Škljocaj brave na vratima naterao je obe žene da podignu glave. Dvoje slugu znalo je da ne treba da ih uznemiravaju, a u svakom slučaju, žena i njen muž bi do sada već trebalo da spavaju. Asne prigrli saidar, pripremajući tkanje koje bi sagorelo uljeza do kosti, a sjaj je okružio i Česmal. Ako bi pogrešno čeljade ušlo kroz ta vrata, žalilo bi dok ne umre.
Bila je to Eldrit, s rukavicama u rukama i u tamnom ogrtaču koji joj je još uvek visio niz leđa. Haljina punačke Smeđe takođe je bila tamna i bez ukrasa. Asne je mrzela jednostavnu vunu, ali je trebalo izbeći da ih primete. Sumorna odeća odgovarala je Eldrit.
Zaustavila se kada ih je ugledala, trepćući, na trenutak sa zbunjenošću na okruglom licu. „Ah“, rekla je. „Šta ste mislile ko sam?" Bacivši rukavice na mali sto kraj vrata, iznenada je postala svesna svog ogrtača i namrštila se kao da je upravo shvatila da ga je nosila uz stepenice. Pažljivo otkopčavši srebrnu kopču na vratu, bacila je ogrtač na stolicu u zgužvanu gomilu.
Svetlost saidara oko Česmal zatreperila je i nestala, dok je ona okretala okvir za vez u stranu kako bi mogla da ustane. Zbog ukočenog lica delovala je više, a jeste bila visoka žena. Jarko obojeni cvetovi koje je izvezla mogli su se naći i u bašti. „Gde si bila?“, zahtevala je da zna. Eldrit je bila najuticajnija među njima i Mogedijen je njoj ostavila zapovedništvo, ali Česmal se toga prisećala samo povremeno. „Trebalo je da se vratiš do poslepodneva, a pola noći je već prošlo!"
„Izgubila sam pojam o vremenu, Česmal", odgovorila je Eldrit odsutno, delujući kao da je izgubljena u mislima. „Davno je bilo kada sam zadnji put bila u Kaemlinu. Unutrašnji grad je zadivljujući, i imala sam odličan ručak u jednoj gostionici koje sam se setila. Mada, moram reći, tada je tamo bilo manje sestara. U svakom slučaju, niko me nije prepoznao.” Zurila je u kopču kao da se pita odakle se stvorila, a onda ju je ćušnula u torbicu za pojasom.
„Izgubila si pojam", rekla je Česmal ravno, stegnuvši prste na pojasu. Možda da bi ih zadržala dalje od Eldritinog grla. Oči su joj svetlucale od besa. „Izgubila si pojam...“
Eldrit još jednom trepnu, kao da je zapanjena što joj se obraćaju. „O. Plašila si se da me je Kenit ponovo pronašao? Uveravam te, od Samare vrlo pažljivo zamagljujem vezu.“
Povremeno se Asne pitala koliko je od Eldritine prividne rasejanosti bilo istinito. Niko toliko nesvestan sveta oko sebe ne bi mogao da preživi toliko dugo. S druge strane, ona je bila dovoljno neusredsređena da dozvoli maski da sklizne više nego jednom pre nego što su stigli do Samare, dovoljno da je njen Zaštitnik pronađe. Slušajući Mogedijenina naređenja da čekaju njen povratak, one su se krile u metežu nakon njenog odlaska, čekajući, dok su rulje takozvanog Proroka pustošile ka jugu Amadicije; ostajale su u tom čudnom, ruiniranom gradu čak i nakon što je Asne postala sigurna da ih je Mogedijen napustila. Usna joj se iskrivi na to sećanje. Ono što je podstaklo odluku da odu bio je dolazak Eldritinog Kenita u grad; bio je siguran da je ona ubica, skoro siguran da je Crni ađah, i odlučan da je ubije, bez obzira na posledice po sebe. Nije bilo iznenađenje što ona sama nije bila voljna da se suoči s tim posledicama, i odbila je da dozvoli ikome da ubije tog čoveka. Jedina opcija je bila da pobegnu. S druge strane, upravo Eldrit im je ukazala da im je Kaemlin jedina nada.
„Da li si išta saznala, Eldrit?", ljubazno upita Asne. Česmal je bila budala. Koliko god da je svet delovao u rasulu u tom trenutku, stvari će se same srediti. Ovako ili onako.
„Šta? O. Samo da sos od paprike nije onako dobar kakvog sam ga zapamtila. Naravno, to je bilo pre pedeset godina.”
Asne potisnu uzdah. Možda je, nakon svega, ipak bilo vreme da Eldrit doživi nesreću.
Vrata su se otvorila i Temaila je ušla u sobu toliko tiho da ih je uhvatila nespremne. Sitna Smeđa lisičjeg lica preko ramena je prebacila kućnu haljinu po kojoj su bili izvezeni lavovi, ali se ova na prednjem donjem delu otvarala otkrivajući njenu bledožutu svilenu spavaćicu, nepristojno pripijenu. Preko jedne ruke nabacila je narukvicu od uvrnutih staklenih prstenova. U svakom slučaju izgledali su kao staklo, ali čekić ih nije mogao slomiti.
„Bila si u Tel’aran’riodu", rekla je Eldrit, mršteći se prema ter’angrealu. Ipak, nije govorila zapovednički. Sve su se pomalo bojale Temaile otkada ih je Mogedijen naterala da gledaju kako se Lijandrin konačno lomi. Asne je izgubila računicu o tome koliko je često ubijala i mučila za sto i još tridesetak godina otkako je dobila šal, ali je retko kada videla nekog toliko... punog poleta... kao što je bila Temaila. Gledajući Temailu, i pokušavajući da se pravi da to ne radi, Česmal izgleda nije bila svesna da nervozno liska usnu. Asne žurno povuče jezik iza zuba, nadajući se da niko nije primetio. Eldrit sasvim sigurno nije. „Složile smo se da ih ne koristimo", rekla je tonom koji se nije mnogo razlikovao od molbe. „Sigurna sam da je Ninaeva ranila Mogedijen, a ako može da se takmiči s jednom od Izgubljenih u Tel’aran’riodu, kakve šanse mi onda imamo?" Prelazeći pogledom preko ostalih, pokušala je s prizvukom prekora u glasu. „Da li ste vas dve znale za ovo?" Uspela je da zvuči mrzovoljno.
Česmal ogorčeno susrete Eldritin pogled, dok je Asne pogledala iznenađeno nevino. Znale su, ali ko će stati Temaili na put? Prilično je sumnjala da bi i Eldrit mogla išta više od toga da negoduje, da je bila prisutna.
Temaila je odlično znala kako utiče na njih. Trebalo je da pogne glavu na Eldritino predavanje, koliko god bledo bilo, i da se izvini zato što je delala protiv njenih želja. Umesto toga se osmehnula. Mada taj osmeh nikad nije stigao do njenih očiju, krupnih i tamnih i previše bistrih. „Bila si u pravu, Eldrit. U pravu da će Elejna doći ovamo, i izgleda u pravu da će Ninaeva doći s njom. Bile su zajedno i jasno je da su obe u palati."
„Da", rekla je Eldrit, malo se uvijajući pod Temailinim pogledom. „Dakle." I obliznula je usne, i takođe se prebacila s noge na nogu. „Čak i tako, dok ne vidimo kako da dođemo do njih pored svih tih divljakuša..."
„One su divljakuše, Eldrit." Temaila se nemarno ispruženih nogu baci u stolicu, a glas joj očvrsnu, ne dovoljno da bi delovalo kao da zapoveda, ali i dalje više nego samo jasan. „Tamo su samo tri sestre koje bi mogle da nam prave nevolje, a mi ih možemo srediti. Možemo se dokopati Ninaeve, i možda Elejne u pogodbi." Iznenada se nagla napred, s rukama na rukohvatima stolice. U razbarušenoj odeći ili ne, na njoj nije bilo ni trunke tromosti sada. Eldrit ustuknu korak, kao da ju je Temail gurnula očima. „U suprotnom, zašto smo ovde, Eldrit? Zbog toga smo došle."
Niko nije imao ništa da kaže na to. Za njima je bio niz neuspeha - u Tiru, u Tančiku - to bi ih moglo koštati života kada ih se Vrhovni savet domogne. Ali ne ako imaju jednu od Izabranih kao zaštitnicu, a ako je Mogedijen tako žestoko želela Ninaevu, možda bi to hteo i neko drugi od njih. Prava poteškoća bi bila pronaći jednog od Izabranih da mu se da poklon. Izgleda da niko, osim Asne, nije razmišljao o tome.
„Tamo je bilo i drugih", nastavila je Temaila, ponovo se zavalivši. Zvučala je gotovo kao da se dosađuje. „Oni su motrili na naše dve Prihvaćene. Čovek koji je dozvolio da ga vide, i još neko, koga nisam mogla da vidim." Razdraženo se nadurila. Odnosno, to bi bilo durenje da nije bilo njenih očiju. „Morala sam da ostanem iza stubova kako me devojke ne bi videle. Trebalo bi da budeš zadovoljna zbog toga, Eldrit. Što me nisu videle. Da li si zadovoljna?"
Eldrit gotovo zamuca objašnjavajući koliko je zadovoljna. Asne dozvoli sebi da oseti svoju četvoricu Zaštitnika kako se približavaju. Prestala je da se skriva kada su napustile Samaru. Naravno, samo je Poul bio Prijatelj Mraka, pa ipak, ostali bi uradili sve što bi ona od njih tražila, verovali šta god bi im ona rekla. Biće potrebno da ih drži sakrivene od ostalih, osim ako bude potpuno neophodno, ali je htela da ima naoružane ljude nadohvat ruke. Mišići i čelik bili su vrlo korisni. A ako dođe do najgoreg, uvek je mogla da otkrije dugačak, izbrazdan štap koji Mogedijen nije sakrila toliko dobro koliko je mislila da jeste.