Dodirnuo je Verinino pismo u svom džepu. Hoće li se kockice zaustaviti ako ga otvori? Možda je reč o golamu. Ako ubrzo ne uzme svoj medaljon od Elejne, taj stvor će ga verovatno naći i istrgnuti mu utrobu.
Krvavi pepeo. Došlo mu je da ode da pije i da zaboravi ko je - i da zaboravi šta ljudi misle da je on - makar na neko vreme. Ali ako se napije, verovatnije je da će slučajno pokazati svoje lice. Možda će čak i početi da priča o tome ko je zapravo on. Nikad se ne zna šta će čovek da uradi kada se napije, čak ni kada se to pita isti taj čovek.
Prošao je kroz gradske kapije i ušao u Novi grad. Kroz vazduh je počelo da rominja nešto što baš i nije bilo prava kiša, kao da ga je nebo čulo kada se bunio i rešilo da malo kine i da ga poprska.
Baš divno, pomislio je, krvavo divno.
Kaldrma je ubrzo postala klizava i mokra od tog rominjanja, a sa uličnih svetiljaka se dizala sumaglica. Met se pogurio, a lice mu je i dalje bilo skriveno šalom, kao da je krvavi Aijel. Zar mu nije pre svega nekoliko trenutaka bilo prevruće?
Bio je nestrpljiv da krene i nađe Moirainu isto koliko i Tom. Ona mu je napravila pometnju od života, ali Met je pretpostavljao da joj je dužan upravo zbog toga. Bolje da živi u ovoj pometnji nego da bude zatočen u Dvema Rekama i da živi jedan dosadan život i ne shvatajući koliko je zapravo dosadan. Met nije bio kao Perin, koji se nećkao zbog odlaska iz Dve Reke čak i pre nego što su stigli do Baerlona. U glavi mu blesnu slika Perina, ali Met je odagna.
A šta je s Random? Met ga ugleda kako sedi na jednoj lepoj stolici i zuri u pod ispred sebe u nekoj mračnoj sobi u kojoj treperi jedna jedina svetiljka. Delovao je istrošeno i iznureno, očiju razrogačenih a izraza lica sumornog. Met odmahnu glavom kako bi raspršio i tu sliku. Jadni Rand. Taj čovek sada verovatno misli da je krvava lasica ili već tako nešto, koja žvaće šišarke. Ali to je verovatno bila lasica koja priželjkuje da opet živi u Dvema Rekama.
Ne, Met ne želi da se vrati. Tuon nije u Dvema Rekama. Svetlosti, pa, moraće da smisli šta da radi s Tuon. Ali ne želi da je se otarasi. Da je ona i dalje s njim, pustio bi je da ga zove Igračka i ne bi se nimalo bunio. Pa, ne baš mnogo.
Najpre Moiraina. Voleo bi da zna nešto više o Aelfinima, Elfinima i njihovoj krvavoj kuli. Niko ne zna za nju, niko ne priča ništa više od legendi, niko nema ništa korisno da kaže...
... niko sem Birgite. Met se ukopa nasred ulice. Birgita. Ona je kazala Olveru kako da uđe u kulu. Kako je znala za to?
Psujući sebe zbog toga što je takva budala, krenu prema Unutrašnjem gradu. Ulice su se polako praznile od gužve koja je njima vladala pre nego što je kišica počela da rominja. Met se ubrzo osećao kao da ima čitav grad samo za sebe; sa ulica su pobegli čak i lopovi i prosjaci.
Iz nekog razloga, zato je postao usplahireniji nego da ga neko gleda. To nije prirodno. Trebalo bi da ga makar neko krvavo sledi ne bi li video vredi li opljačkati ga. Opet stade da čezne za svojim medaljonom. Ispao je budala što ga se odrekao. Bolje da je odsekao sebi krvavu šaku nego što ga je ponudio Elejni kao nadoknadu! Je li golam tu negde, u toj tami?
Trebalo bi da na ulicama ima siledžija. Grad ih je pun. Gotovo da je to jedna od krvavih obaveza koje svaki grad mora da ispuni. Gradska većnica, nekoliko gostionica i krčmi, kao i nekoliko ljudi grubih lica, čija je jedina želja da te izgaze i onda da potroše tvoj novac na žene i piće.
On prođe pored jednog dvorišta i krenu kroz Zidarsku kapiju u Unutrašnji grad. Beli luk skoro kao da je blistao, vlažan od kiše i obasjan avetinjskom mesečinom koja je dopirala od oblacima zastrtog meseca. Metov štap je lupkao po kaldrmi. Stražari na kapiji bili su zgrčeni i nemi ispod svojih plaštova. Kao da su kipovi, a ne ljudi. Čitav grad kao da se pretvorio u grobnicu.
Poprilično nakon što je prošao kapiju, krenuo je i pored jedne uličice - a onda zastao. Učinilo mu se da u njoj vidi skupinu senovitih prilika. Visoke zgrade dizale su se sa obe strane te uličice. Bili su to veličanstveni ogijerski zidarski poduhvati. Iz uličice se čulo stenjanje.
„Pljačka?", sa olakšanjem izusti Met.
Jedna krupna prilika osvrnu se iz uličice. Mesečina razotkri čoveka tamnih očiju, ogrnutog dugim plaštom. Delovao je zapanjeno zbog toga što vidi Meta kako tu stoji. Upre debelim prstom i trojica njegovih sadrugova pođoše na Meta.
Met se opusti brišući kišnicu s veđa. Dakle, te noći ima razbojnika na ulicama. Kakvo olakšanje. Bio je uznemiren ni zbog čega!
Jedan razbojnik zamahnu batinom na Meta. Met je namerno nosio kratki mač na desnom boku; razbojnik se upecao na taj mamac, pretpostavljajući da će Met krenuti da isuče to oružje.
Umesto toga, Met brzo diže štap i udari čoveka po nozi. Lopov se spotače, a Met ga udari po glavi. Kiša, koja je sada već skoro padala kako treba, rasu se po razbojniku dok je padao i saplitao jednog sadruga.
Met ustuknu za jedan korak i tresnu štapom sapletenog razbojnika po glavi. Ovaj pade preko svog saborca. Treći čovek se osvrnu da pogleda njihovog vođu - on je držao za okovratnik vižljastog čoveka, kog je Met jedva mogao da razazna u senkama. Met iskoristi priliku da preskoči malu hrpu onesvešćenih razbojnika i zamahne na trećeg čoveka.
Lopov diže batinu da zaštiti glavu, pa ga Met tresnu štapom po stopalu. Onda zamahnu i skrenu u stranu batinu koju je ovaj slabašno držao i na kraju ga obori udarcem u lice.
Met nehajno baci nož ka vođi razbojničke družine, koji je za to vreme jurišao na njega. Vođa zakrklja, teturajući se po kiši i grabeći nož u vratu. Met je ostale ostavio u nesvesti - možda će te jadne budale to što im se desilo shvatiti kao upozorenje, pa će se popraviti.
Met se pomeri u stranu da propusti vođu, koji se zateturao pored njega i na kraju pao preko svoja tri saborca. Met ga prevrnu udarcem noge, pa izvadi nož i očisti ga. Na kraju pogleda žrtvu pokušaja pljačke.
„E baš mi je drago što te vidim", kaza mu Met.
„Stvarno... stvarno jeste?", upita čovek.
„Jašta", odgovori mu Met i uspravi se. „Mislio sam da lopovi noćas nisu izašli. Grad bez secikesa... pa, to je kao polje bez korova. A da nema korova, šta bi radili seljaci? Da ti kažem, to je bilo krvavo negostoljubivo."
Izbavljeni čovek se zatetura dok se dizao na noge. Delovao je zbunjeno onim što je Met kazao, ali svejedno mu je pritrčao i uhvatio ga za ruku. „Hvala ti!" Glas mu je bio unjkav. „Silno ti hvala." Na slabašnoj mesečini, Met je jedva mogao da razazna široko lice sa isturenim zubima, povrh nezgrapnog i mršavog tela.
Met slegnu ramenima, pa odloži štap i razmota s glave šal - koji se natopio vodom - pa poče da ga cedi. „Da sam na tvom mestu, prijatelju, ja noću ne bih izlazio."
Čovek začkilji u mraku. „Ti!“, izusti on bezmalo piskutavo.
Met zastenja. „Krv i krvavi pepeo! Zar ne mogu nikuda da odem a da me ne...“
Ućuta kada se čovek baci na njega, a nož mu se zabelasa na slabašnoj mesečini. Met opsova i raširi šal ispred sebe. Bodež se zari u tkaninu umesto Metu u trbuh, pa Met brzo ukrsti ruke i obmota ubičin bodež dugačkom tkaninom.
Čovek ciknu, a Met pusti šal i izvadi dva noža - po jedan u svakoj šaci - pa ih nagonski baci. Zariše se ubici u oči. Po jedan u svakom oku. Svetlosti! Met nije gađao oči.
Čovek se sruši na mokru kaldrmu.
Met je samo stajao i borio se za dah. „Mačino mleko u šolji! Krvavo majčino mleko!“ Zgrabi štap pa se osvrnu oko sebe, ali mračna ulica bila je prazna. „Spasao sam te. Spasao sam te, a ti si pokušao da me ubodeš?“
Met kleknu pored leša. A onda, sumorno siguran šta će naći, poče da mu kopa po kesi. Iz nje je izvadio dva novčića - dva zlatnika - i presavijeni list hartije. Mesečina je na hartiji otkrila crtež Metovog lica. On zgužva list i tutnu ga u svoj džep.