„Molim te, nemoj. Ninaeva, ja nisam Vandena. Svetlosti, ja i ne znam polovinu običaja koje Vandena i ostale uzimaju zdravo za gotovo. Ali radije ne bih da te ne poslušam, zato nemoj, molim te."
Ninaeva je popreko pogleda, čvrsto cimnuvši pletenicu. Detalji na njenoj haljini se promeniše, suknja se još malo nabra, šara veza se izmenila, visoki okovratnik je tonuo, a onda se ponovo podizao, granajući čipku. Nije se preterano dobro usredsređivala kad je bilo potrebno. Mada, crvena tačka na njenom čelu nije treperila nikada.
„Dobro", rekla je mirno, dok je mrštenja nestajalo. Na ramenima joj se pojavio šal sa žutim resama, a lice joj je poprimilo nešto od bezvremenosti Aes Sedai. Bilo je pramenova sedih na njenim slepoočnicama. Mada su joj reči bile u suprotnosti s izgledom i smirenim tonom. „Pusti mene da razgovaram kada Egvena dođe ovamo. Mislim, o onome što se desilo danas. Ti uvek završiš ćaskajući, kao da češljate kosu jedna drugoj pre spavanja.
Svetlosti! Ne želim da se ponaša kao Amirlin sa mnom, a znaš da će nas skoliti ako sazna."
„Ako saznam šta?“, rekla je Egvena. Ninaevi se glava panično okrenu dok joj je oči ispunjavala strepnja, i na trenutak njen šal s resama i svilena haljina behu zamenjeni belim Prihvaćenih. Čak je i ki’san nestao. Samo na trenutak, i ona je ponovo bila kao i pre, ali bez sedih u kosi, mada je i to bilo dovoljno da Egvena poprimi sažaljiv izraz. Ona je vrlo dobro poznavala Ninaevu. „ Ako saznam šta, Ninaeva?", pitala je čvrsto.
Elejna duboko udahnu. Nije nameravala da stvarno išta sakrije. Ništa što bi bilo bitno Egveni, u svakom slučaju. Ali u sadašnjem raspoloženju, Ninaeva će najverovatnije sve istrućati, ili postati tvrdoglava i pokušati da ostane pri tome da nema ničega da se sazna. A to bi samo nateralo Egvenu da kopa dublje.
„Neko je stavio dvokoren u moj podnevni čaj“, rekla je i nastavila sažeto o ljudima s bodežima i sreći da se pojavio Doilin Melar, i kako se Dijelin dokazala. Dobrim delom je dodala i novosti o Eleniji i Nijani, i glavnoj domaćici koja traži doušnike u palati, i čak i o zadatku koji je Vandena dala Zarji i Kirstiejn, i napadu na Randa i njegovom nestanku. Egvena je delovala kao da nije uzdrmana recitalom - čak je nakratko prekinula Elejnu dok je pričala o Randu, rekavši da to već zna - ali je s negodovanjem odmahnula glavom na vest da Vandena nije napravila pomak ka saznanju ko je bila Crna sestra, a to joj je bila najozbiljnija briga. „O, i dobiću ličnu stražu", završila je Elejna. „Dvadeset žena kojima će zapovedati kapetan Melar. Ne verujem da će mi Birgita naći neku Devicu, ali neće bili daleko od toga,"
Stolica bez naslona, ali s ručkama, pojavi se iza Egvene, i ona sede na nju ne pogledavši. Bila je daleko veštija ovde nego Elejna ili Ninaeva. Tamnozelena vunena jahaća haljina, elegantna i dobro skrojena, ali bez ukrasa, beše verovatno ista ona u kojoj je toga dana bila budna. I ostala je zelena vunena haljina za jahanje. „Predložila bih vam da mi se pridružite u Murandiji sutra - večeras", rekla je, „da s dolaskom Srodnica ne bi započeo neobuzdani požar među Predstavnicama."
Ninaeva se oporavila, mada je nepotrebno namestila suknju. Vez na njenoj haljini je sada bio srebrn. „Mislila sam da do sada imaš Dvoranu Kule u ruci."
„To je gotovo kao da imaš lasicu u ruci", rekla je Egvena suvo. „Okreće se i uvrće i batrga da bi te ujela sa zglob. O, rade tačno kako ja kažem, kada je u pitanju rat sa Elaidom - ne mogu to da zaobiđu, koliko god gunđale zbog troškova više vojnika! - ali dogovor sa Srodnicama nije deo rata, kao ni to da se dozvoli Srodnicama da saznaju kako je Kula oduvek znala za njih.
Ili bar mislila da je znala. Čitava Dvorana bi dobila srčani udar samo kada bi se saznalo koliko nisu znale. Žestoko se trude da nađu način da spreče prihvatanje novih polaznica."
„Ne mogu to, zar ne?“, tražila je Ninaeva da zna. Napravila je stolicu za sebe, ali kada je pogledala u nju da se uveri da je tamo, bila je to kopija Egvenine stolice, tronožac kada je pošla da sedne i farmerska stolica s prečkama u naslonu dok se smestila. Njena haljina je sada imala podeljene suknje. „Objavila si proglas. Svaka žena, bilo kojih godina, ako prođe ispit. Sve što treba da uradiš jeste da objaviš još jedan, o Srodnicama.“ Elejna napravi sopstvenu stolicu po uzoru na onu u svojoj sobi za primanje. Bilo je to mnogo jednostavnije za održavanje.
„O, proglas jedne Amirlin snažan je koliko i zakon", rekla je Egvena. „Dok Dvorana ne nađe načina da ga zaobiđe. Najnovija žalba jeste da imamo samo šesnaest Prihvaćenih. Mada se većina sestara odnosi prema Faolajn i Teodrin kao da su još uvek Prihvaćene. Ali čak ni osamnaest nije ni blizu dovoljno da drži predavanja, koja su predviđena da Prihvaćene drže polaznicama. Umesto toga, treba da ih preuzmu sestre. Mislim da su se neke nadale da će vremenske prilike smanjiti broj, ali nisu." Iznenada se osmehnula, uz blesak obešenjaštva u tamnim očima. „Imamo jednu novu polaznicu, koju bih želela da upoznaš, Ninaeva. Šarina Meloj. Baka. Mislim da ćeš se složiti sa mnom da je neverovatna žena."
Ninaevina stolica je potpuno nestala, a ona glasno tresnu na pod. Nije delovala kao da je to primetila dok je sedela tamo i zapanjeno zurila u Egvenu. „Šarina Meloj?“, rekla je drhtavim glasom. „Ona je polaznica?" Njena haljina je bila specifična, u stilu koji Elejna nikad pre nije videla, s lepršavim rukavima i dubokim okovratnikom na kome su bili izvezeni cvetovi i ušiveni biseri. Kosa joj je padala do pojasa, a držala ju je kapa od meseckamena i safira na zlatnim žicama, ne debljim od niti. A na domalom prstu leve ruke imala je jednostavan zlatan kotur. Samo su kišan i prsten Velike zmije i dalje bili na svom mestu.
Egvena trepnu. „Tebi je poznato ime?“
Ustavši, Ninaeva je zurila u svoju haljinu. Podigla je levu ruku i gotovo oklevajući dotakla jednostavan zlatan prsten. Bilo je čudno to što je ostavila sve kako je bilo. „To možda nije ista žena", promrmljala je. „Ne može biti!" Napravivši drugu stolicu, poput Egvenine, namrštila se ka njoj, kao da joj naređuje da ostane, ali je ona i dalje imala visoki naslon i duborez do trenutka kada je sela. „Bila je Šarina Meloj... Bilo je to dok sam bila iskušenica za Prihvaćenu", rekla je žurno. „Ne moram da pričam o tome; to je pravilo!"
„Naravno da ne moraš", rekla je Egvena, mada je Elejna znala da je i ona uputila Ninaevi podjednako čudan pogled. Pa ipak, tu se ništa nije moglo uraditi; kada je Ninaeva htela da bude tvrdoglava, mogla je tome da podučava i mule.
„Budući da si pomenula Srodnice, Egvena", rekla je Elejna, „da li si još razmišljala o Štapu zakletvi?"
Egvena je podigla ruku kao da hoče da je zaustavi, ali odgovor joj je bio miran i odmeren. „Nema potrebe da se još razmišlja, Elejna. Tri zakletve, položene na Štapu zakletvi, jesu ono zbog čega smo Aes Sedai. Nisam to shvatala u početku, ali shvatam sada. Istog dana kada budemo imali Kulu, ja ću položiti Tri zakletve na Štapu zakletvi."
„To je ludilo!", planula je Ninaeva, nagnuvši se u svojoj stolici. Iznenađujuće, još uvek istoj stolici. I još uvek u istoj haljini. Vrlo iznenađujuće. Ruke su joj počivale u krilu, stegnute u pesnice. „Znaš šta on radi; Srodnice su dokaz! Koliko Aes Sedai živi preko trista godina? Ili doživi trista godina? I nemoj da mi govoriš kako ne bi trebalo da govorim o godinama. To je smešan običaj, i ti to znaš. Egvena, Riejnu su zvali Najstarija zato što je bila najstarija žena iz Srodnica u Ebou Daru. Najstarija na svetu jeste žena po imenu Alojzija Nemosni, trgovkinja uljem u Tiru. Egvena, ona ima gotovo šest... stotina... godina! Kada Dvorana čuje za to, verujem da će biti spremne da odlože Štap zakletvi na policu."
„Svetlost zna da je trista godina mnogo", ubacila se Elejna, „ali ja ne mogu da kažem da sam srećna na pomisao da ću možda skratiti život na pola, Egvena. I šta sa Štapom zakletvi i tvojim obećanjem Srodnicama? Riejna želi da bude Aes Sedai, ali šta se dešava kada se zakune? Šta sa Alojzijom? Šta ako padne mrtva? Ne možeš im tražiti da se zakunu a da ne znaš."