Noževi u oba krvava oka. To je bolje nego što je taj čovek zaslužio. Met ponovo veza šal oko glave, zgrabi svoje noževe, pa izađe na ulicu priželjkujući da je ubicu prepustio njegovoj sudbini.
Birgita je prekrstila ruke naslanjajući se na jedan mermerni stub i gledajući Elejnu kako sedi i uživa u večernjoj predstavi „izvođača". Takve družine - koje su izvodile priče - postale su veoma tražene u Kairhijenu, pa sada pokušavaju da isti takav uspeh ostvare i u Andoru. Jedna od dvorana u kojoj su nekada nastupali bardovi bila je prilagođena da omogući izvođačima da izvode svoje priče.
Birgita odmahnu glavom. Čemu izvođenje lažnih priča? Zašto ljudi ne idu da prožive svoje priče? Sem toga, ona više voli bardove. Uz malo sreće, to pomodarstvo gledanja „izvođača" brzo će zamreti.
Ta priča bila je prepričavanje tragičnog braka i smrti princeze Vališen, koju su ubile Senkine zveri. Birgiti je balada koju su izvođači prilagodili za svoju priču bila dobro poznata. Zapravo, oni su čak prilikom izvođenja pevali delove te balade. Zadivljujuće je koliko se ta pesma s godinama malo izmenila. Nekoliko različitih imena, nekoliko drugačijih nota, ali je sve u svemu ostala ista.
Baš kao njeni životi. Ponavljaju se iznova i iznova, ali uz veoma malo promena. Ponekad je vojnik. Ponekad je šumarka, koja nije prošla kroz zvaničnu vojnu obuku. Jednom ili dvaput je bila vojskovođa - nažalost. Ona bi najradije da taj posao prepusti nekome drugom.
Bila je stražar i lopov plemenitog roda, bila je gospa i seljanka, ubica i spasiteljka. Ali nikada nije bila Zaštitnica. Ta novina nije joj smetala, pošto u većini svojih života nije znala šta je ranije bila. Da, saznanja koja sada može da izvuče iz svojih prethodnih života od velike su joj koristi, ali ona nema nikakva prava na ta sećanja.
To je nije nimalo sprečavalo da se lecne svaki put kada bi neko od tih sećanja iščilelo. Svetlosti! Ako ovoga puta ne može da bude s Gajdalom, zar ne može da ga se makar seća? Imala je utisak kao da Šara ne zna šta će s njom. Primorana je u ovaj život, pa je tako razmakla druge niti i zauzela neočekivano mesto. Šara pokušava da je utka. Šta će se desiti kada sva sećanja izblede? Hoće li se samo sećati kako se probudila kao odrasla žena, bez ikakve prošlosti? Ta pomisao je plaši više od svakog bojnog polja.
Ona klimnu glavom jednoj gardistkinji, Kajli Bent, koja je prošla iza zadnjeg reda sklepanog pozorišta i stala u stav mirno, pa je pozdravila.
„Pa?“, upita Birgita, zalazeći za ugao kako bi razgovarala s njom.
„Nema ničeg za izveštaj“, reče Kajla. „Sve je dobro.“ Bila je to vižljasta žena plamene kose, koja se s velikom lakoćom navikla na čakšire i kaput jedne gardistkinje. „Ili, sve je onoliko dobro koliko može da bude dok se trpi izvođenje Smrti princeze Vališen.“
„Prestani da se žališ“, reče joj Birgita, boreći sa da se ne lecne kada je diva - tako su je izvođači zvali - otpočela jednu naročito piskavu ariju - kako su oni zvali pesmu koju neko peva sam. Zašto je tim izvođačima potrebno tako mnogo novih imena za stare stvari? „Mogla bi da budeš u obilasku ulica po ovoj kiši.“
„Mogla bih?“, upita Kajla, zvučeći željno. „Pa zašto to nisi ranije rekla? Možda će me udariti grom. To bi mi više odgovaralo od ovoga.“
Birgita frknu. „Vrati se obilasku."
Kajla je pozdravi i ode. Birgita se vrati u pozorište, pa se opet nasloni na stub. Možda je trebalo da ponese malo voska za uši. Pogleda Elejnu. Kraljica je sedela i spokojno gledala predstavu. Birgita se povremeno osećala više kao dadilja nego kao telohraniteljka. Kako da štiti jednu ženu koja povremeno deluje rešeno da se ubije?
A opet, s druge strane, Elejna je takođe veoma sposobna. Baš kao noćas; nekako je ubedila svoje najgore takmace da prisustvuju toj predstavi. Eno Elorijen, sedi u istočnom redu; ženin poslednji odlazak s dvora bio je tako gorak da Birgita nije očekivala da če se ona ikada vratiti, sem u lancima. A eto je. To je sve mirisalo na Elejnu koja povlači političke poteze za trinaest koraka istančanije nego što Birgita može da pojmi.
Ona odmahnu glavom. Elejna jeste kraljica, bez obzira na to koliko je svojeglava. Ona če biti dobra za Andor. To pod pretpostavkom da Birgita bude mogla da joj sačuva onu zlatokosu glavu.
Nakon još nekog vremena koje je provela trpeći pevanje, Kajla joj je opet prišla. Birgita se ispravi, radoznala zbog ženinog brzog koraka. „Šta je bilo?“, tiho upita.
„Delovala si kao da ti je dosadno", prošapta Kajla, „pa mi je sinulo kako bih mogla da ovo iznesem pred tebe. Događaj kod Šljivine kapije." To je bio jugoistočni ulaz u dvorsko dvorište. „Neko je pokušao krišom da uđe."
„Još jedan prosjak koji moli za otpatke? Ili uhoda za nekog sitnog vlastelina, koji se nada da će mu poći za rukom da prisluškuje?"
„Ne znam", odgovori Kajla. „Te vesti sam čula iz treće ruke, od Kalisona, kada smo se mimoišli na obilasku. Kazao je da su gardisti zatvorili uljeza kod kapije."
Birgita pogleda u stranu. Izgleda da će svakog časa početi još jedno samostalno pevanje. „Prepuštam ti zapovedništvo ovde; drži ovaj položaj i primaj izveštaj. Idem da pretegnem noge i preverim o čemu je tu reč."
„Kada se budeš vraćala, hoćeš li da mi doneseš malo voska za uši?"
Birgita se zasmeja pa ode iz pozorišta zakoračivši u belo-crveni dvorski hodnik. Mada je po hodniku razmestila gardistkinje i lukonoše, Birgita je nosila i mač, jer bi se pokušaj Elejninog ubistva najverovatnije sveo na borbu prsa u prsa.
Birgita je trčkarala niz hodnik, usput gledajući kroz prozore. Kiša je rominjala, ali sve se više i više činilo da će početi da jača. Vreme je bilo potpuno sumorno. Gajdalu bi se dopalo. On voli kišu. Povremeno se šalila da kiša više odgovara njegovom licu, pošto je manja verovatnoća da bi po kiši plašio decu. Svetlosti, što joj taj čovek nedostaje.
Najkraći put do Šljivine kapije odveo ju je kroz odaje za služinčad. U mnogim dvorovima to bi značilo ulazak u neuglednije delove zgrada jer su namenjene ljudima daleko nižeg položaja. Ali taj dvor podigli su Ogijeri, a oni imaju svoje viđenje tih stvari. Mermerni reljefi u kamenu tu su bili veličanstveni koliko bilo gde drugde, a mozaici na podu bili su crveni i beli.
Odaje, premda male po kraljevskim merilima, bile su dovoljno velike da u njima boravi čitava porodica. Birgita je obično volela da obeduje u velikoj otvorenoj trpezariji za sluge. Tu su četiri ognjišta bila upaljena i prkosila su sumornoj noći, a sluge i gardisti koji nisu na dužnosti smejali su se i čavrljali. Ima onih koji kažu da se svaki vladar može proceniti na osnovu svog ponašanja prema onima koji ga služe. Ako je to slučaj, onda je andorska palata podignuta tako da u svojim kraljicama budi ono najbolje.
Birgita nevoljno prođe pored hrane zanosnog mirisa i izađe na hladnu letnju oluju. Hladnoća nije bila velika, već samo neprijatna. Digla je kapuljaču svog plašta i zaputila se preko klizave kaldrme do Šljivine kapije. Stražarnica je blistala od narandžastog sjaja, a gardisti na straži stajali su ispred nje, ogrnuti mokrim plaštovima, držeći halebarde pored sebe.
Birgita žustro priđe stražarnici, dok joj je voda kapala s ruba kapuljače, pa zakuca po debelim hrastovim vratima. Vrata se otvoriše, otkrivajući ćelavu glavu i brkato lice Renalda Mejsera, dežurnog narednika. Bio je to zdepast čovek, širokih šaka i spokojne naravi. Uvek je mislila da bi on trebalo da je u nekoj radnji i da pravi cipele, ali Garda prihvata svakakve ljude, a pouzdanost je počesto važnija od umeća mačevanja.
„Kapetan-generale!“, uzviknu on. „Šta tražiš ovde?“
„Kisnem“, odbrusi ona.
„Oh!“ On odstupi, propuštajući je da uđe u stražarnicu. Unutra je bila jedna jedina prostorija, prepuna ljudi. Vojnici su bih na jurišnoj smeni - što je značilo da kapiju čuva dvostruko više ljudi nego obično, ali moraju da stoje napolju svega sat vremena pre nego što se zamene s ljudima koji se greju u stražarnici.