Tog jutra je saznala da je preko noći Alivija nestala, što je bilo ozbiljno i zbog čega su se Srodnice veoma uzbudile. A sve dok Zaida nije došla da se pobuni jer se Ninaeva nije pojavila na svojim časovima sa Ata’an Mijerama, Elejna nije znala da su i Ninaeva i Lan takođe nestali iz palate, a da niko nije znao ni kada ni kako. Tek je mnogo kasnije saznala da u zbirci angreala i ter’angreala koju su donele iz Ebou Dara nedostaju najmoćniji od tri angreala, kao i nekoliki drugi. Neki od njih, u to je bila sigurna, bili su namenjeni ženama koje očekuju da ih svakog časa napadnu Jednom moći. Zbog toga ju je na brzinu naškrabana beleška, koju joj je Ninaeva ostavila u zbirci, samo još više uznemirila.
13
Predivne novosti
Soba sunca u Sunčevoj palati bila je hladna iako su na dva zida kamini plamteli svom snagom, slojevi ćilima prekrivali pod, a zakošeni stakleni krov propuštao jasno jutarnje svetlo tamo gde ga nije zaklanjao sneg što se zadržao na tankim spojevima, ali bila je zgodna za prijeme. Kecuejn je smatrala da je najbolje ne uzurpirati prestonu dvoranu. Do sada je lord Dobrejn ćutao o tome što je zadržala Karalin Damodred i Darlina Sisnera nije videla boljeg načina da ih odvrati od upuštanja u nove nepodopštine nego da ih čvrsto drži u šaci ali Dobrejn bi mogao početi da frkće zbog toga ako bi prekršila njegovo poimanje pristojnosti. On je bio suviše blizak dečaku da bi na njemu primenjivala silu, a i držao se svojih zakletvi. Ona se mogla osvrnuti na svoj život i setiti se nekih neuspeha; bilo je tu i onih zbog kojih je gorko žalila, kao i grešaka koje su koštale života, ali ovde nije sebi mogla da priušti ni greške ni neuspehe. Sasvim sigurno ne i neuspehe. Svetlosti, dođe joj da ugrize nekoga!
„Zahtevam da mi se vrati moja vetrotragačica, Aes Sedai!“ Harina din Togara, od glave do pete u zelenom brokatu, ukočeno je sedela naspram Kecuejn, stisnutih usana. Iako joj je lice bilo bez bora, beli pramenovi šarali su joj crnu kosu. Deset godina bila je gospa od talasa svoga klana, a mnogo pre toga zapovedala je većim plovilima. Dera din Selan, njena gospa od edara, mlađa žena odevena u plavo, sedela je na stolici pažljivo postavljenoj na stopu iza, prema njihovim običajima. Ličile su na tamnu rezbariju zgražanja, a njihov vanzemaljski nakit nekako je dopunjavao tu sliku. Nijedna nije obratila ni najmanju pažnju na Ibena, koji se poklonio i ponudio ih srebrnim kupama toplog začinjenog vina s poslužavnika.
Činilo se da dečko ne zna šta bi sledeće uradio, pošto ništa nisu uzele. Nesigurno se mršteći, ostao je u naklonu sve dok ga Dejđin nije cimnula za crveni kaputić, pa ga, osmehujući se, povela sa sobom kao golub gušan u tamnoplavom prošaranom belim, veoma se zabavljala. On beše vitak dečak krupnog nosa i velikih ušiju, kog nikada neće nazvati privlačnim, a nekmoli lepuškastim, ali ona je bila vrlo posesivna prema njemu. Sedoše jedno do drugoga na postavljenu klupu pred jednim kaminom, pa počeše da igraju kolariću-paniću.
„Tvoja sestra nam pomaže da otkrijemo šta se dogodilo onog nesrećnog dana“, glatko, i pomalo odsutno, odvrati Kecuejn. Progutavši gutljaj začinjenog vina, čekala je, uopšte se ne zanimajući hoće li primetiti njenu nestrpljivost. Bez obzira na sve Dobrejnovo gunđanje o tome kako je nemoguće ispuniti uslove one neverovatne pogodbe koju su Rafela i Merana napravile u ime malog al’Tora, još uvek je mogao sam da izađe na kraj s Morskim narodom. Ona jedva da je obraćala pažnju na njih. Što je, verovatno, bilo dobro. Da se usredsredila na Ata’an Mijere, morala bi mnogo da se napregne da ih ne zgnječi kao stenice, iako one nisu bile pravi uzrok njenog nezadovoljstva.
Oko kamina na suprotnoj strani Sobe sunca, nasuprot mestu gde su sedeli Dejđin i Iben, bilo je okupljeno pet sestara. Nesuna je pred svojom stolicom imala stalak za čitanje i na njemu raskriljenu ogromnu, u drvo povezanu knjigu iz biblioteke palate. Kao i ostale žene, beše u jednostavnoj vunenoj haljini, koja je više odgovarala nekoj trgovkinji nego jednoj Aes Seđai. Ako je ijedna žalila zbog nedostatka svile, ili novca za svilu, nisu to pokazivale. Serena, sa svojim tankim pletenicama ukrašenim perlicama, stajala je uz veliki okvir za vez dok joj je igla pravila sitne bodove, stvarajući još jedan cvet na polju pupoljaka. Erijan i Beldejn igrale su se kamenova a Elza ih je posmatrala, čekajući svoj red da se obračuna s pobednicom. Na prvi pogled, uživale su u opuštenom jutru, ne brinući se ni za šta na svetu. Možda su i znale da su ovde samo zato što ona želi da ih proučava. Zbog čega su se zaklele na vernost tom malom al’Toru? Kiruna i ostale su bar bile u njegovom prisustvu kada su se odlučile na zakletvu. Bila je spremna da prizna kako niko ne može odoleti uticaju ta’verena, kad ovaj uhvati čoveka. Ali ovih pet je podnelo tešku pokoru zbog njegove otmice, a odluku da polože zakletvu donele su pre nego što su ih doveli u njegovu blizinu. U početku je oklevala da prihvati njihova raznovrsna objašnjenja, ali u poslednjih nekoliko dana to oklevanje je bilo poljuljano. Poljuljano uznemirujuće snažno.
„Moja vetrotragačica ne podleže tvome autoritetu, Aes Sedai“, oštro reče Harina, kao da poriče bilo kakvu krvnu vezu. „Šalon mi se mora smesta vratiti, i biće tako.“ Dera je ukočeno klimala glavom da se slaže. Kecuejn pomisli kako bi gospa od jedara uradila potpuno isto i ako bi joj Harina naredila da skoči s litice. Prema ustrojstvu Ata'an Mijera, Dera je stajala daleko ispod Harine. A to je bilo gotovo sve što je Kecuejn znala o njima. Morski narod može, a i ne mora biti od koristi, ali ona će u svakom slučaju naći načina da ih drži u šaci.
„Ovo je istraga Aes Sedai", odvratila je bez razmišljanja. „Mi sledimo zakon Kule.“ Labavo tumačen, naravno. Oduvek je verovala da je duh zakona daleko važniji od samog slova.
Harina se naduva poput guje i započe još jednu litaniju nabrajajući svoja prava i zahteve, ali Kecuejn ju je samo napola slušala.
Gotovo da je razumela Erijan, bledu cnokosu Ilijanku koja je grozničavo ustrajavala u tome da mora biti na dečkovoj strani kada bude vojevao Poslednju bitku. I Beldejn, toliko novu sa šalom da još nije stekla ni bezvremenost, i toliko odlučnu da bude sve što bi jedna Zelena trebalo da bude. I Elzu, Andorku prijatnog lica čije su oči gotovo sijale kada je govorila o tome kako se treba pobrinuti da poživi da bi se suočio s Mračnim. Još jedna Zelena, i napadnija od većine. Nesuna, nagnuta da bi piljila u svoju knjigu, ličila je na crnooku pticu koja proučava crva. Smeđa; ona bi se uspentrala u kutiju sa škorpionima ako bi odlučila da ih proučava. Serena je možda dovoljno bila budala da bi se zapanjila što je iko smatra lepuškastom, a nekmoli prelepom, ali ta je Bela ustrajavala na svojoj logici sa hladnom upornošću; al’Tor je bio Ponovorođeni Zmaj, znači, logički, ona mora da ga sledi. Siloviti razlozi, idiotski razlozi, a opet, možda bi ih i prihvatila da nije bilo ostalih.
Vrata odaje se otvoriše da propuste Verin i Sorileu. Smežurana seđokosa Aijelka dodade Smeđoj nešto sitno, što Verin ćušnu u kesu o pojasu. Na jednostavnoj haljini boje bronze Verin je imala broš u obliku cveta, prvi komad nakita koji je Kecuejn ikada videla na njoj, ako se ne računa Prsten Velike zmije.
„To će ti pomoći da spavaš“, reče Sorilea, „ali zapamti, samo tri kapi u vodu ili jedna u vino. Samo malo više i mogla bi da spavaš ceo dan ili duže. Još više i nećeš se probuditi. To nema nikakav ukus, pazi, zato moraš biti pažljiva."