Kada ju je ugledao, on je isto skočio iz svoje stolice, ali pre nego što se potpuno uspravio, zateturao se i obema rukama uhvatio za sto, sopćući i suvo kašljući. Elejna prigrli Izvor i zakorači ka njemu, a onda se obuzda i natera sebe da otpusti Moć. Njena moć Isceljivanja bila je sićušna, a u svakom slučaju, Ninaeva se pokrenula brzo koliko i ona, odjedared okružena sjajem saidara, pruživši ruke ka Randu.
On se pribrao, odmahnuvši joj da se udalji. „To nije ništa što bi ti mogla da Isceliš, Ninaeva“, odbrusio je. „U svakom slučaju, izgleda da si pobedila u raspravi.“ Lice mu je bilo potpuno ukočeno od truda da sakrije osećanja, ali Elejna je imala utisak da je pije očima. Kao i Avijendu. Iznenadila se što je osetila zadovoljstvo zbog toga. Nadala se da će se to dogoditi, nadala se da će moći to da podnese, zbog svoje sestre, ali sad joj uopšte nije izgledalo da bilo šta treba da podnosi. Upadljivo se napregao da se uspravi, kao i da skrene pogled s nje i Avijende, mada je to pokušavao da sakrije. „Odavno je trebalo da krenemo, Min“, rekao je.
Elejna zaprepašćeno zinu. „Misliš da možeš da odeš a da mi se... da nam se i ne obratiš, konačno je uspela da izusti.
„Muškarci!“, gotovo istovremeno izustiše Min i Avijenda, pa se zapanjeno pogledaše. Brzo su spustile ruke. Za trenutak, i pored toga što gotovo ni po čemu nisu ličile, predstavljale su gotovo istovetnu sliku ženske zgađenosti.
„Oni što su pokušali da me ubiju u Kairhijenu pretvorili bi ovo mesto u gomilu šuta, samo ako bi saznali da sam bio ovde“, tiho progovori Rand. „Možda i ako bi samo posumnjali u to. Pretpostavljam da vam je Min rekla da su bili Aša’mani. Ne verujte nikome od njih. Osim trojici, možda. Đameru Flinu, Džaharu Nerišmi i Ibenu Hopvilu. Možda ćete moći da verujete njima. Što se tiče ostalih...“ Naizgled nesvesno, stisnuo je pesnice u rukavicama. „Ponekad se mač u ruci okrene protiv tebe, ali meni je taj mač još uvek potreban. Samo se držite podalje od muškaraca u crnom kaputu. Slušajte, nema vremena za priču. Najbolje je da odem, brzo.“ Pogrešila je. Nije bio baš potpuno ono što je sanjala. Nekada je u njemu bilo nečeg dečačkog, ali to je sada nestalo, kao da je bilo spaljeno. Žalila je za gubitkom te osobine. Činilo se da on niti žali, niti bi mogao da žali za tim.
„U pravu je u jednom“, preko čibuka svoje lule progovori Lan, odišući istom vrstom prigušenosti. Još jedan muškarac koji kao da nikada nije bio dečak. Oči su mu bile plavi led pod pletenom kožnom trakom koja mu je stajala iznad obrva. „Svako u njegovoj blizini naći će se u velikoj opasnosti. Svako.“ Iz nepoznatih razloga, Ninaeva je frknula. Onda je spustila šaku na gomilu svitaka u kožnom povezu koja je ležala na stolu i osmehnula se. Iako joj je trenutak kasnije osmeh iščileo.
„Da li se moja prvosestra i ja plašimo opasnosti?“, zahtevala je da zna Avijenda, podbočivši se pesnicama. Šal joj je skliznuo s ramena i pao na pod, ali ona je bilo toliko usredsređena da to nije ni primetila. „Ovaj čovek ima toh prema nama, Aan’aleine, a mi ga imamo prema njemu. To mora da se sredi.“
Min raširi ruke. „Ne znam kakve veze bilo koji tok, ili ceo sliv, kad smo već kod toga, ima s bilo čime, ali ja nikuda ne mrdam dok ti ne budeš razgovarao s njima, Rande!“ Pretvarala se da ne primećuje Avijendine razjarene poglede.
Uzdahnuvši, Rand se nasloni na kraj stola i rukom u rukavici prođe kroz tamnocrvene kovrdže koje su mu se spuštale niz vrat. Činilo se da se raspravlja sam sa sobom, ispod glasa.
„Žao mi je što ste zaglavile sa sul’dam i damane“, konačno je progovorio. Zvučao je kao da mu jeste žao, mada ne previše; mogao je isto tako žaliti što je zahladnelo. „Taim je trebalo da ih preda sestrama za koje sam mislio da su s vama. Ali pretpostavljam da takva greška može svakom da se omakne. Možda je mislio da su sve te Mudrosti i Mudre žene koje je Ninaeva okupila Aes Sedai.“ Osmeh mu je bio prigušen. Nije mu doticao oči.
„Rande", niskim, upozoravajućim glasom progovori Min.
Usudio se da je pogleda upitno, kao da ne razume. A onda je nastavio. „U svakom slučaju, čini se da ih imate dovoljno da zadrže šačicu žena pre nego što budete mogle da ih predate... drugim sestrama, onima koje su sa Egvenom. Nikad se ne završi baš onako kako se očekuje, zar ne? Ko bi pomislio da će se od nekoliko sestara koje su pobegle od Elaide toliko namnožiti da dignu pobunu protiv Bele kule? I to sa Egvenom kao Amirlin! A Družina Crvene ruke postala je njena vojska. Pa, pretpostavljam da Met može da ostane tamo još neko vreme." Zbog nečega je žmirnuo i dotakao čelo, a onda je nastavio tim razdražujuće opuštenim glasom. „Stvarno. Na sve strane stvari se čudno izokreću. Kako je krenulo, ne bih se iznenadio ni kad bi se moje prijateljice u Kuli ohrabrile dovoljno da otvoreno istupe.“
Uzdignutih obrva, Elejna zirnu ka Ninaevi. Mudrosti i Mudre žene? Družina je bila Egvenina vojska, a Met je bio s njom? Ninaevin pokušaj da je nevino pogleda širom razrogačenih očiju jasno je ukazivao na to ko je kriv. Elejna je pretpostavljala da to, na kraju krajeva, i nije važno. Ubrzo će saznati istinu, ako se bude mogao nagovoriti da ode do Egvene. U svakom slučaju, bilo je nešto bitnije što je morala da raspravi s njim. Taj čovek je blebetao, koliko god da mu je uspevalo da zvuči nezainteresovano, i bacao pred njih sve što bi mogle da zagrizu, nadajući se da će im skrenuti pažnju.
„Neće moći, Rande.“ Elejna čvršće prigrabi suknje da mu ne bi pripretila prstom. Ili pesnicom; nije baš bila sigurna šta bi upotrebila. One druge sestre? One prave Aes Sedai, to je mislio da kaže. Kako se samo usuđuje? I njegove prijateljice u Kuli! Zar je moguće da još uvek veruje Alvijarininom pismu? Glas joj je bio hladan i čvrst, nije dozvoljavao nikakva glupiranja. „Ništa od toga sada nije važno ni za dlaku. Ti i Avijenda i Min i ja, o tome treba da razgovaramo. I tako će i biti. Sve mi tako hoćemo, Rande al’Tore, i ti nećeš napustiti palatu dok to ne uradimo!“
On ju veoma dugo samo gledao, nikako ne menjajući izraz lica. Onda je glasno udahnuo, a lice mu je postalo poput granita. „Volim te, Elejna.“ Reči ne zastajući pokuljaše iz njega. „Volim te, Avijenda. Volim te, Min. I nijednu ni za dlaku manje ili više od druge dve. Ne želim samo jednu od vas, želim vas sve tri. Eto, to vam je to. Ja sam razvratnik. Sada možete da odete i da se i ne osvrnete. To je svejedno ludilo. Ja ne mogu sebi da dopustim da ikoga volim!"
„Rande al'Tore!" vrisnu Ninaeva, „to je najužasnije što sam ikada čula od tebe! Kako možeš da pomisliš da trima ženama kažeš da ih voliš! Ti si gori od razvratnika! Smesta da si se izvinio!“ Lan je naglo izvukao lulu iz. usta i sada je piljio u Randa.
„Volim te, Rande“, jednostavno izreče Elejna, „i, mada me nisi pitao, želim da se udam za tebe.“ Pomalo se zarumenela, ali nameravala je da ubrzo bude još otvorenija, tako da se ovo, verovatno, nije ni računalo. Ninaeva je bezglasno pokretala usne, ali nikakav zvuk nije izlazio.
„Moje je srce u tvojim šakama, Rande“, reče Avijenda, izgovarajući njegovo ime kao da je neka vrlo vredna retkost. „Ako napraviš nevestinski venac za moju prvosestru i mene, ja ću ga podići.“ I ona je pocrvenela, iako je to pokušala da prikrije time što je podigla šal s poda i nameštala ga preko ruku. Po aijelskim običajima, nije nikako smela da izusti ništa takvo. Ninaeva konačno uspe da ispusti zvuk. Zaskvičala je.
„Ako do sada nisi shvatio da te volim“, reče Min, „onda mora da si slep, gluv i mrtav!“ Ona vrlo očigledno nije pocrvenela; tamne oči su joj obešenjački svetlucale i činilo se da je spremna da prasne u smeh. „A što se ženidbe tiče, pa, to ćemo se nas tri dogovoriti, eto, to ti je tako!“ Ninaeva obema rukama dočepa pletenicu i poče uporno da je vuče, teško dišući kroz nos. Lan je počeo veoma upadljivo da proučava sadržaj svoje lule.