Samo, razlog što se tako iznenada zaustavio nije bilo ni prisustvo Surot niti one druge strankinje. Kockice su se zaustavile, spustivši se uz grmljavinu od koje mu je još uvek zvonilo u glavi. To se nikada ranije nije dogodilo. Stajao je i čekao da neki od Izgubljenih iskoči iz plamena u mermernom kaminu, ili da se zemlja otvori i proguta palatu pod njim.
„Ne slušaš me, golupčiću“, opasno zaguka Tilin. „Rekla sam, siđi u kuhinje i pregrizi nešto dok ne budem imala vremena za tebe. A možeš usput i da se okupaš." Crne oči su jpj sijale. „O tom blatu raspravljaćemo kasnije."
Omamljen, on u mislima ponovo pređe preko svega. Ušetao je u sobu, kockice su se zaustavile i... Ništa se nije dogodilo. Ništa!
„Ovaj čovek je upao u zasedu“, progovori sićušna žena pod velom ustajući. Glas joj je bio hladan poput vetra napolju. „Rekla si mi da su ulice bezbedne, Surot! Nezadovoljna sam.“
Nešto mora da se dogodi! Već je trebalo! Kad god bi se kockice zaustavile, nešto se događalo.
„Mogu da ti potvrdim, Tuon, da su ulice Ebou Dara bezbedne kao i ulice samog Seandara“, odgovori Surot, a to otrezni Meta. Zvučala je... uznemireno. Obično bi se drugi uznemirili zbog Surot.
Vitak, lepo građen mladić u gotovo providnoj odeždi da’kovejla pojavi se pored nje s visokim plavim porcelanskim vrčem, pognuvši glavu i bez reči joj nudeći da joj dopuni vina. A Met se ponovo trgao. Nije ni bio primetio da u prostoriji ima još nekog. Plavokosi čovek u svojoj nepristojnoj odeći nije bio jedini. Vitka, ali lepih oblina, riđokosa žena u istoj takvoj providnoj odori klečala je pored stola, na kome su se nalazile bočice sa začinima i još bokala za vino od tankog porcelana Morskog naroda, kao i mali pozlaćeni mesingani plamenik s mašicama potreban za grejanje vina, dok je na drugoj strani stajala seđokosa žena uznemirenog pogleda, u zeleno-beloj livreji kuće Micobar. A u jednom uglu, toliko nepokretna da je gotovo nije ni primetio, još jedna Seanšanka, niska žena, kojoj je polovina zlatne kose bila obrijana, i s grudima koje bi nadilazile Rizeline da njena napola žuta a napola crvena haljina nije prekrivala poprsje sve do brade. Mada nije stvarno želeo to da proveri. Seanšani su bili previše osetljivi po pitanju njihovih so’đin. Tilin je bila oseljiva u vezi s bilo kojom drugom ženom. Otkad može da ustane iz kreveta, u njenim odajama nije bilo nijedne služavke mlađe od njegove babe.
Surot pogleda lepo građenog mladića kao da se pita šta je on, a onda bez reči odmahnu glavom i ponovo se posveti onoj devojčici, Tuon, koja mahnu momku da se udalji. Služavka u livreji požuri da prihvati vrč i pokuša da dopuni Tilinin pehar, a samo jedan kraljičin kratak pokret rukom bio je dovoljan da je pošalje nazad do zida. Tilin je sedela vrlo, vrlo mirno. Nije ni čudo što je pokušavala da ne upada u oči ako se i Surot bojala ove Tuon, što je očigledno i bilo tako.
„Nisam zadovoljna, Surot“, ponovi devojka, strogo se mršteći na drugu ženu. Iako je stajala, nije bila mnogo iznad visoke gospe koja je sedela. Met je pretpostavio da je i ona neka visoka gospa, samo viša od Surot. „Mnogo si povratila, i to će carici, neka bi živela zauvek, pričiniti zadovoljstvo, ali tvoj loše izveden napad na istoku bio je propast kakva se ne sme ponoviti. A ako su ulice ovog grada bezbedne, kako to da je on uleteo u zasedu?"
Surotine šake pobeleše koliko je čvrsto stiskala rukohvat svoje stolice i pehar s vinom. Pokazivala je zube Tilin kao da je ovo ribanje koje je morala da trpi njena krivica, a Tilin joj se osmehnu sa izvinjenjem i pognu glavu. O, krvi mu i pepela, na kraju će on morati da plati za sve ovo!
„Samo sam pao, to je sve.“ Kako su naglo okrenule glave, njegov glas je mogao da bude i petarda. Surot i Tuon delovale su potpuno zapanjeno što je on uopšte progovorio. Tilin je izgledala kao orao koji želi da ispeče svog zeca. „Moje gospe", dodao je, ali činilo se da to ništa nije popravilo.
Visoka žena iznenada posegnu i istrže pehar s vinom iz Tuonine ruke, bacivši ga u ognjište. Varnice zasuše dimnjak. Služavka krenu da izvuče pehar pre nego što bude prekasno, ali se zaustavi kada je so’đin dotače.
„Glupavo se ponašaš, Tuon“, reče visoka žena, a naspram njenog glasa devojčina strogost delovala je kao smeh. Činilo se da nema prepoznatljivog seanšanskog otezanja. „Surot čvrsto upravlja ovdašnjim dešavanjima. Ono što se dogodilo na istoku moglo je da se dogodi u bilo kojoj bici. Moraš prestati da gubiš vreme na glupe sitnice.“
Surot se za trenutak zapilji u nju razjapljenih usta, pre nego što je ponovo navukla svoju ledenu masku. I Met je malo buljio, sve zevajući. Razgovaraj tako s nekim od Krvi, i možeš se nazvati srećnim ako završiš samo s putovanjem do stuba za bičevanje!
Još neverovatnije je bilo to što je Tilin malo pognula glavu. „Možda si u pravu, Anat“, smireno je odvratila, možda i pomalo ponizno. „Vreme i predznaci će reći svoje. Ali ovaj mladič vrlo očigledno laže. Možda se boji Tilininog besa. Međutim, njegove povrede mnogo su ozbiljnije nego što bi bile da je samo pao. Osim ako u ovom gradu postoje neke litice koje još uvek nisam videla."
Znači, on se plašio Tilininog besa, je li? Pa, ako ćemo pravo i jeste, pomalo. Ali to je bilo samo pomalo, tek da se zna. Samo što nije voleo da ga bilo ko podseća na to. Naslonivši se na štap, koji mu je dopirao do ramena, on pokuša da se smesti udobnije. Na kraju krajeva, mogle su baš i da mu ponude da sedne. „Povređen sam onog dana kada su vaši momci osvojili grad“, reče uz svoj najobešenjačkiji osmeh. „Vaše društvo je bacalo uokolo munje i vatrene lopte na sve strane. Mada, upravo sam se oporavio, hvala na pitanju.“ Tilin zabi lice u svoj pehar s vinom, ali ipak je uspela da ga preko ruba ošine pogledom koji je obećavao da će se kasnije raskusurati s njim.
Tuonine suknje su šuštale dok je prelazila preko ćilima ka njemu. Tamno lice iza tog providnog vela bilo bi lepuškasto da nije imala taj izraz sudije koji izriče smrtnu kaznu. I kad bi imala pristojnu kosu umesto te ćele. Oči su joj bile krupne i žive, ali veoma upečatljive. Svi njeni dugi nokti bili su lakirani, primetio je, u jarkocrveno. Pitao se imali to ikakvo značenje. Svetlosti, čovek bi mogao godinama da živi u izobilju samo od vrednosti tih rubina.
Ona posegnu rukom nagore i postavi mu jedan prst pod bradu, a on poče gegavo da se povlači. Sve dok mu Tilin nije pokazala zube, obećavajući mu razračunavanje ovde i sad ako samo tako nastavi. Režeći, pustio je da mu devojka okrene glavu da bi ga proučila.
„Borio si se protiv nas?“, zahtevala je da zna. „Jesi li položio zakletve?“
„Položio sam“, progunđao je. „A što se tiče onog drugog, nisam imao izbora.“
„Pretpostavljam da nisi“, promrmljala je. Polako kružeći oko njega, nastavila je da ga proučava, prelazeći prstima preko čipke oko njegovih zglobova, dodirujući crnu svilenu maramu vezanu oko vrata, podižući ivicu njegovog kaputa da bi pregledala vez. On je to otrpeo, odbijajući da se i za dlaku pomeri, pokazujući zube isto koliko i Tilin. Svetlosti, on je svojevremeno kupovao konje a da ih nije tako pomno proveravao! Kako je počela, još će tražiti i da mu pregleda zube!
„Momak ti je objasnio kako je bio povređen", ledenim, zapovedničkim glasom progovori Anat. „Ako ga želiš, kupi ga, pa završi s tim. Dan je bio dug, a ti bi trebalo da si već u krevetu."
Tuon zastade, pregledajući dugi pečatni prsten na njegovoj ruci. Bio je izgraviran iz tri dela, da se pokaže veština gravera - lisica u trku i dva gavrana u letu, a sve to okruženo polumesecima - a on ga je bio kupio sasvim slučajno, mada ga je u međuvremenu zavoleo. Pitao se je li to ono što ona želi. Ispravivši se, piljila mu je u lice. „Dobar savet, Anat“, rekla je. „Koliko tražiš za njega, Tilin? Ako ti je najdraži, kaži svoju cenu, a ja ću ti platiti dvaput više.“
Tilin se zagrcnu vinom pa se zakašlja. Met zamalo ne pade preko svog štapa. Ta devojka hoće da ga kupi! Pa sudeći po izrazu njenog lica, ovo je za nju bilo isto kao da kupuje konja.