže prilika.
Ponevši svoje zarobljenice, Šaidoi su produžili istim odmerenim korakom. Ako ništa drugo, barem se činilo da se kreću kroz šumu brže nego ranije. Teška kožna navlaka za luk udarala je Failu postrance dok se njihala, i nju uhvati vrtoglavica. Od svakog Rolanovog dugog koraka tresla joj se cela utroba. Krišom je pokušavala da nađe nekakav položaj u kojem ne bi trpela toliko bubotaka.
„Budi mirna, inače ćeš pasti", promrmljao je Rolan, tapšući joj bok kako bi možda potapšao konja da ga smiri.
Podigavši glavu, Faila se zagleda unazad, ka Alijandri, mršteći se. Nije bilo mnogo šta da se vidi od geldanske kraljice, a i to je bilo ispresecano unakrsnim crvenim tragovima od kukova pa gotovo preko čitavih butina. Kada se razmisli, malo kašnjenje i nekoliko udaraca možda su mala cena koja se mora platiti da bi se odgrizlo parče od ovog klipana koji ju je nosio kao džak zrnevlja. Mada ne od njegove ruke. Njegovo grlo bi bilo prava stvar.
Hrabre misli, i gore nego bezvredne. Budalaste. Mada su je nosili, znala je da se mora boriti s hladnoćom. Nekako je počela da shvata kako to što je nose pogoršava situaciju. Dok je hodala, makar se morala boriti da se zadrži na nogama da bi ostala budna, ali kako se veče spuštalo i sumrak postajao gušći, ljuljuškanje na Rolanovom ramenu kao da ju je uspavljivalo. Ne. Hladnoća je bila ono što je otupljivalo njen um. Ono što joj je usporavalo krv. Mora se boriti, ili će umreti.
Ritmično je pokretala šake i vezane ruke, stezala i opuštala noge, stezala i opuštala, terajući mišiće da pokreću krv. Mislila je na Perina, praveći čvrste planove o tome šta bi trebalo da uradi po pitanju Maseme i kako bi ona mogla da ga ubedi, u slučaju da se pokoleba. Prelazila je preko svađe koju će imati kada on sazna da je koristila Ča Faile kao doušnike, planirala kako će presresti njegov bes i smiriti ga. Postojala je umetnost vođenja muževljevog besa u željenom pravcu, a ona je učila od stručnjaka, od svoje majke. Biće to veličanstvena svađa. I veličanstveno mirenje nakon toga.
Razmišljanje o mirenju s njim navodilo ju je da zaboravi da pokreće mišiće, tako da je probala da se usmeri na svađu, na planiranje. Mada joj je hladnoća zatupljivala misli. Počela je da gubi nit, i morala bi da trese glavom i krene iznova. Rolanovo gunđanje da bude mirna je pomagalo, na njegov glas je mogla da se usredsredi, da ostane budna. Čak i udarci po stražnjici koji bi usledili bili su od pomoći, koliko god mrzela da prizna tu činjenicu; svaki je bio šok koji ju je trgao i razbudio. Nakon nekog vremena počela je da se izdiže više i da se uvija dok gotovo ne bi pala, izazivajući tako grube udarce. Bilo šta da ostane budna. Nije znala da kaže koliko je vremena prošlo, ali je to uvijanje i okretanje slabilo, sve dok Rolan nije prestao da gunđa i da je udara. Svetlosti, htela je da čovek udara po njoj kao po bubnju!
Zašto bih, pod Svetlošću, htela tako nešto?, razmišljala je tupo, i zamagljenim kutkom uma shvatila da je bitka izgubljena. Noč je delovala mračnije nego što je trebalo da bude. Nije mogla da razazna čak ni odsjaj mesečine na snegu. Mogla je da oseti kako klizi, sve brže i brže, ka dubljem mraku. Cvileči u sebi, potonula je u obamrlost.
Došli su snovi. Sedela je Perinu u krilu, a on ju je tako čvrsto stezao da je jedva mogla da se mrda, i bili su ispred velike vatre koja je plamsala u širokom kamenom kaminu. Kovrdžava brada joj je grebala obraze dok joj je gotovo bolno grickao uvo. Iznenada je kroz sobu dunuo jak vetar, ugasivši vatru u kaminu kao da je plamen sveče. A Perin se pretvorio u dim koji je nestao s vetrom. Sama u gorkoj pomrčini, borila se s vetrom, ali ju je on prevrnuo i kotrljao dok nije bila toliko smućena da nije razlikovala šta je gore, a šta dole. Sama i beskrajno se kotrljajući u ledenom mraku, znala je da ga više nikada neće naći.
Trčala je preko smrznute zemlje, batrgajući od smeta do smeta, padajući, cimajući se da ustane da bi ponovo panično potrčala, gutajući vazduh toliko hladan da joj je rezao gušu kao komadići stakla. Ledenice su svetlucale na golim granama oko nje, a ledeni vetar je strujao kroz retku šumu. Perin je bio veoma ljut, i ona je morala da pobegne.
Premda, nije mogla da se seti same svađe, samo da je nekako gurnula svog prelepog vuka u pravi gnev, do one granice kada počinju da se bacaju stvari. Samo, Perin nije bacao stvari. Nameravao je da je prebaci preko kolena, kao što je uradio jednom, davno. Mada, zašto je bežala od toga? Tu bi ipak bilo pomirenja. I naravno, naterala bi ga da plati za poniženje. U svakom slučaju, pustila mu je malo krvi jednom ili dva puta kad je dobro naciljala činijom ili bokalom, mada joj to baš nije bila namera, a i znala je da je on nikada ne bi stvarno povredio. Ali je takođe znala da mora da beži, da nastavi da se kreće, ili će umreti.