„Ništa što se ovog tiče, moja gospo", rekao je na kraju. „Kao i obično, savetovao bih da pošaljemo izaslanika Roedranuda pokuša da sazna njegove ciljeve. Može se uplašiti zbog događaja severno od njega, ili zbog aijelskih pljačkaša o kojima toliko slušamo. Opet, iako je uvek bio neambiciozan, može biti da sprema neki poduhvat u severnoj Altari. Ili u Andoru, pod ovim okolnostima. Na nesreću..." I dalje pritiskajući papire uz grudi, raširio je pomalo ruke i uzdahnuo, možda s izvinjenjem, možda u neprilici.
Nažalost, još nije bila kraljica i nijedan njen izaslanik ne bi prišao ni blizu Roedrana. Ako bi njeno pravo propalo, a on već primio izaslanika, onaj čije bi pravo bilo uvaženo mogao bi se osvetiti Murandiji, da ga nauči pameti, a lord Luan i ostali su već bili na njegovoj teritoriji. Bila je bolje obaveštena od Prvog sluge, samo što su njene informacije stizale od Egvene. Nije imala nameru da otkriva svoj izvor, ali je rešila da mu olakša. Mora da su mu se zbog toga krivila usta: zna šta treba uraditi, a ne vidi način za to.
„Znam koji su Roedranovi ciljevi, gazda Nori, a on cilja na samu Murandiju. Andorci u Murandiji su prihvatili zakletve muranđanskih severnih plemića, Zbog čega su se ostali unervozili. A tu je velika banda plaćenika, zapravo Zmajuzakletih, ali Roedran misli da su plaćenici, koje je on unajmio u tajnosti, a oni bi postali pretnja kada se strane vojske povuku. Planira da iskoristi tu pretnju da veže sve plemiće za sebe tako čvrsto da se svaki uplaši da prvi prekrši zakletvu kada sve pretnje prođu. Može biti teškoća u budućnosti ako njegov plan uspe: kao prvo, želeće nazad ove severne zemlje; ali nije trenutna pretnja Andoru.“
Noriju su se oči sve više širile, a glavom je mrdao tamo-amo proučavajući Elejnu. Ovlažio je usne pre nego što je progovorio: „To bi objasnilo mnogo toga, moja gospo. Da. Da, objasnilo bi.“ On jezikom ponovo dotače usne. „Još nešto je pomenuo moj dopisnik iz Kairhijena što sam... hm... zaboravio da pomenem. Kao što znate, vaša namera da tražite Sunčev presto tamo je dobro poznata i uživa veliku podršku. Izgleda da mnogi Kairhijenjani otvoreno govore o tome da dođu u Andor i pomognu vam da dobijete Lavlji presto kako biste ranije preuzeli Sunčev presto. Mislim da vam možda nije potreban moj savet u vezi s takvim ponudama?"
Klimnula je glavom - veoma graciozno uzimajući u obzir okolnosti, pomislila je. Pomoć iz Kairhijena bi mogla biti gora od plaćenika, jer je između Andora i Kairhijena bilo dosta ratova. On nije zaboravio. Halvin Nori nikad ništa ne zaboravlja. Zašto joj je onda rekao, umesto da dozvoli da je to iznenadi, možda dolazak njenih kairhijenskih pristalica? Da li ga je zadivilo njeno znanje? Ili se možda uplašio da će saznati da je zadržao nešto? Strpljivo čeka, suva čaplja koja čeka... Na ribu?
„Neka se za moj potpis i pečat spremi pismo svakoj većoj kući u Kairhijenu. Počni time što ćeš istaći moje pravo na Sunčev presto kao kćerke Taringaila Damodreda i kaži da ću doći da položim pravo na presto kada prilike u Andoru budu mirnije. Kaži da neću sa sobom povesti andorske vojnike jer znam da će to, s pravom, okrenuti ceo Kairhijen protiv mene. Završi s tim da ću ceniti svaku podršku svom cilju i da se nadam da sve podele u Kairhijenu mogu mirno zaceliti." Inteligentniji će videti poruku iza ovih reći, a uz malo sreće, i objasniti onima koji nisu toliko bistri.
„Spretan odgovor, moja gospo“, reče Nori, savijajući ramena skoro u luk. „Učiniću tako. Ako mogu da pitam, moja gospo, jeste li imali vremena da potpišete naloge? Ah. Nije važno. Poslaću nekoga po to kasnije.” Pravilno se klanjajući, spremao se da ode, a zatim se zaustavi. „Oprostite mi na hrabrosti, moja gospo, ali mnogo me podsećate na pokojnu kraljicu, vašu majku.“
Gledajući kako se vrata zatvaraju za njim, pitala se da li ga može uračunati u svoj tabor. Upravljanje Kaemlinom bez slugu, još manje Andorom, bilo je nemoguće, a glavni pisar je imao moć da baci kraljicu na kolena ako ga niko ne proveri. Kompliment nije isto što i izjava o vernosti.
Nije se mnogo baktala tim pitanjem; tek nekoliko trenutaka pošto je on otišao, ušle su tri livrejisane sluškinje noseći posrebrene poslužavnike, koje su postavile na jedan dugi sto uza zid.
„Glavna sobarica je rekla da je moja gospa zaboravila da pošalje po svoj popodnevni obrok”, rekla je okrugla sedokosa žena, klanjajući se dok je pokazivala mlađim ženama da sklone krpe, „pa je poslala izbor mojoj gospi."
Izbor. Odmahnuvši glavom na prizor, Elejna se setila koliko je prošlo od doručka u zoru. Beše tu jagnjećih odrezaka sa senfom uz pečenog petla sa suvim smokvama, slatkiša s kikirikijem, kremastog praziluka i supe od krompira, rolnica od kupusa sa suvim grožđem i biberom i voćne pite, da se ne pominje mali poslužavnik pun kolača s jabukama i još jedan mali prekriven kolačima s kremom. Para je izlazila iz dva srebrna vrča s vinom, za slučaj da više voli jednu vrstu, a drugu ne. U trećem se pušio čaj. A pažljivo gurnut u stranu, bio je obrok koji je uvek naručivala u podne: hleb i goveđa supa. Rina Harfor nije to odobravala: tvrdila je da je Elejna „mršava kao rešetka".
Mišljenje glavne domaćice je bilo prelazno. Sedokose žene se namrštiše kada je postavila goveđu supu, hleb i čaj na stočić u sredini sobe i uzela jednu lanenu salvetu, tanku plavu porcelansku šolju i tacnicu i srebrnu zdelicu s medom. I nekoliko suvih smokava. Pun stomak na podne i glava je sita do popodne, kako je Lini govorila. Njeno mišljenje niko nije delio. Sve služavke su bile lagano popunjene, a čak su i mlađe izgledale razočarano kada su odnele ostatak hrane.
Goveđa supa je bila veoma dobra, malo začinjenija i vruća, a čaj je prijatno osvežavao, ali je nisu ostavili samu s njenim obrokom; baš se razmišljala da li da uzme malo kolačića, a onda dva puta napunila usta, kad u sobu ulete Dijelin kao vrtlog u zelenoj jahaćoj haljini, teško dišući. Spuštajući kašiku, Elejna je ponudi čajem pre nego što je shvatila da ima samo jednu šolju, koju je već koristila. No Dijelin odmahnu na ponudu, a na licu joj se stvori grimasa dok je frktala.
„Vojska je u Bremskoj šumi“, objavila je, „kao nijedna viđena od Aijelskog rata. Trgovac iz Novog Brema je jutros doneo vesti. Pouzdan čovek, Tormon, ilijanac, nije ulepšavao niti ukrašavao. Kaže da je na različitim mestima video Arafeljane, Kandorce i Šijenarce. Hiljade njih, sve zajedno. Desetine hiljada.” Srušivši se u jednu stolicu, hladila se mašući rukom. Lice joj je bilo rumeno kao da je trčala s novostima. „Šta za ime Svetlosti rade Krajišnici blizu granica Andora?”
„To je Rand, mogu da se kladim”, reče Elejna. Stiskajući vilicu, ispila je čaj i dopunila šolju. Njeno jutro je bilo zamorno, ali će je čaj oporaviti.
Dijelin je prestala da se hladi i uspravila se. „Ne misliš valjda da ih je on poslao? Misliš li? Da... ti pomognu?"
Ta mogućnost Elejni nije pala na pamet. Ponekad je žalila što je dozvolila starijoj ženi da sazna za njena osećanja prema Randu. „Ne mislim da je... mislim... toliko budalast."
Svetlosti, tako je umorna! Ponekad se Rand ponašao kao da je kralj sveta, ali svakako ne bi...ne bi... Ono što možda ne bi uradio polako je vetrilo.
Ponovo je stisla zube, i odjednom joj se oči raširiše dok je preko ruke zurila u šolju. Hladan, osvežavajući ukus. Pažljivo je spustila šolju, ili je pokušala. Promašila je celu tacnu i šolja pade pored, a čaj se prosu po podu. Čaj začinjen dvokorenom. Iako je znala da je beskorisno, otvorila se Izvoru, pokušala da se ispuni životom i radošću saidara, ali je isto tako mogla probati da uhvati vetar mrežom. Birgitina ljutnja je jenjala, još uvek negde u njenoj glavi. Mahnito je pokušala da podigne strah ili paniku. Glava kao da joj je bila napunjena vunom, i sve u njoj se zasitilo. Pomozi mi, Birgita!, pomislila je. Pomozi mi!