„Ne, Selucija“, tiho je prozborila. „Veo.“
Seluciji se usne skupiše u negodovanju, ali je vratila kapu na odgovarajući stalak bez reči. Kad su bile same, kao sada, imala je dozvolu da pusti jezik, pa ipak je znala šta se može a šta ne može reći. Tuon je morala da je kazni samo dva puta u životu, i tako joj Svetlosti, žalila je podjednako kao i Selucija. Bez reči, njena služavka izvuče dugačak, jednostavan veo, omota ga Tuon oko glave i pričvrsti ga uskom trakom zlatne pletenice ukrašene rubinima. Providniji čak i od odeće da’kovejl, veo joj uopšte nije sakrivao lice. Ali je skrivao ono što je bilo najbitnije.
Spuštajući dugačak, zlatom izvezen ogrtač Tuon na ramena, Selucija je koraknula unazad i duboko se naklonila, dok joj je kraj zlatne pletenice dodirivao ćilim. Da’kovejl koje su klečale pognuše lica do tla. Privatnost je bila blizu kraja. Tuon je sama napustila kabinu.
U drugoj kabini stajalo je šest njenih sul’dam, po tri sa svake strane, a njihove štićenice su klečale pred njima na širokim, ispoliranim daskama palube. Sul’dam se ispraviše kada su je videle, ponosne kao srebrne munje na crvenim krugovima koji su im krasili suknje. U sivo odevene damane klečale su, uspravljene, pune sopstvenog ponosa. Osim jadne Lidije, koja je bila savijena preko sopstvenih kolena pokušavajući da pritisne uz palubu lice prošarano tragovima suza. Držeći povodac riđokose damane, Janila se mrštila naniže ka njoj.
Tuon je uzdahnula. Lidija je bila odgovorna za njenu sinoćnu ljutnju. Ne, ona ju je bila prouzrokovala, ali sama Tuon je bila odgovorna za svoja sopstvena osećanja. Ona je bila naredila damane da joj čita budućnost, i nije trebalo da naredi da je išibaju samo zato što joj se nije svidelo ono što je čula.
Sagnuvši se, obavila je Lidijinu bradu šakom, spustivši dugačak, crveno lakiran nokat na damanin pegavi obraz, pa je povuče da sedne na pete. To je prouzrokovalo jecaj i sveži nalet suza, koje je Tuon pažljivo obrisala prstima dok je podizala damane na kolena. „Lidija je dobra damane, Janila“, rekla je. „Namaži njene posekotine otopinom sorfe i daj joj lavlje srce protiv bolova, a ponavljaj to dok posekotine ne nestanu. I dok ne budu nestale, uz svaki obrok dobijaće sladak puding.“
„Kako visoka gospa zapoveda“, zvaničnim tonom odgovori Janila, ali se malo osmehnula. Svim sul’dam je Lidija bila draga, a ona sama nije volela da kažnjava damane. „Ako se udeblja, vodiću je da trči, visoka gospo.“
Lidija je okrenula glavu da poljubi Tuon u dlan i promrmljala: „Lidijina gospodarica je ljubazna. Lidija se neće udebljati.“
Prolazeći između dva reda, Tuon se s po nekoliko reči obratila svakoj sul’dam i potapšala svaku damane. Ovih šest koje je povela sa sobom bile su njene najbolje, i osmehivale su joj se s naklonošću kakvu je i ona gajila prema njima. Radosno su se takmičile da budu izabrane. Punačke, žutokose Dali i Dani, sestre kojima jedva da je bilo potrebno uputstvo sul’dam. Čaral, kose sive poput njenih očiju, ali još uvek najbrža u tkanjima. Sera, s crvenim trakama u gustoj kovrdžavoj kosi, najjača, i ponosna kao kakva sul’dam. Malena Majlen, niža čak i od same Tuon. Majlen je bila Tuonin poseban ponos između ovih šest.
Mnogi su smatrali da je čudno kada se Tuon ispitala za sul’dam pošto je dostigla punoletstvo, iako tada više niko nije mogao da joj protivreči. Osim njene majke, koja joj je to dozvolila tako što je ostala nema. Podrazumevalo se da je nezamislivo za nju da postane prava sul’dam, ali je nalazila isto toliko uživanja u obučavanju damane koliko i u dresiranju konja, a bila je podjednako dobra i u jednom i u drugom. Majlen je bila dokaz za to. Mala, bleda damane bila je polumrtva od bola i straha, a odbijala je i da jede i da pije kada ju je Tuon kupila na dokovima Šon Kifara. Sve der’sul’dam su očajavale, govoreći kako neće poživeti dugo, ali sada se Majlen smešila Tuon i naginjala se da joj poljubi ruku pre nego što bi i uspela da joj pomiluje tamnu kosu. Nekad kost i koža, postala je pomalo punačka. Umesto da je prekori, Katrona, koja je držala njen povodac, dopustila je osmehu da ozari njeno inače strogo lice i promrmljala kako je Majlen savršena damane. To je bila istina; sada niko ne bi poverovao da je nekada sebe nazivala Aes Sedai.
Pre nego što je otišla, Tuon je izdala nekoliko naređenja koja su se ticala ishrane i vežbi za damane. Sul’dam su znale šta da rade, kao i ostalih dvanaest u Tuoninom okruženju, inače ne bi bile u njenoj službi, ali je ona verovala da nikome ne bi trebalo dozvoliti da drži damane osim ako se za to ne zanima i ne učestvuje u tome. Dobro je poznavala sve začkoljice svake svoje damane, kao što je poznavala sopstveno lice.
U spoljnoj kabini vojnici Mrtve straže koji su stajali naporedo sa zidovima u oklopima lakiranim u krvavocrveno i toliko tamnozeleno da je bilo gotovo crno, ukočiše se kada je ušla. To jest, ukočiše se još više, ako bi se to moglo reći za kipove. Muškarci tvrdih lica bili su, uz još pet stotina poput njih, lično zaduženi za Tuoninu bezbednost. Svaki ili svi zajedno, umrli bi da je zaštite. Umrli bi ako bi ona umrla. Svaki od njih bio je dobrovoljac, tražio je da bude u njenoj straži. Videvši veo, prosedi kapetan Musinđ naredi da je samo dvojica otprate na palubu, gde je dvadesetak baštovana Ogijera, u crvenom i zelenom, stajalo u vrsti sa obe strane vrata, s velikim, ukrašenim crnim sekirama koje su držali uspravno pred sobom, i mrgodnim očima, pazeći na bilo kakvu opasnost, čak i ovde. Oni ne bi umrli ako bi ona umrla, ali su takođe bili tražili da je čuvaju, a ona bi bez ikakve zebnje položila svoj život u bilo koje od tih krupnih ruku.
Nabrana jedra na tri visoka jarbola na Kidronu bila su zategnuta od hladnog vetra koji je usmeravao brod ka zemlji što je ležala pred njima tamna obala beše dovoljno blizu da je mogla razaznati brda i rtove. Ljudi i žene su ispunjavali palubu; svi od Krvi na brodu bili su u svojoj najboljoj svili i nisu obraćali pažnju na vetar koji im je lepršao u ogrtačima, isto kao što nisu obraćali pažnju na bosonoge muškarce i žene iz posade koji su žurili između njih. Neki od plemića pravili su preveliku predstavu od toga da ne obraćaju pažnju na posadu, kao da je ova mogla da upravlja brodom ako bi klečala ili se klanjala na svaka dva koraka. Iako su bili spremni za proskinezu, umesto toga Krv načini male naklone, svi kao jedan, kada ugledaše njen veo. Juril, oštronosi čovek za kojeg su svi verovali da je njen pisar, spustio se na jedno koleno. On je, naravno, bio njen pisar, ali je isto tako bio i njena Ruka, zapovednik njenih Tragača. Ona žena, Makura, bacila se u proskinezu i poljubila palubu pre nego što ju je nekoliko tihih reči koje joj je uputio Juril nateralo da skoči na noge, crveneći i popravljajući nabranu crvenu suknju. Tuon nije bila baš sigurna treba li da je uzme u službu kad su bili u Tančiku, ali žena je preklinjala kao da’kovejl. Iz nekog razloga mrzela je Aes Sedai do kosti, i uprkos već dobijenim nagradama za svoje izvanredno vredne podatke i novosti, nadala se da će im naneti još više štete.
Klimajući glavom ka Krvi, Tuon se popela do gornje palube u pratnji dvojice pripadnika Mrtve straže. Vetar joj je čupao ogrtač, i pritisnuo joj veo uz lice na trenutak, a onda joj ga sledećeg trena prebacio preko glave. Nije to bilo bitno, bilo je dovoljno to što ga nosi. Njen lični barjak, dva zlatna lava upregnuta u drevna ratna kola, lepršao je nad šestoricom kormilara koji su se borili da savladaju dugačku rudu kormila. „Gavran i ruža" biće spakovani čim prvi član posade koji je video njen veo uspe da prenese poruku. Kidronov kapetan, široka smežurana žena sede kose i najneverovatnijih zelenih očiju, naklonila se istog trenutka kada je Tuonina papuča dotakla gornju palubu, a onda je smesta svoju pažnju ponovo usmerila na brod.