„Gavin", reče Birgita iznenada. Njeno se lice razvedri, kao i osećanja koja su plovila kroz vezu. Olakšanje se snažno isticalo. „Kada dođe, on će preuzeti zapovedništvo. On će biti tvoj prvi princ mača."
„Majčino mleko u šolji!" odreza Elejna, i munja osvetli prozore da to naglasi. Zašto je žena morala da promeni temu sada? Dijelin je počela i crvenilo se povrati Elejni na lice. Po otvorenim ustima starije žene tačno je znala koliko je neotesana ta psovka bila. Beše čudno posramljena zbog toga; to ne bi značilo ništa da Dijelin nije bila prijateljica njene majke. Ne razmišljajući, uzela je veliki gutljaj vina - i gotovo se zagrcnula od gorčine. Brzo je potisnula sliku Lini kako joj preti da će joj oprati usta i podseti se da je odrasla žena koja treba da osvoji presto. Sumnjala je da se njena majka često osećala tako luckasto.
„Da, biće, Birgita", nastavila je smirenije. „Kada dođe." Tri glasnika su na putu ka Tar Valonu. Čak i da nijedan ne uspe da prođe pored Elaide, Gavin će na kraju ipak saznati da je ona zahtevala presto i doći će. Očajnički joj je potreban. Nije imala iluzije o tome da ima zapovedničke sposobnosti, a Birgita je delovala toliko uplašeno da neće moći da doraste legendama o sebi, tako da je ponekad bilo strah i da pokuša. Suočiti se s vojskom, da; voditi vojsku - nikad pod suncem!
Birgita je bila vrlo dobro svesna svoje zbunjenosti. Upravo u tom trenutku lice joj je bilo okamenjeno, ali je ona sama bila puna besa na samu sebe i sramote, a gnev je rastao iz trenutka u trenutak. Elejna razdraženo zausti da se vrati na Dijelinino pominjanje građanskog rata, pre nego što počne da odražava Birgitin bes.
Mada, pre nego što je stigla da izgovori makar reč, visoka crvena vrata se otvorile. Njene nade da bi to mogla biti Ninaeva ili Vandena razvejaše dve žene Morskog naroda, bose, uprkos vremenu.
Oblak mošusnog parfema lebdeo je pred njima, a one su napravile povorku, odevene u kitnjaste svilene čakšire i bluze živih boja, s bodežima ukrašenim draguljima i ogrlicama od zlata i belokosti. A i s drugim nakitom. Ravna crna kosa, proseda na slepoočnicama, gotovo da je sakrila deset malih debelih prstenova u ušima Renaile din Kalon, ali nadmenost u njenim tamnim očima bila je očigledna kao zlatan lanac s medaljonima koji je povezivao jednu od minđuša s prstenom u nosu. Njeno lice je bilo čvrsto i u suprotnosti s gracioznošću njenog hoda - delovala je spremno da prođe kroz zid. Gotovo za šaku niža od nje i tamnija od uglja, Zaida din Parede nosila je upola više zlatnih medaljona, koji su joj zveckali na levom obrazu, i odisala je zapovednički pre nego nadmeno, potpuno sigurna da će biti poslušana. Sede vlasi su joj prošarale čvrsto vezane crne uvojke, pa ipak je bila zapanjujuća, jedna od onih žena koje se s godinama prolepšavaju.
Dijelin se trže kad ih ugleda, i napola podiže ruku ka nosu pre no je stigla da se zaustavi. Bila je to relativno česta reakcija ljudi koji nisu navikli na Ata’an Mijere. Elejna se namršti, i to ne zbog njihovih nosnih prstenova. Razmišljala je da opet opsuje, i to mnogo... oštrije. Osim Izgubljenih, ne bi mogla navesti druge dve osobe koje je manje želela da vidi u tom trenutku. Rina je trebalo da se brine o tome da se ovo ne dogodi!
„Oprostite mi", lagano diže glas, „ali sada sam veoma zauzeta. Državna pitanja, razumete, inače bih vas dočekala kako vama dolikuje." Morski narod drži do uljudnosti i poštovanja običaja, bar kada to njima odgovara. Vrlo verovatno su prošle pored glavne domaćice tako što su joj prećutale da žele da vide Elejnu, ali ako ih Elejna pozdravi sedeči pre nego što kruna bude njena, to bi lako mogle da shvate kao uvredu. A nije mogla sebi priuštiti da ih uvredi, Svetlost ih spalila. Birgita se pojavi kraj nje, klanjajući se formalno da joj uzme pehar; osećala je zabrinutost kroz vezu sa svojom Zaštitnicom. Premda je uvek pazila kako se izražava kada je u društvu pripadnika Morskog naroda, uvek bi joj se nešto omaklo. „Sastaću se s vama kasnije danas", završi Elejna, pa dodade: „Ako Svetlost da." Takođe drže do svečanog govora, a te reči su istovremeno bile ljubazne i pružale joj priliku da izvrda da ih vidi.
Renaila se nije zaustavila sve dok nije stala tačno ispred Elejne, pa i preblizu. Jednom tetoviranom rukom dozvoli joj da sedne. Dozvoli. „Izbegavaš me." Glas joj je bio dubok za ženu i hladan poput snega koji je padao po krovu. „Ne zaboravi da sam ja Nesit din Reas Dva Meseca, vetrotragačica gospi od brodovlja Ata’an Mijera. I dalje morate da ispunite ostatak pogodbe koju ste napravile za svoju Belu kulu." Morski narod je znao za podelu u Kuli - sada su već svi živi znali za to - ali Elejni se nije činilo zgodno da svojim teškoćama doda i to što će se javno izjasniti na kojoj je ona strani. Ne još. Renaila je završila zapovednički: „Razgovaraćeš sa mnom i to sada!“ Toliko o lepom ponašanju i uljudnosti.
„Mislim da je ona izbegavala mene, a ne tebe, vetrotragačice." Sušta suprotnost Renaili, Zaida je zvučala kao da vodi neobavezan razgovor. Radije nego da juriša preko tepiha, kretala se lagano kroz prostoriju, zaustavivši se da dotakne visoku vazu od zelenog porcelana, a onda se podigavši na prste da proviri kroz četvorocilindrični kaleidoskop na visokom postolju. Kada je bacila pogled ka Elejni i Renaili, crne oči iskrile su joj se od pritajenog smeha. „Na kraju, pogodba je bila s Nestom din Reas, u ime brodova." Pored toga što je bila gospa od talasa klana Katelar, Zaida je bila izaslanik gospe od brodovlja. Randu, ne Andoru, ali ovlašćena da govori i obavezuje u Nestino ime. Preinačivši pristup, ona produži na prstima ponovo do kaleidoskopa. „Obećale ste da će Ata’an Mijere dobiti dvadeset učiteljica, Elejna. Za sada ste obezbedile samo jednu."
Njihov ulazak bio je toliko iznenadan, toliko dramatičan, da je Elejna bila iznenađena kada je videla Merililu koja se okrenula nakon što je zatvorila vrata. Još niža od Zaide, Siva sestra je bila elegantna u tamnoplavoj vuni obrubljenoj srebrnastim krznom i prošivenoj malim meseckamenima preko gornjeg dela, ali malo više od dve nedelje podučavanja vetrotragačica dovelo je do promena. Većinom su one bile močne žene žedne znanja, više nego spremne da iscede Merililu kao grožđe u presi za vino, zahtevajući od nje i poslednju kap. Jednom je Elejna verovala da je ona postigla takvu samokontrolu da je ništa ne može iznenaditi, ali sada je Merilila stalno bila razrogačenih očiju, usne su joj uvek bile malo razdvojene, kao da je prepadnuta i sve vreme očekuje da je opet prestrave. Sklopivši šake pred sobom, čekala je pored vrata i činilo se da joj je laknulo što nije u središtu pažnje.
Upadljivo se nakašljavši, Dijelin ustade i namršti se i na Zaidu i na Renailu. „Pazite kako pričate", progunđa. „Vi ste sada u Andoru, ne na jednom od svojih brodova, a Elejna Trakand će biti kraljica Andora! Vaša nagodba će biti ispunjena blagovremeno. Za sada imamo bitnijih poslova."
„Pod Svetlošću, nema ničeg važnijeg", odbrusi Renaila, okrenuvši se ka njoj. „Kažeš da će pogodba biti ispunjena? Dakle iskazuješ sigurnost. Znaj da će biti dovoljno prostora da se i ti zaljuljaš na člancima s prstenova ako..."
Zaida pucnu prstima. To je bilo sve, ali Renaila se strese. Zgrabivši zlatnu mirišljavu kutiju s jedne od svojih ogrlica, prinese je do nosa i duboko udahnu. Bila je vetrotragačica gospe od brodovlja, žena od velikog ugleda i moći između Ata’an Mijera, ali za Zaidu... samo vetrotragačica. To ju je grizlo i nije joj davalo mira. Elejna je bila sigurna da se tu negde krije način da ih skloni sebi s vrata, ali još ga nije našla. O da; bilo to dobro ili loše, Daes Daemar joj je sad u srži.