„Znamo kako da uđemo“, odgovori Met.
„Olverova priča?“, sumnjičavo upita Noel.
„To su nam najbolji izgledi", odgovori Met. „Vidi, igra i rima su u vezi sa Aelfinima i Elfinima. Ljudi su nekada znali za njih. Oni krvavi lukovi su dokaz toga. Zato su ljudi ostavili igru i rimu kao upozorenje."
„Mete, ta igra ne može da se dobije", reče mu Noel, češkajući se po gruboj bradi.
„Upravo u tome i jeste stvar. Moraš da varaš."
„Ali možda bi trebalo da pokušamo da se dogovorimo", predloži Tom, igrajući se s vrhom usukanog brka. „Ipak su ti odgovorili na pitanja."
„Samo što su me ti njihovi odgovori doveli do krvavog ludila", odvrati Met. Nije želeo da priča Tomu i Noelu o svojim pitanjima - još im nije kazao šta je pitao.
„Ali jesu ti odgovorih", bio je uporan Tom. „Meni zvuči kao da su imali nekakav dogovor sa Aes Sedai. Kad bismo znali šta su to Aes Sedai imale što su zmije i lisice želele - razlog što su bili voljni da se pogađaju - možda bismo mogli da im to damo u zamenu za Moirainu."
„Ako je još živa", sumorno primeti Noel.
„Jeste", kaza Tom, zureći pravo pred sebe. „Svetlost dala da jeste. Mora da je živa."
„Znamo šta oni žele." Met se zagleda u plamen.
„Šta?“, upita Noel.
„Nas", odgovori Met. „Vidi, oni mogu da vide šta će se dogoditi. To su učinili meni, a ako se ono pismo može uzeti kao dokaz, to su učinili i Moiraini.
Znali su da će ona ostaviti to pismo kod tebe, Tome. Znali su to. Ali svejedno su joj odgovorili na pitanja."
„Možda su morali", odgovori Tom.
„Jesu, ali oni ne moraju da odgovore neposredno", reče Met. „Nisu tako odgovarali kada sam im ja postavljao pitanja. Odgovorili su joj znajući da će im se ona vratiti. A meni su dali to što su dali znajući da ću i ja opet biti uvučen medu njih. Želeli su me. Žele nas."
„Mete, ti to ne znaš zasigurno." Tom spusti krčag s pivom na pod između svojih nogu, pa izvadi lulu. S Metove desne strane, neki čovek je navijao u nekakvoj igri s kockama. „Oni mogu da odgovaraju na pitanja, ali to ne znači da znaju sve. Možda je reč o nečemu nalik na Proricanje Aes Sedai."
Met odmahnu glavom. Ta stvorenja su mu stavila sećanja u glavu. Njegov zaključak je bio da su to sećanja ljudi koji su dodirnuh kulu ili bili u njoj. Aelfini i Elfini su imali ta sećanja, a plamen ga spalio, verovatno imaju i njegova. Je li moguće da ga gledaju i da vide kroz njegove oči?
Opet se zaželeo svog medaljona, mada je znao da mu ne bi bio od neke koristi protiv njih. Oni nisu Aes Sedai i ne služe se usmeravanjem. „Tome, oni zaista znaju stvari", reče Met. „Oni gledaju. Nećemo ih iznenaditi."
„To znači da ih je teško poraziti", odgovori Tom, paleći jednu grančicu na vatri, a onda se služeći njome da zapali svoju lulu. „Ne možemo da pobedimo."
„Ako ne prekršimo pravila", ponovi Met.
„Ali oni će znati šta radimo", primeti Tom, „ako je već to što kažeš tačno. Zato bi trebalo da trgujemo s njima."
„A šta je Moiraina rekla, Tome?", upita Met. „U tom pismu koje čitaš svake noći."
Tom povuče dim iz lule, rasejano prinoseći ruku unutrašnjem džepu na nedrima, gde je držao to pismo. „Kazala je da se setimo onoga što znamo o igri.“
„Ona je znala kako nema nikakvog načina da se izdejstvuje pobeda ako se pregovara s njima", reče mu Met. „Bez trgovine, Tome, i bez pogodbi. Upašćemo tamo boreći se i nećemo otići sve dok je ne nađemo."
Tom se na tren pokoleba, pa samo klimnu glavom, a lula mu se ponovo zadimi.
„Hrabrost da osnaži", kaza Noel. „Pa, s Metovom srećom, toga imamo dovoljno."
„Znaš, Noele, ti ne moraš da učestvuješ u ovome", reče mu Met. „Ne moraš zbog ovoga stavljati glavu u torbu."
„Idem", kaza Noel. „Obišao sam mnogo mesta. Zapravo, većinu mesta. Ali ovo nikada." Oklevao je. „To je nešto što moram da uradim i kraj priče."
„U redu", reče mu Met.
„Vatra da zaslepi", kaza Noel. „Šta imamo?"
„Svetiljke i baklje", odgovori Met, pa udari nogom jednu vreću iza svoje stolice. „I ona Aludrina palidrvca, tako da možemo da ih zapalimo. Dala nam je i neka iznenađenja."
„Vatromet?" upita Noel.
„I nekoliko onih praskavih valjaka koje smo upotrebili protiv Seanšana. Ona ih naziva rikaštapovima."
Tom zazvižda. „Zar te je pustila da ih uzmeš?"
„Dva. Kada sam joj uručio Elejninu saglasnost, bila je spremna da mi da skoro sve što bih zatražio." Met se namršti. „Želela je da pođe kako bi ih zapalila. Lično! Plamen me spalio, ali to je bila gadna rasprava. Sve do kraja. Ipak, dobili smo gomilu noćnih cvetova." Rubom stopala dodirnu vreću pored stolice.
„Poneo si ih?“, upita Tom.
„Hteo sam da mi budu blizu", reče Met. „A dala mi ih je tek danas. Neće se slučajno zapaliti i prasnuti, Tome. To se ne dešava baš često."
„Makar se pomeri od ognjišta!", reče mu Tom, a onda mu pogled pade na njegovu lulu pa opsova i pomeri svoju stolicu nekoliko palaca dalje od Meta.
„Sledeče", nastavi Noel, „muzika da zapanji."
„Nabavio sam svašta", odgovori Tom. „Poneću svoju harfu i flautu, ali našao sam i neke ručne doboše i cimbale. Mogu da se vežu za nogu i udaraju jednom rukom. Takođe sam kupio još jednu flautu." Pogleda Meta. „Jednostavnu i napravljenu za ljude s debelim i sporim prstima."
Met frknu.
„I na kraju, gvožđe da veže", reče Noel, pa gurnu ispred sebe svoj zavežljaj. Slabašno je zveketao dok ga je razvezivao, a onda je tamnonarandžasta svetlost ognjišta zablistala preko njegovog sadržaja. „Noževi za bacanje za svakog od nas, kao i dva kratka mača. Svi su od čistog gvožđa, bez trunke čelika. Nabavio sam nam i neke lance, kao i gvozdeni okov koji može da ide na kraj Metovog koplja. Mada, to bi moglo da mu poremeti ravnotežu."
„Uzimam ga", kaza Met.
Noel opet veza svoj zavežljaj i njih trojica ostadoše da neko vreme sede pred ognjištem. Na neki način, te stvari koje su prikupili bile su samo pričina. Način da uvere sami sebe kako čine nešto da bi se pripremili.
Ali Met je pamtio ona izvrnuta mesta iza kapija, uglove koji nisu bili kako treba, neprirodni krajolik. Stvorenja zvana zmije i lisice zato što prkose svim uobičajenim opisima.
To mesto je zapravo drugi svet. Pripreme koje on sprovodi s Tomom i Noelom možda će pomoći, ali možda budu i beskorisne. To ne može da se zna sve dok ne kroče u onu kulu. Osećaj je bio isti kao kad čovek ne zna ima li pravi protivotrov pri ruci sve do trenutka kad mu zmija zarije zube u ruku.
Na kraju on onoj dvojici požele laku noć. Noel je hteo da se vrati u logor Družine, sada svega deset minuta jahanja od grada. Tom je pristao da pođe s njim, pa su oni poneli Metovu vreću punu noćnih cvetova - mada su obojica izgledala kao da bi radije nosili vreću punu paukova.
Met opasa mač preko kaputa, pa uze štap i pođe prema svojoj gostionici. Međutim, nije krenuo pravo tamo, već je stao da luta uličicama i ulicama. Straćare i šatori nikli su pored zidanih zgrada kako se grad van grada širio uz gradske zidine, kao što se buđ širi na vekni hleba.
Nebo je bilo tmurno, ali i dalje je bilo ljudi na ulicama, pa se čulo i dozivanje iz osvetljenih dovrataka gostionica. Met je dobro pazio da mu kratki mač bude jasno vidljiv. Ima mnogo ljudi koji bi bili spremni da noću napadnu usamljenog lutalicu, a naročito van gradskih zidova, gde je ruka zakona pomalo nejaka.
Vazduh je mirisao kao pred kišu, ali to često biva poslednjih dana. Priželjkivao je da oluja konačno počne, ili da se krvavo nebo razvedri. Imao je utisak kao da vazduh nekako zadržava dah, čekajući na nešto. Udarac koji nikako da padne, zvono koje nikako da zazvoni, kockice koje nikako da prestanu da se kotrljaju. Baš kao one što mu trenutno grme u glavi.