— Prema tome, naša bojazan je takođe eho zmijskog srca, odjek koji je u nama ostao još od drevnih vremena! — ozbiljno i sa tugom reče Kari. — Moram da kažem da sam ja verovatno najzmijskiji čovek od svih nas, zato što u meni još uvek tinja strah… ili sumnja, ne znam kako to da nazovem.
— Kari! — prekorno reče Tajna.
Ali mladić je tvrdoglavo produžio:
— Komandant nam je lepo govorio o smrtnim krizama viših civilizacija. Svima nam je poznata priča o mrtvim planetarna, na kojima je život uništen zato što ljudi na njima nisu umeli da blagovremeno spreče atomski rat i stvore novo društvo koje bi se zasnivalo na naučnim zakonima; da zauvek unište želju za ubijanjem, da iščupaju to zmijsko srce. Svi znamo da je naša planeta jedva uspela da izbegne takvu sudbinu. Ali, ako oni tamo — mladi astronavigator pokaza na stranu sa koje se očekivao nepoznati brod — šta ako oni još nisu prošli preko te opasne provalije?
— To je isključeno, Kari, — mirno odgovori Mut Ang. — Katastrofe, kataklizme i velike promene onemogućile bi razvoj višeg misaonog bića sposobnog da se otisne u kosmos. Ne, ti koji nam dolaze u susret takođe su prošli kritičnu fazu; oni su se isto tako mučili i ginuli dok nisu izgradili jedno pravično, mudro društvo.
Negde tamo napred, još uvek na ogromnoj udaljenosti, leteo je u susret brod sa planete neke tuđe i daleke zvezde. Nije nikakvo čudo što je astronaute, ma koliko da su se uzdržavali, obuzelo grozničavo uzbuđenje. Izdvojiti se negde radi odmora, ili potražiti osamu nekog skrivenog kutka izgledalo je nemoguće u toj nervnoj napetosti. Zato je Mut Ang naredio da svi uzmu sredstva za umirenje.
— Mi treba da dočekamo našu sabraću u najboljoj fizičkoj i psihičkoj kondiciji — tvrdim glasom odgovarao je na proteste. — Pred nama je ogroman posao, jer moramo da se sporazumemo s njima; da im prenesemo naša znanja i da se upoznamo s njihovim dostignućima.
Vasionski brod leteo je veoma polako, prelazeći dvesta hiljada kilometara na čas — takozvanom tangentnom brzinom koja se koristi prilikom ulaženja u zonu Roša bilo kog nebeskog tela. Roboti koji su upravljali brodom držali su ga na precizno izračunatom obratnom kursu. Već je bilo vreme da se pojavi zrak lokatora sa nepoznate letelice, ali se niko nije javljao, i to je izazivalo sve veću zabrinutost.
— Probajte da signalizirate našim zrakom, Kari, — naredio je Mut Ang.
Prošlo je još dva časa. Kari je zamišljao kako njihov zrak, tamo negde napred, na kolosalnoj udaljenosti klizi levo i desno, gore i dole, prelazeći svakim zamahom stotine hiljada kilometara crne praznine.
Onda je Mut Ang, mada prividno pribran, po iznenadnoj napregnutosti svojih drugova osetio pojavu signala na ekranu lokatora. On nije uspeo ni da vidi tu svetlu tačku — tako brzo je iščezla, dodirnuvši crnu blistavu kuglu. Signalno zvono jedva se oglasilo. Astronauti skočiše, trudeći se da što bliže priđu ekranu. Mada se svetla tačka pokazala samo za tren, ipak je značila mnogo. Nepoznati vasionski brod je krenuo prema njima — nije se sakrio u beskrajnom prostranstvu. To je značilo da brodom upravljaju bića vešta u kosmičkim letovima, pošto su umela tačno i brzo da izračunaju povratni kurs i onda svetlosnim zracima potraže „Telur“ sa ogromnog rastojanja. Dve nezamislivo male tačke, izgubljene u nepreglednom mraku, tražile su jedna drugu. U isto vreme, to su bila dva ogromna sveta, puna energije i znanja, koji su se sada dodirivali usmerenim snopovima svetlosnih talasa…
Brod sa druge zvezde nalazio se na svega nekoliko kilometara udaljenosti. Ovakvo precizno približavanje činilo je čast kako zemaljskim astronautima, tako i nepoznatim došljacima. Bilo je teško sa tog rastojanja tačno odrediti razmere letelica. Onda je odjednom sa nepoznatog broda sunuo širok zrak narandžaste svetlosti, čija je talasna dužina bila istovetna sa svetlosnim snopom koji je zračio „Telur“. Zrak se pojavio, nestao, pa opet zasvetleo i ostao da blista vertikalno, uznoseći se nad nepoznatim sazvežđima na kraju Mlečnog Puta.
Mut Ang protrlja čelo, što je uvek činio u trenucima napregnutog razmišljanja.
— Verovatno žele nešto da nam saopšte — oprezno reče Tej Eron.
— Van svake sumnje. Ja bih to ovako protumačio: „Nepomičan stub naše svetlosti znači — stojte na mestu, ja prilazim“. Pokušaćemo da odgovorimo.
Zemljin brod je ugasio svoje reflektore, prebacio filter na talasnu dužinu 430 i upravio plave zrake ka svom krmilu. Stub narandžaste svetlosti na nepoznatom brodu momentano se ugasio.
Astronauti su napregnuto očekivali. Brod tuđinaca ličio je na kalem, sastavljen od dve kupe spojene vrhovima. Osnova jedne kupe, po svemu sudeći prednje, bila je zaštićena kupolom, dok se na osnovi zadnje nalazio otvor levkastog oblika. Srednji deo broda bio je u obliku prstena, koji je ispuštao blagu svetlost. Kroz prsten nazirale su se konture cilindra kojim su bile spojene kupe. Iznenada, prsten se zgusnuo, postao neprovidan i počeo da se okreće kao točak turbine. Na osmatračkim ekranima brod je postajao sve veći; za tri-četiri sekunde ispunio je ceo ekran. Zemljani su shvatili da se pred njima nalazi brod oko tri puta veći od „Telura“.
— Afra, Jas i Kari neka pođu sa mnom u komoru za izlazak iz broda. Tej ostaje da dežura. Uključite planetski osvetljivač! Na levoj palubi upalite osvetljenje za spuštanje! — naredio je komandant.
Poklopac izlaznog otvora odskočio je i odmah su hidraulične cevi podigle do vrha pod izlazne komore. Četiri astronauta sada su stajala na okrugloj, ograđenoj platformi takozvane gornje osmatračnice, koja je bila četiri metra viša od prednjeg dela „Telura“.
Bilo je sasvim primetno kako se divovski brod približava. U kosmičkom prostoru, daleko od bilo kakvih polja gravitacije, osećalo se međusobno privlačenje brodova. „Telur“ je na desnoj palubi izbacio gigantske amortizatore za spuštanje u obliku teleskopskih spiralnih cevi. Pramac u obliku kupole na nepoznatom brodu se razmakao, pa je sada ličio na usta razvučena u drzak osmeh. Iz njega se pojavio balkon ograđen šumom tankih stubova. U crnoj čeljusti pokrenulo se nešto belo. Tri Afrina druga primetila su njen razočarani osmeh. Pet mrtvačko belih, nesrazmerno širokih figura pojavilo se na platformi koja se izdizala. One su stasom otprilike odgovarale Zemljanima, mada su bile mnogo deblje i s grbama u obliku grebena na leđima. Umesto okruglih providnih šlemova koje su imali Zemljani, tuđinci su nosili nešto nalik na školjke, koje su im se oslanjale na poprečne valjke na ramenima. Ispupčena strana tih školjki bila je okrenuta unazad, a napred su se kao lepeza razilazile i štrčale velike šipke, čineći nastrešnicu pod kojom se u crnilu tame ništa nije moglo razaznati; jedino bi katkad zasvetlucalo crno staklo.
Prva figura koja se pojavila učinila je nagli pokret i odmah je bilo jasno da tuđinci imaju dve ruke i dve noge. Beli vasionski brod okrenuo se pramcem prema boku zemaljskog broda i izbacio svojevrsnu harmoniku od crvenih metalnih pločica, dugačku preko dvadeset metara.
Osetio se blag potres, i oba broda se dotakoše. Međutim, na krajevima osovina nije sevnula munja potpunog atomskog raspadanja, blokiranog moćnim magnetskim poljem, što je značilo da je materija oba vasionska broda bila istovetna.
Članovi posade koji su stajali na osmatračkoj platformi „Telura“ čuli su u svojim skafanderima tiho zadovoljno smeškanje komandanta i začuđeno ga pogledali.
— Hoću da vas ohrabrim, u prvom redu Afru — reče Mut Ang. — Zamislite kako mi izgledamo u njihovim očima! Naduvane lutke sa zglobastim rukama i nogama, i ogromnim okruglim glavama koje su tri četvrtine … prazne!
Afra se veselo nasmejala.
— Stvar je u sadržini skafandra, u tome šta se unutra nalazi. Spolja nije tako važno!
— Nogu i ruku je toliko koliko i kod nas — konstatovao je Kari.