,Ja nisam toliko sigurna", uzdahnu Riejna. „Kao što znate, Kara je bila neka vrsta mudre žene na Tomanskoj Glavi. Veoma uticajna u svom selu. Divljakuša, naravno. Pomislili biste da mrzi Seanšane, ali nije tako, ne sve njih. Vrlo je privržena sul’dam koja je uhvaćena s njom, i vrlo uzbuđena da mi ne povredimo bilo koju od njih. Lemora ima samo devetnaest - tetošena plemkinja koja je imala izuzetnu nesreću đa se iskra pokazala u njoj baš onog dana kada je Tančiko pao. Kaže da mrzi Seanšane i da želi da plate za ono što su uradili Tančiku, ali se odaziva na svoje damane ime, Larija, podjednako kao i na Lemora, i osmehuje se ka sul’dam i dozvoljava im da je maze. Ne sumnjam u njih, ne kako sumnjam u Aliviju, ali sumnjam da bi bilo koja od njih mogla da se suprotstavi sul’dam. Mislim da, ako bi sul’dam naredila bilo kojoj od njih da joj pomogne da pobegne, ona bi to i uradila, i bojim se da se uopšte ne bi mnogo borila ako bi sul’dam probala ponovo da je veže."
Kad je zaćutala, tišina se otegla.
Ninaeva je delovala kao da sagledava suštinu, boreći se sama sa sobom. Zgrabila je svoju pletenicu, a onda je pustila, skupila ruke čvrsto preko grudi, rese na šalu su joj se njihale dok je grlila samu sebe. Prešla je pogledom preko svih, osim Lana. Ka njemu nije čak ni bacila pogled.
Konačno je duboko udahnula i naterala se da se suoči s Riejnom i Alis. „Moramo da im skinemo adam. Držaćemo ih na oku dok ne budemo mogle da budemo sigurne - a Lemoru i posle; ona mora da odene belo! - i postaračemo se da nikad ne ostanu nasamo, naročito sa sul'dam, ali adam se mora skinuti!" Govorila je vatreno, kao da je očekivala suprotstavljanje, ali preko Elejninog lica pređe široki osmeh odobravanja. Još tri žene u koje nisu mogle da budu sigurne teško da se moglo prihvatiti kao dobra vest, ali nisu imale izbora.
Riejna jedva da je klimnula glavom u znak slaganja - trenutak kasnije - ali Alis sa osmehom prođe oko stola da potapše Ninaevu po ramenu, i Ninaeva zaista pocrvene. Pokušala je da to sakrije grubo se nakašljavši i mršteći se ka Seanšanki u kavezu od saidara, ali njeni pokušaji nisu bili baš uspešni, a Lan ih pokvari, u svakom slučaju.
„Taisar Maneteren", rekao je meko.
Ninaevi se usta otvoriše, a onda iskriviše u drhtavi osmeh. Iznenadne suze joj zablistaše u očima dok se okretala da ga pogleda, a lice joj je bilo radosno. I on se njoj osmehnuo, i nije bilo ničeg hladnog u njegovim očima.
Elejna se borila da ne razjapi vilicu. Svetlosti! Možda ipak nije ohladio bračnu postelju. Na tu misao ona se zacrvene. Pokušavajući da ne gleda u njih, pogled joj pade na Mari, koja je i dalje bila vezana za stolicu. Seanšanka je zurila pravo preda se, dok su joj suze tekle niz njeno punačko lice. Pravo preda se. U tokove koji su sprečavali da zvuk dopre do nje. Sada nije mogla poreći da vidi tokove. Ali kada je to rekla, Riejna odmahnu glavom.
„Sve one plaču ako ih nateramo da dugo gledaju tkanje, Elejna", rekla je poverljivo. I s dodirom tuge. „Ali jednom kada tkanje nestane, one ubede sebe da smo ih prevarile. Moraju tako, razumeš. Drugačije bi bile damane, ne sul’dam. Ne, trebaće vremena ubediti gospodaricu pasa da je i sama pas. Bojim se da na kraju ipak nisam imala nikakve dobre novosti, zar ne?“
„Ne mnogo", rekla joj je Elejna. Nikakve, zapravo. Samo još jednu teškoću da je pridodaju ostalim. Koliko će još loših novosti moći da se pridoda pre no što te gomila sahrani? Mora da dobije neke dobre vesti, uskoro.
9
Šolja čaja
Stigavši napokon u svoju sobu, Elejna je žurno presvukla jahaću haljinu uz pomoć Esande, sedokose služavke koja se ranije povukla s dužnosti, a koju je izabrala za ličnu sobaricu. Vitka, dostojanstvena žena se sporo kretala, ali znala je svoj posao i nije gubila vreme ćaskajući. Zapravo, jedva da je i reč izgovorila sem preporuka u oblačenju i svakodnevnih primedaba koje su Elejnu podsećale na njenu majku. Plamenovi su plesali nad tankim cepanicama na širokom mermernom ložištu u jednom kraju sobe, ali je vatra činila malo da otera hladnoću iz vazduha. Brzo je obukla plavu vunenu haljinu s nizovima morskih perli na okovratniku i rukavima, srebrom obrađen pojas s malim bodežom u srebrnim koricama i srebrom ukrašene plave somotske papučice. Možda više neće biti vremena za presvlačenje pre nego se vidi s trgovcima, a oni moraju biti zadivljeni njenom pojavom. Morala je da bude sigurna da je i Birgita tamo; Birgita je najviše vredna divljenja u svojoj uniformi. A Birgita je čak i slušanje trgovaca shvatala kao odmor. Po vrelom čvoru razdraženosti negde u potiljku, kapetan-general Kraljičine garde teško je podnosila te izveštaje. Stavljajući nizove bisera na uši, otposlala je Esandu njenom ognjištu u odajama za penzionere. Žena je odbila Lečenje kada joj je bilo ponuđeno, ali je Elejna slutila da je bole zglobovi. U svakom slučaju, ona je bila spremna. Neće nositi krunu kćeri naslednice: može ostati na njenom noćnom stočiću, u malom kovčegu od belokosti koji je služio za nakit. Nije imala mnogo dragulja; većinu je već založila, a ostalo će možda morati da ide tamo kud i tanjiri. Nije bilo svrhe brinuti sada o tome. Imala je samo nekoliko trenutaka za sebe pre nego što ponovo skoči na dužnost.
Glavni pisar se uspravio s niske naslonjače kada je ušla, pritiskajući kožom uvezane spise na uzane grudi, i zaneo se oko okruglog stola da bi se čudno poklonio. Nori je bio visok i mršav, s dugim nosom. I s malo belih paperjastih čuperaka kose iza ušiju. Često ju je podsećao na čaplju. Dosta slugu pod njim su takođe bili pisari, ali ipak se na njegovom skerletnom rukavu videla mala mrlja od mastila. Mrlja je izgledala staro, a ona se pitala kriju li ti papiri još neku. Počeo je da ih privija na grudi pre nekoliko dana, samo kada nosi svečanu odeću, a to je uobičajio dva dana posle gazdarice Harfor. Mada, pitanje je da li je to uradio iz odanosti ili samo zbog glavne sobarice.
„Naravno, gazda Nori. Ne bih želela da vas požurujem." Trepnuo je na nju i ona se trudila da ne uzdahne. Po tome kako je naginjao glavu, kao da bolje čuje zvuk, mislila je da je možda malo više nego samo nagluv. Možda mu se zbog toga glas nikada nije menjao. Progovorila je malo glasnije. A možda je ipak samo dosadnjaković. „Sedite i recite mi te važne stvari."
Sela je u jednu izrezbarenu stolicu i pokazala mu na drugu, ali je on ostao da stoji. Uvek je to radio. Zavalila se i spremila da ga sasluša, prekrštajući noge i nameštajući suknje.
Nije gledao u papire. Sve iz papira već je bilo u njegovoj glavi, a papiri su bili tu samo ako ona zatraži da to vidi sopstvenim očima. „Najhitnije, moja gospo, i možda najvažnije, velike količine stipse su otkrivene na vašem imanju u Danbaru. Najvišeg kvaliteta. Mislim da će bankari biti...mmm... manje nesigurni prema mojim pozajmicama u vaše ime kada ovo saznaju.“
Kratko se osmehnuo - na tren je savio tanke usne. Za njega, to je bilo blizu cerenja.
Elejna se uspravila čim je pomenuo stipsu, i nasmešila se mnogo šire.
„To jeste važna vest i, gazda Nori, najbolja u ovome danu", rekla je, skoro se smejući. Najbolja otkad je stigla u Kaemlin, svakako, ali i najbolja danas. „Koliko brzo možeš da prevladaš bankarsko kolebanje?“ To je pre bilo kao da su joj zalupili vrata pred nosom, samo ne baš toliko bezobrazno. Bankari su u prste znali s koliko mačeva ona trenutno raspolaže, a s koliko njeni protivnici. Svejedno, nimalo nije sumnjala da će se zbog bogatih nalazišta stipse predomisliti. A nije ni Nori. „Veoma brzo, moja gospo, i po veoma povoljnim uslovima, rekao bih. Saopštiću im da ću otpočeti pregovore s Tirom ili Kairhijenom ukoliko se njihove najbolje ponude pokažu nedovoljnim. Neće se igrati s mogućnošću da izgube posao, moja gospo." Sve je to izrekao onim suvim i ravnim glasom, bez imalo zadovoljstva koje bi svako drugi pokazao. „Naravno, biće pozajmica koje će se vraćati od budućih prihoda, a biće i troškova. Tu su troškovi vađenja rude i prevoza. Danabar je planinski kraj i malčice udaljen od Lugardskog druma. Svejedno, trebalo bi da se ostvari dovoljno prihoda da možete sprovesti u delo svoje namere u vezi sa stražom, moja gospo. A i u vezi sa svojom akademijom."