„Ti to ne razumeš, Surot“ - Tuonin uzdah zatalasa veo koji joj je prekrivao lice. Prekrivao ga, ali ga nije skrivao. Delovala je ... povučeno. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da je samo nekoliko godina mlađa od njega. Mislio je da je razlika veća od deset godina. Ili bar šest-sedam. „Predznaci govore drugačije, Anat“, smireno reče devojka, ni najmanje ljutito. Jednostavno je iznosila činjenice. „Možeš biti sigurna da ću ti reći ako se promene.“
Neko ga potapša po ramenu, a on se okrete, da bi ugledao služavkino široko nasmejano lice. Pa, nije mu se baš toliko žurilo da se baš sad udalji.
Tuon ga je mučila. O, kada se mimoiđu u hodnicima, on pristojno klecne pred njom, a ona nije obraćala ni najmanje pažnje na njega, kao ni Surot niti Anat, ali počelo je da mu se čini kako se mimoilazi s njom pomalo prečesto.
Jednog popodneva ušetao je u Tilinine odaje, pošto je pre toga proverio i ustanovio da je Tilin zatvorena sa Surot povodom nekog posla, ili tako nečeg, a u spavaćoj sobi naleteo je na Tuon kako proučava njegov ašandarei. Zaledio se kada je video kako prstima prelazi preko reči na Starom jeziku urezanim u crno držalje. Na početku i kraju svakog reda teksta bili su utisnuti gavranovi od nekog još tamnijeg metala, a dva su bila urezana i u blago zakrivljeno sečivo. Gavranovi su za Seanšane bili carska oznaka. Ne usuđujući se da diše, pokušao je da se tiho povuče.
Lice pod velom okrenu se ka njemu. To lepuškasto lice, u stvari, bilo bi čak i lepo kada bi prestala da deluje kao da se sprema da zubima otkine parče drveta. Više nije mislio da liči na dečaka - oni široki pojasevi koje je uvek nosila sasvim lepo su isticali sve njene obline - ali nije bila daleko od toga. Retko mu se događalo da vidi odraslu ženu mlađu od njegove babe a da ne pomisli, reda radi, na to kako bi bilo plesati s njom, možda je čak i poljubiti - pa čak i one uobražene Seanšanke, od Krvi - ali za Tuon mu čak ni nagoveštaj toga nije pao na pamet. Žena mora da ima nešto što se može zagrliti, inače čemu?
„Ne mogu zamisliti da Tilin poseduje nešto ovakvo", smireno je razvukla, spuštajući koplje dugog sečiva pored njegovog luka, „što znači da je tvoje. Šta je to? Kako si došao do njega?“ Od tog hladnog zahtevanja podataka vilica mu se ukočila. Ta krvava žena kao da je poručivala nekog slugu. Svetlosti, koliko je svestan, ne zna mu ni ime! Tilin mu je rekla da nikada nije pitala za njega niti ga je pominjala još otkad je bila ponudila da ga otkupi.
„To se zove koplje, moja gospo“, odgovorio joj je odupirući se porivu da se nasloni na okvir vrata i da zatakne palčeve u pojas. On je, ipak, bila od seanšanske Krvi. „Kupio sam ga.“
„Daću ti desetostruko ono što si platio“, rekla je. „Reci mi cenu.“
Gotovo da se nasmejao. Želeo je to da učini, i to ne iz zadovoljstva, u to je bio sasvim siguran. Nije bilo da li bi želeo da ga prodaš, samo kupiću ga i evo koliko ću ti platiti. „Cena nije bila u zlatu, moja gospo.“ Ruka mu nevoljno krenu ka crnoj marami; proveravao je skriva li još uvek grubi ožiljak koji je imao oko vrata. „Samo bi je budala platila i jednom, a kamoli deset puta.“ Za trenutak ga je proučavala, nečitljivog lica, bez obzira na prozirnost njenog vela. A onda, kao da je nestao. Prolebdela je pored njega kao da njega više i nema tu, pa nestala iz odaja.
To nije bio jedini put da se našao nasamo s njom. Naravno, nisu je baš uvek pratile Anat ili Selucija, ili stražari, pa ipak mu se činilo kako prečesto, kad god bi odlučio da se okrene i vrati po nešto, naleti na nju kako ga posmatra, ili iznenada odluči da izađe iz neke prostorije samo da bi je našao s druge strane vrata. Nije se jednom, napuštajući palatu, okrenuo da pogleda preko ramena, samo da bi ugledao njeno lice pod velom kako viri kroz neki prozor. Istina, to nije bilo nikakvo uporno buljenje. Samo bi ga pogledala i odjedrila dalje, kao da je prestao da postoji; bacila bi pogled kroz prozor i vratila bi se nazad, u sobu, čim je on primeti. On je bio stojeća lampa u hodniku, kamen u pločniku Mol Hare. Međutim, to je počelo da ga uznemirava. Na kraju krajeva, ta je žena bila ponudila da ga kupi. Takve stvari, same po sebi, mogu postići da se čovek oseća vrlo napeto.
Mada, čak ni Tuon nije mogla zaista da pomuti njegov sve jači osećaj da stvari, konačno, kreću nabolje. Golam se nije vratio, a on je počeo da se nada kako je, možda, otišao negde gde je lakša „žetva“. U svakom slučaju, držao se podalje od tamnih i usamljenih mesta gde bi „to“ možda pokušalo da ga zaskoči. Njegov privezak bio je sasvim dobar za ono što je činio, ali poveća gomila ljudi bila je još bolja. Kada je poslednji put posetio Aludru, gotovo da joj je nešto izletelo - bio je siguran u to - pre nego što je došla sebi i brzo ga isterala iz svojih kola. Ne postoji ništa što vam žena ne bi rekla, samo ako je dovoljno ljubite. Držao se podalje od Izgubljene žene kako ne bi pobudio Tilinine sumnje, ali Nerim i Lopin su neprekidno prenosili njegovu pravu odeću u podrum gostionice. Deo po deo, polovina sadržaja gvožđem okovanog sanduka pod Tilininim krevetom prešla je preko Mol Hare da bi bila sakrivena u udubljenje pod patosom kuhinje.
Međutim, to udubljenje pod kuhinjskim podom počelo je da mu zadaje glavobolje. Bilo je dovoljno veliko da se u njega skrije kovčeg. Čovek bi polomio i dleto ako bi pokušao da ga otvori na silu. Ali on je tada živeo na gornjem spratu te gostionice. Sada se zlato samo saspe u tu rupu pošto Setejl isprazni kuhinju. Šta ako neko počne da se pita zašto svaki put, kad Lopin ili Nerim dođu, ona istera sve iz nje? Svako bi mogao podići tu pločicu, samo ako bi znao gde da potraži. Morao je sam da se uveri da je bezbedno. Kasnije, mnogo kasnije, pitao se zbog čega ga proklete kockice ovog puta nisu upozorile.
19
Tri žene
Vetar je počeo da duva sa severa još pre nego što se sunce sasvim uzdiglo nad obzorjem, što je, prema meštanima, oduvek predskazivalo kišu, a nebo puno oblaka sasvim sigurno je time i pretilo dok je prelazio preko Trga Mol Hara. Skup muškaraca i žena u zajedničkoj sobi bio se promenio; ovog puta nije bilo nijedne sul’dam ni damane, ali mesto je i dalje bilo puno Seanšana i dima od lule, iako se muzičari još uvek nisu bili pojavili. Većina ljudi u prostoriji upravo je doručkovala, ponekad merkajući činije kao da nisu sigurni šta je to što se očekuje da pojedu - i sam se ponekad tako osećao pred čudnom belom kašom koju su u Ebou Daru toliko voleli za doručak - ali nisu svi bili usredsređeni na hranu. Tri čoveka i žena u onim dugim izvezenim odeždama igrali su karte i pušili lule za jednim stolom, a svima troma su glave bile obrijane, što je ukazivalo na niže plemstvo. Zlatnici na njihovom stolu za trenutak privukoše Metovu pažnju; igrali su u visoke uloge. Najveća hrpa zlatnika stajala je pred crnokosim, tamnim kao i Anat, koji se, preko veoma dugog čibuka svoje filigranom ukrašene lule kezio poput vuka na svoje protivnike. Samo što je Met imao sopstveno zlato, a njegova sreća s kartama nikada nije bila dobra kao u kockicama.
Međutim, gazdarica Anan bila je izašla ovim ili onim poslom još pre nego što je svanulo, ili je tako rekla njena kćerka Mera, koja je ostala da vodi računa o svemu. Prijatno punačka mlada žena imala je lepe, krupne oči iste lešnikove boje kao i njena majka, a suknje je nosila ušivene nasred leve butine, što gazdarica Anan ne bi dopustila u vreme dok je boravio ovde. Mera nije bila baš najsrećnija što ga vidi -- počela je da se mršti čim joj je prišao. Dok je boravio u gostionici, dvojica su poginula od njegove ruke; to su bili lopovi koji su pokušali da mu rascopaju lobanju, naravno, ali takvo šta se ranije nije događalo u Izgubljenoj ženi. Ona je vrlo otvoreno pokazala koliko je srećna što mu vidi leđa kada se iselio odatle.
Meru jedva da je zanimalo i šta sad želi, a on baš i nije mogao da joj objašnjava. Samo je gazdarica Anan znala šta je skriveno pod kuhinjom, ili se bar očajnički nadao da je tako, a on nije nameravao da o tome blebeće usred trpezarije. Zato je brzo smislio priču o tome koliko su mu nedostajala jela koja kuvarica sprema, a onda je, odmerivši njene besramno podignute suknje, nagovestio kako mu je još više nedostajalo da viđa nju. Nikako nije shvatao zbog čega je toliko sablažnjivo pokazati malo više podsukanja kada svaka žena u Ebou Daru šeta uokolo pokazujući polovinu svog poprsja, ali ako se Mera osečala raspušteno, možda će mu malo laskanja olakšati prolaz. Osmehnu joj se najumilnije što je umeo.