Elejna otvori usta da mu tačno kaže koliko je snažan zakon u Andoru.
„Vreme je, Elejna Trakand", reče ženski glas s vrata.
„Krv i pepeo!" promrmlja Dijelin. „Da li će ceo svet ušetati ovamo?"
Elejna je prepoznala taj novi glas. Očekivala je ovaj poziv, ali nije znala kada će ga dobiti, ali znala je da istog trena mora da mu se povinuje. Ustala je, priželjkujući da ima malo više vremena da raščisti sve s Taimom. On se namršti ka ženi koja je upravo ušla, i Elejni, očigledno ne shvatajući šta ovo treba da znači. Dobro. Neka ga, neka se preznojava dok ona ne bude imala vremena da mu potanko objasni kakva su prava Aša’mana u Andoru.
Nadera nije bila ništa niža od dvojice ljudi pored vrata, stamena i široka, skoro zdepasta, što Elejna nikada nije viđala kod Aijela. Njene zelene oči odmerile su na trenutak ovu dvojicu, pre no što ih je otpisala kao nevažne. Aša’mani nisu impresionirali Mudre. Malo toga jeste. Dok je nameštala svoj tamni šal na ramenima, grivne su joj zazveckale na rukama, a onda je prišla Elejni, okrenuvši leđa Taimu. Premda je bilo hladno, preko tanke bele bluze nosila je samo taj šal, a čudno je bilo to što je preko jedne ruke nosila teški vuneni ogrtač. „Moraš da pođeš smesta", rekla je Elejni, „bez odlaganja." Taimove obrve kao da su se popele na čelo; nije bilo sumnje da nije navikao da tako potpuno ne obraćaju pažnju na njega.
„Nebeska Svetlosti!", izusti Dijelin, masirajući čelo. „Ne znam o čemu je reč, Nadera, ali će morati da sačeka dok..."
Elejna je uhvati za ruku. „Ne znaš, Dijelin, i ne može da čeka. Nadera, oteraću sve i poći s tobom."
Mudra odmahnu glavom, u znak neslaganja. „Dete koje čeka da se rodi nema vremena nikoga da tera.“ Rastrese debeli plašt. „Donela sam ovo da zaštitim tvoju kožu od hladnoće. Možda bi trebalo da ga ostavim i kažem Avijendi da je tvoja stidljivost veća od želje za sestrom." Dijelin se zagrcnu jer je iznenada shvatila. Zaštitnička veza podrhtavala je od Birgitinog besa.
Imala je samo jedan izbor. Zapravo, nije bilo izbora. Pustivši da se veza s druge dve žene prekine, pustila je saidar. Međutim, sjaj je ostao oko Renaile i Merilile. „Hoćeš li mi pomoći s dugmadima, Dijelin?" Elejna je bila ponosna koliko joj je glas bio spokojan. Očekivala je ovo. Samo ne s toliko svedoka!, pomislila je slabašno. Okrenuvši leđa Taimu - makar neće morati da gleda kako je posmatra! - poče sa sitnim dugmadima na rukavima. „Dijelin, ako bi mogla? Dijelin?" Nakon trenutka Dijelin se pomeri kao da hoda u snu i nespretno se pozabavi dugmadima na Elejninim leđima, preneraženo mrmljajući sebi u bradu. Jedan od Aša’mana kraj vrata se zasmejulji.
„Nalevo krug!", odreza Taim, i čizme zatoptaše kraj vrata.
Elejna nije znala da li se i on okrenuo - bila je sigurna da oseća njegove oči na sebi - ali iznenada Birgita je bila tamo, i Merilila i Rina, i Zaida, čak i Renaila, praveći gužvu rame uz rame, mršteći se kao da su napravile zid između nje i muškaraca. Ne baš odgovarajući zid. Nijedna nije bila visoka koliko ona, a ni Zaida ni Merilila joj nisu bile ni do ramena.
Usredsredi se, rekla je sebi. Ja sam spokojna, ja sam smirena. Ja sam... Ja se skidam do gole kože u sobi punoj ljudi, eto šta sam! Svukla se najbrže što je mogla, pustivši haljinu i rublje da padnu na pod, odbacivši papuče i čarape preko gomile. Koža joj se na hladnom vazduhu naježila; to što je zanemarivala hladnoću značilo je samo da se ne trese. A i mislila je da crveni zbog toga, a ne zbog nečeg drugog.
„Ludilo!" Dijelin je mrmljala tiho, skupljajući odeću. „Krajnje ludilo!" „O čemu je ovde reč?“, prošaputala je Birgita. „Da pođem s tobom?"
„Moram ići sama", odvrati Elejna šapatom. „Ne raspravljaj se!" Nije da je Birgita išta pokazala, ali kroz vezu su stizali čitavi tomovi primedaba. Skinuvši zlatne kolutove sa ušiju, Elejna ih dade Birgiti, a onda je oklevala pre nego što je dodala tome i svoj prsten Velike zmije. Mudre su rekle da mora doći kao što dete dolazi na svet. Imale su mnogo uputstava, među kojima je prvo bilo da nikom ne govori šta se sprema. Što se toga tiče, želela je da makar sama zna. Dete se rađa a da ne zna šta će se dogoditi. Birgitino mrmljanje je počelo da nalikuje Dijelininom.
Nadera priđe sa ogrtačem, ali ga je samo ispružila; Elejna je morala još i da ga omota žurno oko sebe. I dalje je bila sigurna da može osetiti Taimov pogled. Nagon joj je govorio da požuri iz sobe, ali umesto toga, čvrsto držeći tešku vunu, ona se ispravi i polako okrenu. Neće odjuriti ogrnuta stidom.
Muškarci koji su došli s Taimom stajali su ukočeno gledajući u vrata, a sam Taim je zurio u kamin ruku prekrštenih na grudima. To što je osećala njegov pogled, dakle, moralo je biti mašta. Osim Nadere, ostale žene su je gledale radoznalo, preneraženo ili zgranuto. Nadera je delovala samo nestrpljivo.
Elejna pokuša da zvuči što je moguće više kao kraljica. „Gazdarice Harfor, ponudićeš gazda Taima i njegove ljude vinom, pre nego što odu." Pa, makar joj glas nije drhtao. „Dijelin, molim te zabavi gospu od talasa i vetrotragačicu, i vidi ako možeš da stišaš njihove strahove. Birgita, očekujem da večeras čujem tvoj plan za novačenje." Žene iznenađeno trepnuše i klimnuše bez reči.
Onda je izašla iz sobe, a Nadera za njom. Kajala se što to nije bolje izvela. Poslednje što je čula pre nego što su se vrata zatvorila za njom bio je Zeidin glas.
„Vi vezani za obalu imate čudne običaje."
U hodniku je pokušala da se kreče malo brže, mada to nije bilo lako dok je držala ogrtač da joj se ne otvara. Crvene i bele pločice bile su mnogo hladnije nego tepisi. Nekolicina slugu, toplo umotanih u dobre vunene livreje, upiljiše se u nju, a onda požuriše svojim poslom. Plamenovi podnih svetiljki su treperili; po hodnicima je uvek duvala promaja. Povremeno bi se vazduh uskomešao dovoljno da se tapiserije lenjo zaljuljaju.
„Ovo je bilo namerno, zar ne?“, reče onda Naderi, ali to zapravo nije bilo pitanje. „Kad god da ste nameravale da me pozovete, htele ste da budete sigurne da ima mnogo ljudi koji će gledati. Da budete sigurne da mi je usvajanje Avijende dovoljno važno." Mora biti važnije od bilo čega drugog, rečeno im je. „Šta ste njoj uradili?" Ponekad je delovalo da se Avijenda nimalo ne srami; često se kretala kroz svoje odaje bez odeće i nije se potresala zbog toga, nije čak ni primećivala ulazak slugu. Naterati nju da se skine pred gomilom ne bi ništa dokazalo.
„To je njeno da ti kaže, ako bude želela", reče Nadera samozadovoljno. „Bistra si kad si to zaključila, mnogi nisu." Njene pozamašne grudi se zatresoše od smeha koji je podsećao na stenjanje. „Oni muškarci koji su okrenuli leđa i one žene koje su te zaklanjale. Prekinula bih to da se čovek u vezenom kaputu nije osvrtao preko ramena da se divi tvojim bokovima. I da crvenilo tvog lica nije govorilo da si ti svesna toga."
Elejna promaši stepenik i posrnu. Ogrtač se raširi gubeći malo toplote pre nego što je uspela da ga zgrabi i ponovo zatvori. „Taj prljavi prasoljubac!" procedila je. „Ja ću... Ja ću...!“ Spaljena da je, šta može? Da kaže Randu? Da pusti njega da se razračuna s Taimom? Nikad, dok je živa!
Nadera je upitno pogleda. „Većina muškaraca uživa da gleda ženske zadnjice. Prekini da misliš o muškarcima i počni da misliš o ženi koju želiš za sestru."
Ponovo pocrvenevši, Elejna posveti misli Avijendi. To joj nije pomoglo da se smiri. Rečeno joj je da razmišlja o nekim određenim stvarima pre ceremonije, a zbog nekih se osećala nelagodno.