Trpezarija je izgledala gotovo isto kao što je se sećao: visoke tavanice behu dobro osvetljene lampama sa zida iako je još bilo rano. Zalučene prozore zamandalili su čvrstim kapcima radi toplote, a vatre su pucketale u oba dugačka ognjišta. Bleda izmaglica od duvanskog dima ispunjavala je vazduh, zajedno s mirisom ukusne hrane iz kuhinja. Dve žene s flautama i jedan čovek s bubnjem među kolenima izvodili su neku brzu, piskavu melodiju iz Ebou Dara, koju Met proprati klimanjem glave. Nije bilo mnogo drugačije negoli u vreme kada je on boravio ovde, bar do sada. Ali sada su sve stolice zauzimali Seanšani - neki u oklopima, drugi u dugačkim vezenim kaputima - pili su, razgovarali ili proučavali mape razastrte preko stolova. Proseda žena s plamenom der’sul’dam izvezenim na ramenu sedela je za jednim stolom, sastavljajući, kako se činilo, izveštaj, dok je druga, mršava sul’dam s damane okruglog lica pored sebe, izgleda, primala naređenja. Mnogi Seanšani imali su izbrijane slepoočnice i potiljak, tako da je delovalo kao da na glavi imaju činije, dok su kosu koja im je preostajala pozadi ostavili u nekoj vrsti širokog l repa, koji se muškarcima spuštao do ramena, a ženama često i do pojasa. To su bili obična gospoda i dame, ne „visoko“ bilo šta, ali to jedva da je bilo bitno. Lord je lord, a sem toga, oni koje su slali da potraže devojke što služe da im donesu još pića imali su izbrijane obraze i oholost zapovednika, što je značilo da im naredbodavci imaju zvanje koje može izazvati nevolje. Nekoliko njih ga je primetilo i namrštilo se, te je zamalo odlučio da ode.
Tada je primetio kako se niz stepenice bez ograde u zadnjem delu sobe spušta gostioničarka, dostojanstvena žena očiju boje lešnika s krupnim zlatnim karikama u ušima i malo sedih u kosi. Setejl Anan nije poticala iz Ebou Dara, pa čak ni iz Altare, ako je bio u pravu, ali sa srebrne ogrlice u dubokom, uskom prorezu na grudima venčani nož joj je visio s drškom nadole, a za pojasom joj beše dugo, zakrivljeno sečivo. Znala je kako bi trebalo da je on neki lord, ali nije bio siguran koliko još veruje u to, niti šta bi dobro moglo da ispadne ako bi ipak progutala tu šarenu lažu. U svakom slučaju, primetila ga je u istom trenutku i osmehnula mu se, prijateljski i s dobrodošlicom, od čega joj se lice još više prolepšalo. Ništa mu nije preostalo nego da pođe i pozdravi je i upita je za zdravlje, bez preteranog kićenja. Njen mišićavi muž bio je kapetan ribarskog broda i imao je više ožiljaka iz dvoboja nego što je Met želeo i da prebrojava. Ona smesta poče da se raspituje o Ninaevi i Elejni, a uz to, što ga je stvarno iznenadilo, zna li išta o Srodnicama. Nije imao pojma ni da je ona uopšte mogla čuti za njih.
„Otišle su s Ninaevom i Elejnom“, prošaputao je, pažljivo osmatrajući da bi se uverio kako niko od Seanšana ne obraća pažnju na njih. Nije nameravao da kaže mnogo, ali od razgovora o Srodnicama tamo gde bi Seanšani mogli da ga čuju ježila mu se koža na vratu. „Koliko mi je poznato, sve su bezbedne.“
„Dobro je. Zabolelo bi me da je bilo kojoj od njih stavljena ogrlica.“ Blesava žena nije čak ni spustila glas!
„Da; dobro“, promrmljao je, pa počeo brzo da objašnjava šta mu je potrebno, pre nego što bi mogla zavikati koliko je srećna što su žene koje mogu da usmeravaju pobegle Seanšanima. I on je bio srećan zbog toga, samo što ne baš toliko da bi zbog toga završio u lancima.
Odmahujući glavom, ona sede na stepenice i spusti šake na kolena. Njene tamnozelene suknje, zadignute i tako prišivene s leve strane, pokazivale su crvene podsuknje. Činilo se da bi Krpari stvarno pali na leđa pred izborom boja u Ebou Daru. Žagor seanšanskih glasova borio se s pištavom muzikom svuda oko njih, a ona je sedela tamo i ukočeno ga posmatrala. „Ti ne poznaješ naše običaje, u tome je nevolja“, rekla mu je. „Ljubimci su star i častan običaj u Altari. Mnogo je mladih muškaraca i žena koji su imali svoje vrhunsko zadovoljstvo kao ljubimci, maženi i obasipani poklonima pre nego što se konačno skrase. Ali, vidiš, ljubimac odlazi kad on to odluči. Tilin ne bi trebalo da se ponaša prema tebi onako kako čujem da se ponaša. Pa ipak“, dodala je staloženo, „moram primetiti kako te dobro oblači.“ Jednom rukom pokaza mu da se okrene. „Pridigni ogrtač i okreni se da te bolje pogledam.“
Met duboko udahnu da bi se smirio. A onda udahnu još triput. Boja koja mu je preplavila lice potekla je od čistog gneva. Nije pocrveneo. Siguran je da nije! Svetlosti, da li ceo grad zna? „Imaš li prostor koji bih mogao da upotrebim ili ne?“, prigušeno je zahtevao da zna.
Ispostavilo se da ga ima. Mogao je koristiti jednu policu u njenom podrumu, za koju je tvrdila da je suva cele godine, a tu je bilo i ono malo udubljenje pod kamenim kuhinjskim patosom gde je nekada čuvao kovčeg sa zlatom. Ispostavilo se da je cena najma da pridigne ogrtač i okrene se kako bi ga mogla bolje osmotriti. Kezila se kao zadovoljna mačka! Jedna od Seanšanki, žena s licem lešinara u crveno-plavom oklopu, toliko je uživala u toj predstavi da mu je dobacila debeo srebrnjak sa čudnim oznakama, odbojnim ženskim licem na jednoj i nekom vrstom stolice na drugoj strani.
Bez obzira na sve, našao je mesto da skloni odeću i novac, a onda je, kada se vratio u palatu, u Tilinine odaje, otkrio kako ipak ima odeću koju može skloniti.
„Bojim se da je odeća moga gospodara u užasnom stanju“, potišteno je saopštio Nerim. Mršavi, sedokosi Kairhijenjanin bi na isti način objavio i da je dobio na poklon vreću plamkapi. Njegovo izduženo lice neprekidno je bilo žalobno. No, i pored svega toga, držao je vrata na oku, za slučaj da se Tilin vrati. „Sve je prilično prljavo, a bojim se i da je buđ uništila nekoliko najboljih kaputića moga gospodara.“
„Svi su bili u ormanu sa igračkama kraljevića Beslana, moj gospodaru“, nasmejao se Lopin, cimajući revere svog tamnog kaputa nalik Džuilinovom. Proćelavi čovek je bio potpuna suprotnost Nerimu - punačak naspram koštunjavog, tamnoput naspram bledunjavog, s okruglim stomakom koji je uvek podrhtavao od smeha. U prvo vreme, posle Nalesinove pogibije, činilo se kako namerava da se s Nerimom takmiči u uzdisanju, kao što je inače radio u svemu ostalom, ali proteklih nedelja vratio se svom uobičajenom ponašanju. Bar dok mu niko ne pomene bivšeg gospodara. „Samo što je puna prašine, gospodaru. Sumnjam da je iko provirio u taj orman još otkad je kraljević odložio svoje olovne vojnike.“
Osećajući da ga je sreća konačno poslužila, Met im naloži da počnu da prenose njegovu odeću do Izgubljene žene, po nekoliko komada svakog puta, kao i džep pun zlatnika pri svakom odlasku. Njegovo koplje crne drške, koje je stajalo u uglu Tilinine spavaće sobe, zajedno s njegovim razvezanim lukom iz Dve Reke, moraće da ostanu poslednji. Biće mu teško da izvuče to dvoje, možda koliko i da se sam izvuče. Uvek je mogao sebi da napravi novi luk, ali nije dolazilo u obzir da ostavi ašandarei.
Platio sam preveliku cenu za tu krvavu stvar da bih je tek tako ostavio, pomislio je, prstima prelazeći preko ožiljka na vratu. Jednog od prvih, a bilo ih je i previše. Svetlosti, bilo bi lepo pomisliti da ga u budućnosti ne čeka ništa gore od nekoliko ožiljaka ili bitaka koje ne želi. I supruga koju ne samo da ne želi nego je i ne poznaje. Mora da ima nešto više od toga. Samo što je izlazak iz Ebou Dara, čitave kože, dolazio na prvo mesto. To je bilo iznad svega.