Lagano se pomerao niz ulice koje su, što se više približavao dokovima, u stvari bivale sve zakrčenije životinjama i kolima. Štandovi na mostovima preko kanala imali su spuštene zasune, ulični prodavci pokupili su svoje krpice, a akrobate i žongleri koji su obično zabavljali svetinu na svakom raskršću, ne bi imali gde da nastupaju da i sami nisu nestali. Bilo je i previše Seanšana, eto koliko ih je bilo, a otprilike svaki peti beše vojnik, dovoljno upadljiv po mrkom pogledu i stasu, toliko različit od seljaka ili zanatlija, čak i bez oklopa. Tu i tamo bi poneka sul’dam s damane promakla ulicom okružena kovitlacom praznog prostora, širim i od onog koji se stvarao oko vojnika. To nije bilo zbog straha, bar ne kad su Seanšani u pitanju. Oni su se s mnogo poštovanja klanjali pred ženama u plavim haljinama sa oznakom munje na crvenom, i odobravajući se osmehivali kad god bi videli takav par da prolazi. Beslan mora da je sišao s uma. Seanšani se neće moći isterati, osim pomoću vojske Aša’mana, poput one koja se, kako je čuo, borila na istoku pre nedelju dana. Ili neke naoružane tajnom iluminatora. Šta li je, tako joj Svetla, Aludra naumila s livcem zvona?
Pomučio se da ne dođe ni blizu dokova. Naučio se pameti u vezi s tim. No stvarno mu je trebala partija kockica, jedna koja će trajati do duboko u noć. Po mogućstvu dovoljno da Tilin zaspi dok se on vrati u palatu. Ona mu je sklonila kockice tvrdeći kako ne voli da se on kocka, mada je to učinila tek pošto ju je nagovorio da igraju, dok je još uvek bio privezan za postelju. Na svu sreću, uvek je mogao da pronađe neke kockice, a uz njegovu sreću ionako je bilo bolje igrati tuđima. Nažalost, kada je otkrio kako ona ne namerava da isplati svoj deo uloga i da ga pusti ta se žena pravila kao da nema pojma o čemu on to govori! upotrebio ih je da joj vrati malo njenog sopstvenog leka. To je bila užasna greška, koliko god da je delovala zabavno u to vreme. Od tog doba bila je dvaput gora nego ranije.
Međutim, krčme i trpezarije u koje je ulazio bile su prepune, isto kao ulice, tako da je jedva bilo mesta da se podigne vrč a kamoli zaigraju kockice, pune Seanšana koji su se smejali i pevali, kao i Eboudarana smrknutih lica koji su u nategnutoj tišini odmeravali Seanšane. Još uvek je ispitivao krčmare i točioce pića za mogućnost da imaju neku rupu koju bi mogao da iznajmi, ali svi do jednog su odmahivali glavom. Nije stvarno ni očekivao ništa drugo. Nije bilo ničeg slobodnog još i pre nego što su stigle pridošlice.
I pored toga, počeo je da se oseća neraspoloženo koliko i strani trgovci koje je video kako pilje u svoje vino i pitaju se kako će bez konja uspeti da iznesu svoju robu iz grada. On je imao zlata da plati Luki koliko god traži, čak i više od toga, ali ono se nalazilo u kovčegu u Tarezinskoj palati, a njemu nije padalo na pamet da pokušava da iznese sve odjednom, ne posle onoga kad su ga sluge iz palate odnele s dokova kao da je lovina. A tada je samo razgovarao s kapetanima brodova; ako bi Tilin saznala, a saznala bi, kako pokušava da napusti palatu s više zlata nego što mu treba za jedno veče kockanja... O, ne! Mora da ima sobu, neko pribežište na nekom tavanu, ne veće od ormana, bilo šta, gde bi mogao da sakrije pomalo zlata povremeno, ili morao da ima sreće s kockicama, ovako ili onako. Mada, sa srećom ili bez nje, konačno je shvatio da danas neće naći ni jedno ni drugo. A one krvave kockice i dalje su mu se kotrljale po glavi, kotrljale su se.
Nije se nigde dugo zadržavao, a to nije bilo samo zbog nedostatka igre ili prostora. Njegova raznobojna odeća, njegova odeća od čije bi se drečavosti i Krpar postideo, privlačila je poglede. Neki od onih Senašana mislili su da je tu da bi ih zabavljao, pa su hteli da mu plate da peva! Gotovo da im je to i dopustio, jednom ili dvaput, ali znao je da bi, čim bi ga čuli, zatražili da im vrati novac. Neki od ljudi iz Ebou Dara, s dugim zakrivljenim noževima zataknutim za pojas i prepuni gneva koji nisu mogli iskaliti na Seanšanima, pomišljali su da se iskale na lakrdijašu kome je trebalo još samo obojeno lice da liči na dvorsku Iudu. Met se brzo povlačio nazad u prenatrpane ulice čim bi primetio nekog od takvih ljudi da ga merkaju. Na teži način je bio naučio kako još uvek nije u stanju da se bori, a to što bi glava njegovog ubice završila na kocu pored gradske kapije njemu ne bi ni najmanje pomoglo.
Met se odmarao tamo gde je mogao na praznom buretu napuštenom na ulazu u neku uličicu, na retkim praznim mestima na klupama pred kakvom krčmom gde se mogao ugurati još jedan, na nekim kamenim stepenicama sve dok vlasnica zgrade nije izašla i zamahom metle mu oborila šešir. Stomak mu se lepio za kičmu, počinjao je da ima osećaj da svi bleje u njegovu napadnu odeću, vlažna hladnoća uvlačila mu se u kosti, a jedine kockice koje je mogao da pronađe bile su one u njegovoj glavi, što su još uvek tutnjale poput konjskih kopita. Činilo mu se da nikada nisu bile ovako glasne.
„Nema mi druge nego da se vratim i da budem kraljičin krvavi ljubimac!“, zarežao je, podupirući se motkom da bi se podigao sa ispucalog drvenog sanduka koji je stajao sa strane u jednoj ulici. Nekoliko prolaznika pogledalo ga je kao da mu je lice već obojeno. Nije obračao pažnju na njih. Oni nisu bili vredni da bi ih primetio. Neće ih motkom izlupati po glavi, što su inače zaslužili kad tako pilje u jednog muškarca.
Ulice su zaista bili pune kao i ranije, shvati on, a ako bi pokušao da se probije kroz ovu gomilu, kad se bude vratio u palatu odavno će biti mrak. Naravno, Tilin će do tada već zaspati. Možda. Stomak mu zakrča, toliko glasno da je gotovo prigušio kockice. Mogla bi narediti kuhinjama da mu ne daju da jede ako bi isuviše zakasnio.
Posle desetak s mukom pređenih koraka kroz gomilu, on se okrenu i pođe kroz jedan prolaz, mračan i taman. Tu nije bilo popločanih puteva. Beli malter na zidovima bez prozora ispucao je i često je kroz njega izbijalo crnilo koje se pod njim nalazilo. Vazduh je bio ispunjen oštrim mirisom raspadanja, a mogao je samo da se nada da je ono što mu šljapka pod čizmama blato, čak i kad tako užasno smrdi. No tu nije bilo ni ljudi. Mogao je da napreduje pristojnom brzinom. Ili onim što je sada smatrao brzinom. Nije mogao da dočeka dan kada će ponovo moći da pređe nekoliko milja a da se ne zadiše, da ne dobije bolove i da ne mora da se nasloni na motku. Izuvijani prolazi, mnogi toliko uski da je ramenima češao o zidove, ukrštali su se po gradu, praveći lavirint u kome se onaj ko ne zna put lako mogao izgubiti. On nikada nije pogrešno skrenuo, čak ni kada bi se uska, strma uličica iznenada račvala na tri ili četiri, koje su se sve nastavljale naizgled u istom pravcu. Otkad je u Ebou Daru, mnogo puta je morao da izbegava poglede, tako da je ove uličice i prolaze poznavao kao svoj dlan. Mada je, što je bilo čudno, još uvek imao osećaj da ga neko posmatra. Verovatno će imati taj osećaj sve dok bude morao da nosi ovu krvavu odeću.
Iako je ponegde morao da se probija kroz gomile ljudi i životinja da bi prešao od jedne uličice do druge, ili da se povremeno progura preko mosta koji je više ličio na neprobojni zid od ljudskih tela, ipak je stigao gotovo do zadnjeg dela palate, i to za vreme koje bi mu inače bilo potrebno da pređe jedva tri ulice. Žureći kroz zasenčen prolaz između jarko obasjane krčme i zatvorene radnje s lakiranim stvarima, pitao se šta li su spremili u kuhinjama. Prostranija od mnogih, široka za trojicu ako su prijateljski raspoloženi, ova je uličica vodila na Trg Mol Hara, gotovo pred samu Tarezinsku palatu. Surot je sada živela u njoj, a kuvarice su davale sve od sebe još otkako je posle svog prvog obroka dala da se mnoge među njima išibaju. Možda će biti ostriga s pavlakom, možda i ribe na gradelama, ili lignji s biberom. Deset koraka pošto je zašao u senke, nagazi na nešto što se nije spljeskalo i on pade u ledeno blato, u poslednjem trenutku se izvivši da se ne bi dočekao na povređenu nogu. Ledena tečnost mu je smesta natopila kaput. Nadao se da je to voda.