„Zato što ona jeste Aes Sedai, čobanine“, odgovorio je Lan tiho. Ni on nije gledao u nju! I još uvek je delovao spreman da izvuče mač u treptaju oka. „A što se onog prvog tiče... Ponekad je jače od tebe. Jesi li ti poslušao?"
Rand tada pogleda u nju, da bi se namrštio u neverici, čak i kada je namerno popravila šal tako da se žute rese zaljuljaju. Mada je, lagano odmahujući glavom, rekao: „Ne. U pravu si. Ponekad si previše slab da uradiš ono što bi trebalo."
„Šta to vas dvojica trabunjate?" upitala je oštro.
„Samo muške priče“, odgovorio je Lan.
„Ne bi to razumela“, rekao je Rand.
Šmrknula je na to. U devet od deset prilika, tračevi i besmisleno trućanje, to su bile muške priče. U najboljem slučaju. Umorno je otpustila saidar. Nevoljno. Naravno da nije bilo potrebe da se štiti od Randa, ali bi volela da se drži još malo, samo da bi ga dodirivala, umorna ili ne.
„Znamo za Kairhijen, Rande“, rekla je, zahvalno tonući u naslonjač. Taj prokleti Morski narod ju je potpuno iscrpeo! „Jesi li zato ovde, tako obučen? Ako pokušavaš da se sakriješ od onoga ko je to uradio..." Izgledao je umorno. Grublje nego što ga je pamtila, ali vrlo umorno. Ipak je ostao da stoji. I čudno, delovao je prilično kao Lan, spreman da potegne mač koji nije imao. Možda je taj pokušaj da ga ubiju bio dovoljan da ga urazumi. „Rande, Egvena može da ti pomogne."
„Nije da se baš krijem", rekao je. „To jest, samo dok ne ubijem neke ljude koje treba ubiti.“ Svetlosti, bio je tako ravnodušan prema tome, kao Alivija! Zašto su on i Lan nastavljali da se odmeravaju i da se prave da to ne rade? „U svakom slučaju, kako bi Egvena mogla pomoći?“, nastavio je on, spuštajući zavežljaj na sto. Mekan, ali postojan zvuk govorio je o težini onoga što je bilo unutra. „Pretpostavljam da je i ona Aes Sedai?“ Zvučao je kao da mu je to smešno. „Da li je i ona ovde? Vas tri i dve prave Aes Sedai. Samo dve! Ne. Nemam vremena za to. Potrebno mi je da čuvaš nešto dok...“
„Egvena je Amirlin Tron, ti tupavi vunoglavče“, zarežala je ona. Bilo je lepo moći upasti nekom u reč, za promenu. „Elaida je uzurpator. Nadam se da imaš dovoljno razuma da joj se ne približavaš! Ne bi napustio taj sastanak na sopstvenim nogama, to ti mogu reći! Ovde ima pet pravih Aes Sedai, uključujući mene, i još tri stotine sa Egvenom, i vojska spremna da skine Elaidu. Pogledaj se! Bez obzira na tvoje hrabre priče, neko te je zamalo ubio, a ti se šunjaš okolo obučen kao stajski momak! Gde može biti sigurnije za tebe, nego uz Egvenu? Čak se ni ti tvoji Aša’mani ne bi usudili da krenu na trista sestara!" O da; zaista vrlo lepo. Dok je zurio u nju, pokušao je da prikrije iznenađenje, ali mu nije pošlo za rukom.
„Iznenadila bi se šta bi se moji Aša’mani usudili da urade“, rekao je tren kasnije. „Pretpostavljam da je Met sa Egveninom vojskom?“ Prinevši ruku glavi, on klecnu.
Samo pola koraka, ali pridigla se iz fotelje pre nego što je mogao da se ispravi. S mukom prigrlivši saidar, posegla je da obuhvati njegovu glavu rukama i predano istkala Pregledanje oko njega. Pokušavala je da nađe bolji način da utvrdi šta nekoga boli, ali do sada je to bilo bez uspeha. Pa ipak bilo je dovoljno. Onog trenutka kada se tkanje spustilo na njega, dah joj je zastao. Znala je za Falme i njegovu ranu na boku koja nikad nije u potpunosti zacelila i koja je odolevala svakom Lečenju koje je ona poznavala, poput čira zla u njegovom tkivu. Sada je tu bila još jedna napola zaceljena rana, preko stare, i ta je takode pulsirala zlom. Nekako je to bila drugačija vrsta zla, poput odraza onog drugog, pa ipak podjednako opako. I ona nije mogla upotrebiti Moč da dodirne nijedno. Nije zaista to želela sama pomisao ju je naterala da se naježi! ali je pokušala. I zadržalo ju je nešto što nije mogla da vidi. Poput brane. Brane koju nije mogla da vidi. Brana saidina?
To je Ninaevu nateralo da prestane da usmerava i da korakne unazad. Nastavila je da se drži za Izvor; koliko god umorna bila, morala bi se prisiliti da ga pusti. Nijedna sestra ne može da razmišlja o muškoj polovini Moći a da ne oseti makar dodir straha. Pogledao je mirno naniže prema njoj, i to je natera da zadrhti. Delovao je kao čovek potpuno drugačiji od Randa al'Tora, kog je gledala kako odrasta. Bilo joj je veoma drago što je Lan tu, koliko god joj bilo teško da to prizna. Iznenada je shvatila da se on nije opustio ni za dlaku. Možda je ćaskao s Random kao što bi to uradila dva čoveka uz lulu i pivo, ali je smatrao da je Rand opasan. A Rand je posmatrao Lana kao da je svestan toga i to prihvata.
„Ništa od toga sada nije bitno", rekao je Rand, okrećući se ka zavežljaju na stolu. Nije znala misli li na svoje rane ili na to gde je Met. Iz zavežljaja je izvadio dve figurine, po stopu visoke: bradatog čoveka mudrog izgleda i podjednako mudre i spokojne žene; oboma su odore lepršale i uzdigli su uvis po kristalno jasnu kuglu. Kako ih je držao, shvatila je da su teže nego što izgledaju. „Želim da ih sakriješ za mene dok ne pošaljem po njih, Ninaeva.“ S jednom rukom na figurini žene, oklevao je. „I po tebe. Bićeš mi potrebna kada ih budem koristio. Kada ih mi budemo koristili. Pošto se pobrinem za one ljude. To mora da bude prvo.“
„Da ih upotrebimo?“, rekla je sumnjičavo. Zašto bi ubijanje moralo da dođe na prvo mesto? Mada teško da je to bilo važno pitanje. „Zašta? Jesu li to ter’angreali?"
Klimnuo je glavom. „Pomoću ovoga možeš da dodirneš najveći sa’angreal dosad napravljen za ženu. Pokopan je na Tremalkingu, koliko sam shvatio, ali to nije bitno." Ruka mu se pomeri na figurinu čoveka. „Pomoću ovoga ja mogu da dodirnem njenog muškog dvojnika. Čuo sam... od nekog... nekad, da bi muškarac i žena koji bi koristili te sa’angreale mogli da izazovu samog Mračnog. Možda će morati da se upotrebe za to, jednog dana, ali u međuvremenu se nadam da će biti dovoljni da se očisti muška polovina Izvora.“
„Da se to moglo, zar to ne bi uradili u Doba legendi?" tiho upita Lan. Tiho, kao kad čelik tiho klizne iz korica. „Jednom si rekao kako bi mogla biti povređena zbog mene.“ Činilo se da je nemoguće da mu glas još očvrsne, a ipak jeste. „Ti bi mogao da je ubiješ, čobanine." A njegov glas je jasno stavljao do znanja kako mu on to neće dozvoliti.
Rand je na Lanov hladan plavi pogled uzvratio podjednako hladno. „Ne znam zbog čega nisu. Nije me briga zašto. To se mora pokušati."
Ninaeva je grizla donju usnu. Pretpostavljala je da je zahvaljujući Randovom prisustvu ovo bila zvanična prilika - prebacivanje sa zvaničnog na nezvanično, odlučivanje šta je šta, ponekada joj je izazivalo vrtoglavicu ali nije je bilo briga što je progovorio kad nije bio njegov red. To je bilo pogrešno, u svakom slučaju, međutim, njoj su se sviđali neposredni i otvoreni ljudi. Bilo joj je potrebno da razmisli. Ne o svojoj odluci. Ona je već tu. Već o tome kako da to ostvari. Randu se to možda neće svideti. Lanu sasvim sigurno neće. Pa, muškarci uvek žele da bude po njihovom. Ponekad čovek jednostavno mora da ih nauči da ne mogu uvek to i da dobiju.
„Mislim da je to divna ideja“, rekla je. To baš i nije bila laž. I jeste bila divna, kada se uporedi s drugim mogućnostima. „Ali ne vidim zašto bih sedela ovde i poput neke služavke čekala na tvoj poziv. Uradiću to, ali ćemo ići svi zajedno.“
Bila je u pravu. Ni najmanje im se nije svidelo.
12
Ljiljan usred zime
Još jedan sluga gotovo da je pao na nos klanjajući se, a Elejna uzdahnu kad je skladno kliznula pored njega hodnikom palate. Bar se trudila da to liči na skladno proklizavanje. Kči naslednica Andora, pribrana i staložena. Želela je da potrči, mada bi se, da je pokušala, verovatno saplela tamnoplave suknje. Gotovo da je osećala iskolačene oči punačkog čoveka na sebi i svojoj pratnji. To je bila manja smetnja, koja će proći, poput zrna peska u cipeli. Rand krvavi al’Tor, zvani ‚misli kako samo on zna šta je najbolje za druge', kao da je svrabež na mojim leđima!, pomislila je. Ako ovog puta uspe da joj pobegne...!