Ivan se zavali na naslon stolice i sa zadovoljstvom pogleda barmana. Na njegovom licu kao da je bilo napisano: „Kakav orah, a?“ Jura oseti da su mu uši pocrvenele. Spusti viljušku i izgubljeno reče:
„Ja… ne znam, nekako o tome nisam mislio…“
On zaćuta.
Barman ga je ozbiljno i nekako tužno posmatrao. Lagano su prolazile duge sekunde. Jura na kraju očajno progovori: „Potrudiću se da umrem pre nego što više ne budem mogao da radim…“ Obrve barmana se izviše, podigoše se na čelo, i on preplašeno pogleda u Ivana. Potpuno zbunjen, Jura izjavi: „I uopšte, ja smatram da je najvažnije u životu za čoveka — da lepo umre!“
Barman ćutke ustade, lupi dlanom Juru po ramenu i ode za šank. Ivan reče:
„No, bratac, hvala ti. Hvala na takvoj pomoći. Ovako ćeš mi uništiti sav moj ideološki rad.“
„Zašto?“ promrmlja Jura. „Starost… Ne raditi… čovek mora celog života da se bori! Zar nije tako?“
„Sve je to tako“, reče barman. „Eto, na primer, ja, celog života moram da se borim sa porezom.“
„Ah, ne mislim ja na to“, reče Jura odmahnuvši rukom i zabode nos u tanjir.
Ivan popi onaj sok od grožđa na račun lokala i lagano reče:
„Uzgred budi rečeno, Džojse: jedan interesantan detalj. Iako moj saveznik zbog svoje mladosti nije rekao ništa pametno, obratite pažnju, on više voli da umre nego da živi vašom starošću. Njemu, jednostavno, nikad nije dolazila u glavu misao šta će da radi kad ostari. A vi, Džojse, o tome mislite celog života. I ceo život se pripremate za starost. Tako je to, stari moj Džojse.“
Barman zamišljeno počeša svoju ćelu.
„Da…“ reče.
„U tome i jeste razlika, „reče Ivan. „I, ukoliko se ne varam, razlika nije u vašu korist. Zar ne znate da onaj ko čuva bele pare za crne dane nikad ne doživi bele.“
Barman se zamislio, ponovo se počešao po ćeli i, ne rekavši ni jedne reči, nestao kroz vrata koja su se videla iza šanka.
„No“, rekao je Ivan s uživanjem. „Danas sam ga ujeo. Uzgred budi rečeno, odakle si ti, divno dete?“
„Iz Vjazme“, tužno odgovori Jura. On je teško preživljavao svoju životnu nezgodu.
„A šta ćeš ovde?“
„Moram na Reju.“ Pogleda u Ivana i objasni. „Reja, to je jedan od saputnika Saturna.“
„Ah, tako“, reče Ivan. „Interesantno. I šta ćeš na toj Reji?“
„Tamo se dižu neki objekti. A ja sam — vakuum-varilac. Bilo nas je jedanaestoro, i ja sam zaostao od grupe, jer… Jednom rečju, zbog porodičnih stvari. Sad ne znam kako tamo da stignem. U šest ću otići načelniku raketodroma.“
„Majkovu?“
„Ne“, reče Jura. „To jest, ne znam kako se zove. Uglavnom, načelniku raketodroma.“
Ivan ga je s interesovanjem posmatrao.
„Kako se zoveš?“
„Jura… Jurije Borodin.“
„Znaš šta, Borodine“, reče Ivan i tužno zaklima glavom. „Bojim se da ćeš umreti od čekanja. Stvar je u tome što je načelnik raketodroma drug Majkov, a to znam sasvim tačno, odleteo u Moskvu…“ pogledao je na sat, „tačno pre dvanaest minuta.“
To je bio strašan udarac. Jura poniknu.
„Kako to…“ promrmlja. „A meni su rekli…“
„No-no“, reče Ivan. „Ne treba očajavati. Starost još nije stigla. Svaki načelnik, kad odlazi u Moskvu, ostavlja svog zamenika.“
„Istina!“ reče Jura i odmah živnu. „Vi me izvinite: ja moram odmah da idem da telefoniram.“
„Idi, telefoniraj!“ reče Ivan. „Telefon se nalazi iza ugla.“
Jura skoči i potrča ka telefonu.
Kad se Jura vratio, Ivan je stajao na stazi pred ulazom u kafe.
„No?“ upita ga.
„Nemam sreće“, ogorčeno reče Jura. „Načelnik je odista otputovao, a njegov zamenik može da me primi tek sutra uveče.“
„Uveče?“ ponovi Ivan.
„Da, i to posle sedam sati.“
Ivan se zamišljeno zagleda nekud iznad krošanja drveća.
„Uveče“, ponovi još jednom. „Da, to je kasno.“
„Ipak ću morati da odsednem u hotelu“, reče Jura uzdahnuvši. „Idem da vidim imaju li sobu za mene.“
Stazom se približavao, brzo prebirajući debelim, kratkim nogama, debeljko u odelu sašivenom po poslednjoj modi. Na glavi je imao tropski šlem od plute. Lice mu je bilo nateklo, s oteklim kapcima. Pod levim okom mu se videla velika modrica. Na desetak metara od Ivana, čovek je smakao sa glave svoj šlem i, jako se sagnuvši, gotovo se preklopivši, bukvalno uskočio u kafe. Ivan mu se ljubazno pokloni.
„Šta je sa njim?“ začuđeno upita Jura.
„Idemo, idemo“, reče Ivan. „Idemo u istom pravcu.“
„Trenutak“, reče Jura. „Samo da platim.“
„Već sam platio ja“, reče Ivan. „Idemo.“
„Ali, zašto?“ reče Jura dostojanstveno. „Ja novac imam… Svima su nam dali…“
Ivan se osvrte prema kafeu.
„A ova ulizica“, reče on „moj je stari, dobri poznanik. Ponos međunarodne luke Mirza-Čarle.“ Jura se takođe osvrte. ‘Ponos Mirza-Čarlea’ je već sedeo na visokoj stolici ispred šanka. „Kralj smrdljivaca. Ilegalno vrbuje ljude. Najgori čovek u gradu. Pre dva dana se napio i počeo da napastvuje devojku na ulici, pa sam ga malo doterao. Sad je sa mnom vrlo ljubazan.“
Ne žureći se išli su po senovitoj zelenoj uličici. Postajalo je prohladno. Sa Bulevara prijateljstva dopirala je jednolična buka motora.
„A koga on vrbuje?“ upita Jura.
„Radnike,“, odgovori Ivan. „Uzgred budi rečeno, ko te je preporučio za rad na Reji?“
„Preporučila nas je naša fabrika“, odgovori Jura. „A kakvi su to radnici? Zar vrbuju i naše?“
Ivan se začudi.
„Zašto naše? Momke sa Zapada. Sve one jadnike koji od detinjstva misle o starosti i maštaju da postanu gospoda. Takvih tamo ima i dalje mnogo. Slušaj, Jura“, reče on, „a ako ne stigneš do Reje? Šta će biti onda?“
„Šta vam je“, reče Jura. „Ja svakako moram da stignem do Reje. Biće odista užasno, pred mojim drugovima, ako ne stignem tamo. Bilo nas je sto pedeset dobrovoljaca, a izabrali su nas samo jedanaest. Kako onda da ne stignem? Svakako moram da stignem.“
Izvesno vreme išli su ćutke.
„No, njih vrbuju“, rekao je Jura. „A onda?“
„Posle ih trpaju u brodove i šalju na asteroide. Oni koji vrbuju dobijaju određeni procenat za svaku glavu koju posade u brod. Zbog toga se oni, kao trgovački agenti, okupljaju u Mirza-Čarleu. I na drugim međunarodnim raketodromima.“
Izišli su na Bulevar prijateljstva i skrenuli ka hotelu. Kraj velike bele zgrade Ivan se zaustavi.
„Ja ću ovamo“, reče on. „Do viđenja, Jura Borodine.“
„Do viđenja“, reče Jura. „Veliko hvala. I izvinite što sam nalupetao toliko gluposti, tamo, u kafeu.“
„Ništa“, reče Ivan. „Najvažnije je to što si ono što si rekao, rekao iskreno.“
Stegli su jedan drugome ruku.
„Slušaj, Jura“, reče Ivan i zaćuta.
„Da?“ reče Jura.
„O Reji“, reče Ivan. I ponovo zaćuta gledajući nekuda u stranu. Jura je ćutao.
„Da, o Reji. Svrati ti, brate, večeras, negde oko devet, u hotel, u sobu broj trista šest.“
„I onda?“ upita Jura.
„Šta će od toga biti, ne znam“, reče Ivan. „U toj sobi ćeš ugledati čoveka na prvi pogled surovog izgleda. Pokušaj da ga ubediš da moraš da stigneš na Reju.“
„A ko je on?“ upita Jura.
„Do viđenja“, reče Ivan. „Ne zaboravi: soba trista šest, posle devet.“
Okrenuo se i nestao u beloj zgradi. Kraj ulaza se nalazila ploča od plastike na kojoj je pisalo: ŠTAB REDARSKE PATROLE. MIRZA-ČARLE.