Uz spoljni zid još tridesetak ih je upravo uzjahivalo, spremno da po dvojica krenu u nadzor Unutrašnjeg grada. Običnim danima bilo je drugih stražara, čija je glavna dužnost bila nadziranje ulica, ali pošto im se broj toliko smanjio, morali su da im se priključe i ovi koji su čuvali palatu. Kejrejn Frensi je isto tako bila tamo: punačka žena u zanosnoj zelenoj prugastoj haljini za jahanje i s plavozelenim ogrtačem, na svom sivom škopcu, dok je Venr Kosan, jedan od njenih Zaštitnika, uzjahivao dorata. Taman, s nešto sedih u kovrdžavoj kosi i bradi, veoma vitak čovek beše u jednostavnom smeđem ogrtaču. Izgleda da njih dvoje nisu hteli da se zna ko su.
Elejnin dolazak izazvao je iznenađenje u dvorištu konjušnica. Nisu se iznenadili Kejrejn ili Kosan, naravno. Zelena sestra samo ju je zamišljeno pogledala ispod kapuljače, a Kosan se nije ni obazro. Samo je klimnuo glavom Birgiti i Jarmanu. Zaštitnik Zaštitniku. Ne osvrćući se, izjahali su čim je Elejnina pratnja odmakla ođ gvožđem okovane kapije. Ali neki od onih koji su upravo uzjahivali pored zida zastadoše s po jednom nogom u uzengijama, piljeći u njih, a glave ljudi koji su upravo stajali na proveri okretale su se ka novopridošlima. Nisu očekivali da će se vratiti još najmanje sat, a osim nekolicine koja nije imala pojma ni o čemu što im je bilo dalje od nosa, svi u palati znali su koliko je trenutno stanje promenljivo. Među vojnicima se glasine šire i brže nego među ostalima, a Svetlost zna šta to znači, ako se uzme u obzir koliko su muškarci inače skloni ogovaranju. Ovi mora da su znali kako je Birgita žurno odjurila, a sad se vratila sa Elejnom i to pre vremena. Ide li neka od drugih Kuća na Kaemlin? Spremna za napad? Hoće li dobiti naređenje da čuvaju zidove koje nisu mogli potpuno da pokriju, čak ni uz ljudstvo koje je Dijelin imala u gradu? Bili su to trenuci iznenađenja i zabrinutosti, a onda je smežurani potporučnik resko izdao naređenje, i sve oči se smesta upiljiše pravo napred, a ruke se podigoše preko grudi za pozdrav. Pored bivšeg stegonoše, samo su još trojica služila duže od nekoliko dana, pa ipak, među njima nije bilo neiskusnih novajlija.
Konjušari u crvenim kaputima s belim lavom izvezenim na jednom ramenu požuriše iz konjušnica, iako je, u stvari, bilo malo čega što su mogli da urade. Na Birgitinu zapoved stražarke u tišini sjahaše i povedoše svoje konje ka visokim vratnicama. Ona sama iskoči iz sedla i dobaci uzde jednom konjušaru, ali nije bila brža od Jarmana, koji je požurio da pridrži uzde kako bi Sarijeta sjahala. On je bio, kako su neke sestre govorile, „sveža lovina”, vezan pre manje od godinu dana - taj izraz poticao je iz vremena kada Zaštitnike nisu baš uvek pitali žele li da budu vezani - i bio je veoma predan u izvršavanju svojih dužnosti. Birgita je samo stajala, mršteći se, podbočena pesnicama, naizgled posmatrajući ljude kako izjahuju u koloni od po dva da naredna četiri sata obilaze Unutrašnji grad. Međutim, Elejna bi se stvarno iznenadila da je i jedan od tih ljudi Birgiti i pao na um.
U svakom slučaju, imala je sopstvene brige. Pokušavajući da ne bude suviše napadna, proučavala je mršavu ženu koja je držala Vatrenjakove uzde, kao i krupnog čovu koji je bio spustio kožom pokrivenu stoličicu za uzjahivanje i pridržao joj uzengiju da sjaše. Dok se ona sva posvetila maženju škopca, šapućući mu, čovek se kretao sporo, pritupo i bez osmeha. Ni jedno ni drugo nije ni pogledalo Elejnu, sem što su joj klimnuli glavom u znak poštovanja; nakloni su manje važni od toga da se postaraju da je iz sedla ne zbaci konj uznemiren ljudima koji skaču gore-dole. Ni najmanje nije bilo bitno to što joj njihova pomoć zapravo i nije bila potrebna. Više nije bila u unutrašnjosti i neke običaje ipak valja poštovati. Svejedno, pokušala je da se ne mršti. Ostavila ih je da joj odvedu konja i nije se osvrtala. Ali želela je.
Ulazni hodnik bez prozora, koji se pružao iza reda stubova, delovao je mračno, premda je nekoliko podnih svetiljki s ogledalima gorelo iza njih. Jednostavne svetiljke, izrađene od gvožđa iskovanog u jednostavne vijugave šare, bile su kao i sve ostalo, jednostavno i namenjeno samo da služi svojoj svrsi - rubovi okrečenih tavanica nisu bili ukrašeni, a beli kameni zidovi goli i glatki. Vest o njihovom dolasku proširila se, i pre nego što su daleko stigle, pojavilo se pet-šest muškaraca i žena koji su počeli da se klanjaju i previjaju se u pojasu, da prihvataju plaštove i rukavice. Njihova livreja razlikovala se od konjušarske po tome što su imali bele okovratnike i orukavlja, a andorskog lava na levoj strani grudi umesto na ramenu. Elejna nije prepoznala nikoga od onih koji su tog dana bili na dužnosti. Većina slugu u palati bili su novi ljudi, a drugi su se vratili na posao - iako su se ranije povukli zbog starosti - da bi preuzeli obaveze onih koji su iz straha pobegli kada je Rand zauzeo grad. Jedan ćelavi neugledni čovek izbegavao je da je pogleda u oči, ali to je možda bilo stoga što se plašio da bi to bilo nametljivo. Vitka, mlada, razroka žena pala je u naklon previše poletno, a isto tako se i nasmešila, ali možda je samo htela da pokaže želju da što bolje radi svoj posao. Elejna je krenula dalje da ne bi počela da ih gleda popreko, a pratila ju je Birgita. U ustima je osećala gorak ukus sumnje.
Sarejta i njen Zaštitnik ostavili su ih nakon nekoliko koraka, a Smeđa je promrmljala nekakav izgovor o knjigama koje želi da pogleda u biblioteci. Ta zbirka nije bila mala, mada nije mogla ni da se poredi s velikim bibliotekama, pa je ta Aes Sedai tamo svakoga dana provodila sate i sate, često izvlačeći s polica tomove nagrizene zubom vremena i za njih govorila da su drugde nepoznati. Dok je hodala kao da lebdi niz poprečni hodnik, Jarman ju je sledio u korak, kao nekakav tamni zdepasti labud koji za sobom vuče rodu neobično skladnih pokreta. I dalje je nosio svoj uznemirujući plašt, pažljivo prebačen preko ruke. Zaštitnici su se veoma retko odvajali od njih na duže. Kosanov je verovatno bio u bisagama. „Birgita, da li bi i ti htela zaštitnički plašt?" upita Elejna nastavljajući dalje. Nije bilo prvi put da je zavidela Birgiti na širokim čakširama. Čak je i u jahaćim suknjama bilo naporno hodati žustrije. Bar je umesto papuča imala čizme za jahanje, inače bi se smrzla na golim crveno-belim podnim pločicama. Nije bilo dovoljno tepiha da se zastru i hodnici; a u svakom slučaju, sve i da ih ima, brzo bi se rasenili od neprestanog prolaženja slugu koji održavaju palatu. „Čim Egvena zauzme Kulu, daću da se napravi jedan za tebe. Trebalo bi da ga imaš."
„Baš me briga za spaljene plaštove", sumorno odvrati Birgita. Zlosutno se namrštila i stisnula usne. „Sve je bilo gotovo tako brzo da sam pomislila kako si se krvavo spotakla i udarila krvavom glavom. Krv i pepeo! Oborile te ulične barabe! Samo Svetlost zna šta se sve moglo desiti!"
„Birgita, nema potrebe da mi se izvinjavaš." Bes i uvređenost pokuljaše kroz vezu, ali nameravala je da iskoristi tu prednost. Dovoljno je gadno to što je Birgita kori kada su nasamo; nije imala namere da to trpi u hodniku, okružena slugama koji žure svojim poslom, glačaju reljefe na zidovima i staraju se o podnim svetiljkama, koje su tu bile pozlaćene. Jedva da su zastajkivali da se nemo naklone Birgiti i njoj, ali nesumnjivo su se svi do jednog pitali zašto kapetan-general izgleda kao olujni oblak i čuljili uši kako bi čuli sve što mogu. „Nisi bila tamo zato što ja to nisam htela. Kladim se da ni Ned nije bio sa Sarejtom." Mislila je kako je nemoguće da se Birgita još više natmuri - možda je pogrešila što je spomenula Sarejtu. Elejna brzo promeni temu. „Zaista moraš da obratiš pažnju na svoj jezik. Počinješ da zvučiš kao najgora protuva."