„Sitnica, kako se čini“, sumnjičavo reče Alijandra. „Ali, ako je tako, zašto ga sama ne uzmeš?"
„Zato što imam vas da ga uzmete umesto mene!“ Shvativši da je viknula, Galina se skupi, a kapuljača joj spade dok je proveravala da li neko od prolaznika u vejavici prisluškuje. Činilo se da niko nije ni bacio pogled u njihovom pravcu, ali ona snizi glas do besnog siktanja. „Ne budete li to učinile, ostaviću vas ovde dok ne osedite i ne dobijete bore. A Sevana će čuti za Perina Ajbaru."
„To može da potraje", očajna, progovori Faila. „Nismo slobodne da se tek tako ušunjamo u Teravin šator kad god nam se prohte." Svetlosti, ni najmanje nije želela ni da se nađe u blizini Teravinog šatora. Ali Galina je rekla da će im pomoći. Možda je bila zlobna, ali Aes Sedai nisu mogle da lažu.
„Imate sve vreme koje vam je potrebno", odgovori joj Galina. „Ostatak svog života, gospo Faila t’Ajbara, samo ako ne pripazite. Nemojte da me razočarate." Još jednom oštro pogleda Failu, a onda se okrenu i s naporom pođe da se probija kroz sneg, držeći ruke kao da širokim rukavima pokušava da prikrije svoj draguljima optočen pojas.
Faila je u tišini buljila napred. Nijedna od njenih pratilja isto tako nije imala ništa da kaže. Činilo se da nema ničega što bi se moglo reći. Alijandra je delovala izgubljena u mislima, sa šakama u rukavima, piljeći pravo preda ’ se kao da vidi nešto iza mećave. Majgdin se vratila čvrstom držanju za svoju zlatnu ogrlicu. Bile su uhvaćene ne u jednu, nego u tri zamke, a bilo koja od te tri mogla ih je koštati glave. Spašavanje joj se odjednom učini veoma privlačno. Međutim, Faila je nameravala da nekako sama pronađe izlaz iz ove stupice. Povukavši ruku sa sopstvene ogrlice, batrgala se, prteći kroz mećavu.
5
Barjaci
Trčao je preko snegom pokrivene ravnice, nosa uzdignutog da bi bolje njušio vetar; lovio je miris, taj jedan dragoceni miris. Sneg koji je padao više mu se nije topio na zamrznutom krznu, ali hladnoća nije mogla da ga zadrži. Jastučići njegovih šapa bili su utrnuli, pa ipak, noge su. mu gorele, nastavljajući besno da rade, noseći ga, brže i brže, dok zemlja nije počela da mu se muti pred očima. Mora je naći.
Iznenada se veliki šareno-sivi vuk, načuljenih ušiju i sa ožiljcima iz brojnih borbi, spustio s neba kako bi zajedno s njim jurio za suncem. Još jedan veliki sivi vuk, ali ne tako velik kao on. Zubima bi rastrgao grla onima koji su je odveli. Čeljustima bi im smrvio kosti!
Tvoja ženka nije ovde, obrati mu se Skakač, ali ti si i previše ovde, a predugo van svog tela. Moraš se vratiti, Mladi Biče, ili ćeš umreti.
Moram da je nađem. Činilo se da čak i same njegove misli dahču. Nije mislio o sebi kao o Perinu Ajbari. Bio je Mladi Bik. Jednom je ovde bio pronašao sokoliću, i mogao je to ponovo. Mora je naći. Naspram te potrebe, smrt je bila ništa.
U blesku sivila drugi vuk ga udari u bok, i mada krupan, Mladi Bik je bio i umoran i svom snagom pade. Skočivši na noge dok se još kotrljao, zarežao je i bacio se na Skakačevo grlo. Ništa nije bilo hitnije od sokola.
Vuk sa ožiljcima polete u vazduh poput ptice, a Mladi Bik ostade da se batrga. Skakač je svetleo na snegu iza njega.
Slušaj me, štene! - Skakač je vatreno usmeravao misli ka njemu - tvoj um je uvrnut od straha! Ona nije ovde, a ti ćeš umreti ako budeš duže ostao; nađi je u budnom svetu. Samo je tamo možeš naći. Vrati se i nađi je!
Perin naglo otvori oči. Bio je umoran do kosti, a u stomaku je osećao rupu, ali je glad bila senka naspram praznine u grudima. I sam je bio praznina, i udaljen čak i od sebe samog, kao da je bio neko drugi, ko je posmatrao Perina Ajbaru kako pati. Iznad njega, krovno platno plavo-zlatnog prugastog šatora treperilo je na vetru. Unutrašnjost šatora bila je nejasna i u senkama, ali su se šatorska krila meko sjajila pod sunčevom svetlošću. A jučerašnjica nije bila noćna mora ništa više nego što je to bio Skakač. Svetlosti, pokušao je da ubije Skakača. U Vučjem snu smrt je bila... konačna. Vazduh bese topao, ali on se stresao. Ležao je na perjanom dušeku, u velikom krevetu, s kitnjasto izrezbarenim, pozlaćenim kosturom. Kroz miris uglja koji je goreo u mangalu namirisao je težak miris i ženu koja ga je nosila. Nikoga drugog nije bilo.
Ne dižući glavu s jastuka, on upita: „Jesu li je već pronašli, Berelajn?“ Imao je osećaj kako mu je glava preteška da je podigne.
Jedna od njenih poljskih stolica blago zaškripa dok je ustajala. Ranije je često dolazio ovamo, s Failom, da razgovara o planovima. Šator je bio dovoljno velik da primi celu porodicu, a Berelajnin bogati nameštaj, sav u toj zamršenoj rezbariji i pozlati, odgovarao bi i nekom dvorcu, mada je sve - stolovi i stolice i sam krevet - bilo spojeno kukama. Sve se moglo rasklopiti da se spakuje na tovarna kola, ali kuke nisu davale pravu stabilnost.
Ispod jakog mirisa osetio je Berelajnino iznenađenje što on zna da je ona tu, pa ipak, glas joj je bio miran. „Ne. Tvoji izviđači se još nisu vratili, a moji... Kada se nisu vratili do sumraka, poslala sam celu družinu. Našli su moje ljude mrtve, ubijene iz zasede, pre nego što su prešli pet ili šest milja. Naredila sam lordu Galenu da drži budnu stražu oko logora. Arganda takođe ima jaku stražu na konjima, ali je on poslao izvidnice. Uprkos mom savetu. Čovek je budala. Misli da niko drugi osim njega ne može da nađe Alijandru. Nisam sigurna veruje li da iko drugi i pokušava. Sasvim sigurno ne Aijeli.“
Perinu se ruke zgrčiše na mekom vunenom prekrivaču. Gaula ne bi mogli da uhvate na prepad, ni Džondina, čak ni Aijeli. Oni su i dalje lovili, a to znači da je Faila živa. Davno bi se vratili da su pronašli njeno telo. Morao je da veruje u to. Malo je zadigao jedno od plavih ćebadi. Ispod njih je bio nag. „Postoji li objašnjenje za ovo?“
Glas joj se nije promenio, ali u njenom mirisu zatreperi oprez. »Ti i tvoj vojnik ste mogli nasmrt da se smrznete da nisam pošla da vas potražim kada se Nurel vratio s vestima o mojim izviđačima. Niko drugi se nije usuđivao da te uznemiri; izgleda da si režao poput vuka na svakog ko je pokušao. Kada sam te pronašla, bio si toliko omamljen da nisi čuo nikoga ko ti se obraćao, a drugi čovek bio je spreman da padne pravo na lice. Tvoja služavka Lini zadržala je njega - sve što mu je trebalo bili su topla supa i čebad - ali ja sam zapovedila da tebe prenesu ovamo. U najboljem slučaju bi izgubio nekoliko nožnih prstiju da nije bilo Anure. Ona... Ona je izgledala kao da se boji kako bi mogao umreti čak i pošto te je Iscelila. Spavao si kao da si već mrtav. Rekla je da se osećaš kao neko ko je izgubio dušu, da si hladan bez obzira na to s koliko smo te ćebadi pokrili. I ja sam to takođe osetila kada sam te dodirnula.“
Previše objašnjenja, i nedovoljno. Bes je blesnuo, daleki bes, ali on ga je potisnuo. Faila je uvek bila ljubomorna kada bi on podigao glas na Berelajn. Neće vikati na tu ženu. „Grejdi ili Niejld mogli su da urade što je bilo neophodno”, rekao je ravnim glasom. „Čak su Seonid i Masuri bile bliže.“
„Moja lična savetnica prva mi je pala na pamet. Nisam ni pomislila na druge dok nismo gotovo stigli dovde. U svakom slučaju, zar je bitno ko je Iscelio?"
Tako prihvatljivo. A da je pitao zašto ga Prva od Majena lično čuva u polumračnom šatoru, umesto njene služavke, ili nekog od njenih vojnika, ili čak Anure, ona bi imala neki drugi prihvatljiv odgovor. Nije želeo da ga čuje.
„Gde mi je odeća?“, upitao je dižući se na laktove. Glas mu je i dalje bio bezizražajan.
Jedna sveća na malom stolu pored Berelajnine stolice bila je jedino pravo svetlo u šatoru, ali i više nego dovoljno za njegove oči, čak i tako mutne od umora. Bila je obučena dovoljno smerno, u tamnozelenu haljinu za jahanje s visokim okovratnikom, koji se završavao naborima čipke pod njenom bradom. Smernost je na njoj izgledala isto kao ovčije runo na divljoj mački. Lice joj beše u blagoj senci, prelepo i nepoverljivo. Uradiće ono što je obećala, ali kao i Aes Sedai, samo iz sopstvenih razloga, a ono što ne obeća moglo bi te ubosti s leđa.