„I taj je bio namenjen mom srcu", odgovori Gavin, pa zadenu nož za pojas. „Hvala ti. I ja imam poklon za tebe."
Čubajn izvi jednu obrvu.
„Žalio si se da si ostao bez ljudi", kaza mu Gavin. „Pa, znam za jedan odred vojnika koji mogu srdačno da ti preporučim."
„Iz Brinove vojske?", upita Čubajn sneveselivši se. Baš kao mnogi iz Garde Kule, on je Brinovu vojsku i dalje video kao suprotstavljenu snagu.
„Ne“, odgovori Gavin. „Ljudi odani Kuli. Neki od onih koji su se obučavali za Zaštitnike i borih se sa mnom na Elaidinoj strani. Sada se osečaju kao da ne znaju gde im je mesto, a radije bi bih vojnici nego Zaštitnici. Bio bih ti zahvalan ako bi im podario dom. To su dobri ljudi i izvrsni ratnici."
Čubajn klimnu. „Pošalji ih meni.“
„Doći će ti sutra“, reče mu Gavin. „zamoliću te samo za jedno - pokušaj da ne rasturiš družinu. Mnogo toga su prošli zajedno. Ta međusobna veza im daje snagu.“
„To ne bi trebalo da bude teško", odgovori mu Čubajn. „Deseta četa Kule zbrisana je skoro do poslednjeg čoveka u borbi sa onim plamenim Seanšanima. Postaviću neke iskusne zapovednike tvojim momcima i od njih obrazovati novu četu."
„Hvala ti", odgovori mu Gavin, pa pogleda prema Egveninim odajama. „Čubajne, pripazi na nju mesto mene. Mislim da je rešena da izgubi glavu."
„Dužnost mi je uvek bila da branim i čuvam Amirlin. Ali gde ćeš ti biti?"
„Jasno mi je stavila do znanja kako ne želi Zaštitnika", odgovori Gavin, vraćajući se u mislima na sve što mu je Brin kazao. Šta on hoće u životu pored Egvene? Možda je kucnuo čas da to sazna. „Mislim da je krajnje vreme da odem i obiđem sestru."
Čubajn klimnu, a Gavin ode. Otišao je u spavaonicu po svoje stvari - tek nešto malo više od preobuke i zimskog plašta - pa u konjušnici osedlao Izazivača.
Onda je poveo konja do dela određenog za Putovanje. Egvena je odredila da tu jedna sestra bude na dužnosti u svako doba dana i noći. Aes Sedai koja je tu noćas bila - jedna sitna i pospana Zelena po imenu Nimri - ništa ga nije pitala. Otvorila mu je kapiju koja je vodila do padine na nekih sat vremena puta od Kaemlina.
I tako on ostavi Tar Valon - i Egvenu al’Ver - za sobom.
„Šta je to?", zatraži da čuje Lan.
Ostareli Nazar diže pogled sa svojih bisaga. Kosu belu kao sneg držao mu je kožni hadori. Jedan potočić je žuborio u blizini njihovog logora, posred šume planinskih borova. Na tim borovima ne bi trebalo da je ni upola toliko smeđih iglica.
Nazar je gurao nešto u bisage, ali Lan je primetio tračak nečeg zlatnog kako proviruje. „Ovo?“, upita Nazar, pa izvadi tkaninu iz bisaga: jarkobelu zastavu sa zlatnim ždralom izvezenim u središtu. Bio je to lep rad, s prelepim vezom. Lan samo što je ne ote Nazaru između prstiju i ne pocepa je na pola.
„Vidim taj izraz na tvom licu, Lane Mandragorane", reče mu Nazar. „Pa, nemoj da si toliko obuzet sobom kada je o ovome reč. Čovek ima pravo da sa sobom nosi zastavu svog kraljevstva."
„Nazare, ti si pekar.“
„Sine, ja sam na prvom mestu Krajišnik", odgovori mu taj čovek i vrati barjak u bisage. „Ovo je moje nasleđe."
„Ma da!“, odbrusi Lan i okrenu se. Ostali su dizali logor. Nevoljno je dopustio da im se trojica pridošlica priključe - bili su tvrdoglavi kao nerasti, pa je na kraju morao da popusti svom zavetu. Obećao je da će prihvatiti sledbenike. Ti ljudi zapravo nisu ni zamolili da jašu s njim - samo su pošli. To je bilo dovoljno. Sem toga, ako će već putovati u istom smeru, nema previše smisla da dižu dva logora.
Lan nastavi da briše lice od jutarnjeg umivanja. Balen je spremao hleb za doručak. Taj borov šumarak je u istočnom Kandoru; približavaju se granici sa Arafelom. Možda će moći...
Lan se ukoči. U njihovom logoru je bilo nekoliko novih šatora. Osam ljudi je čavrljalo sa Anderom. Trojica su delovali punačko oko struka - sudeći po njihovoj mekanoj odeći, nisu bih ratnici, mada se činilo da jesu Malkijerci. Što se ostale petorice tiče, svi su bili Šijenarci, s perčinima na glavama, kožnim štitnicima za ruke i konjaničkim lukovima u navlakama na leđima, pored dugih mačeva za dve ruke.
„Šta je ovo?", zatraži da čuje Lan.
„Vejlin, Managan i Gorenelin", odgovori Ander, pokazujući Malkijerce. „Ovi ostali su Ki, Žoao, Merekel, Ijanor, Kuen..."
„Nisam pitao ko“, ledeno odbrusi Lan. „Pitao sam šta. Šta si to uradio?"
Ander slegnu ramenima. „Sreli smo ih pre nego što smo naleteli na tebe. Kazali smo im da nas čekaju uz južni drum. Rakim je sinoć otišao da ih dovede dok si ti spavao."
„Rakim je trebalo da bude na straži!", reče Lan.
„Ja sam stražario umesto njega", odgovori Ander. „Mislio sam da će nam ovi momci biti od koristi."
Sva trojica dežmekastih trgovaca pogledaše Lana, pa padoše na kolena. Jedan od njih je otvoreno jecao. „Tai’šar Malkijer."
Petorica Šijenaraca pozdraviše Lana. „Dai Šane", reče jedan od njih.
„Doneli smo šta smo mogli zarad Zlatnog ždrala", reče jedan od trgovaca. „Sve što smo mogli da prikupimo za kratko vreme."
„Nije mnogo", reče treći. „Ali nudimo ti i svoje mačeve. Možda izgleda kao da smo smekšali, ali umemo da se borimo. Borićemo se."
„Nije mi potrebno šta god da ste doneli", razdraženo poče Lan. „Ja..."
„Pre nego što kažeš previše, stari prijatelju", prekide ga Ander, hvatajući Lana za rame, „možda bi trebalo da pogledaš ono tamo." Klimnu u stranu.
Lan se namršti, pa začu nekakvo tandrkanje. On prođe pored drveća koje je zaklanjalo pogled na stazu što je vodila ka logoru. Prilazilo je dvadesetak kola, natovarenih potrepštinama - oružjem, vrećama sa žitom i šatorima. Lan razrogači oči. Više od desetak ratnih konja bilo je privezano u niz, a kola su vukli jaki volovi. Pored njih su hodali konjušari i sluge.
„Kada su kazali da su prodali šta su mogli i doneli potrepštine", reče mu Ander, „mislili su ozbiljno."
„Nema nade da se tiho krećemo sa svim ovim!", pobuni se Lan.
Ander samo slegnu ramenima.
Lan duboko udahnu. Pa dobro. Izaći će na kraj s tim. „Izgleda da nam svejedno nije uspelo da se krećemo tiho i neprimećeno. Ubuduće ćemo se pretvarati da smo karavan koji vozi potrepštine u Šijenar."
„Ali..."
„Zaklećete mi se", reče okrećući se prema ljudima. „Svako od vas će se zakleti da neće otkriti ko sam ja, niti poslati glas bilo kome drugom ko me možda traži. Zaklećete se.“
Nazar je izgledao kao da će se pobuniti, ali Lan ga ućutka prekim pogledom. Jedan po jedan, svi mu se zavetovaše.
Petorica su se pretvorila u desetine, ali tu će biti kraj.
24
Suprotstavljanje
„Ležanje u krevetu" izjavi Melfana sklanjajući uvo s drvene cevi koju je postavila uz Elejnine grudi. Babica je bila niska žena debelih obraza, kose uvezane plavom providnom maramom. Njena uredna haljina bila je bela i plavetna, kao marama. Izgledalo je kao da je nosi da bi prkosila trajno tmurnom nebu.
„Molim?“, upita Elejna.
„Nedelju dana", odgovori Melfana i pripreti Elejni debelim prstom. „Nedelju dana ne smeš da budeš na nogama."
Elejna zgranuto trepnu, na tren zaboravljajući na umor. Melfana se veselo smešila dok je određivala Elejni tu nemoguću kaznu. Odmor u krevetu. Nedelju dana?
Birgita je stajala u dovratku, a Met je bio u susednoj sobi. Izašao je da bi je Melfana pregledala, ali inače se nije odvajao od nje i ponašao se zaštitnički skoro koliko i Birgita. Međutim, po njihovim rečima nikada se ne bi reklo da mare za nju - njih dvoje su psovali na sav glas kao da pokušavaju da natpsuju jedno drugo. Elejna je čak naučila i nekoliko novih psovki. Ko bi rekao da stonoge rade te stvari.