Možda on nije kao ostali vukovi jer je vučji brat. Možda je vučji brat zato što je sličan njima. Nije bilo potrebno da savladava njih - treba da savlada sebe.
„Čopor", reče Perin. „Kako da ih sustignem? Da budem brži?"
To je jedan način. Drugi je da budeš tamo gde želiš.
Perin se namršti. Potom zatvori oči i iskoristi pravac u kojem su vukovi trčali kako bi pretpostavio kuda su se uputili. Nešto se premesti.
Kada je otvorio oči, stajao je na peskovitom bregu prošaranom žbunovima visoke trave. S desne strane se uzdizala ogromna planina kojoj je vrh bio okrnjen - kao da ga je rukom odvalio neki div.
Čopor vukova iskoči iz šume. Mnogi su se smejali. Mladi Bik lovi kada treba da traži kraj! Mladi Bik traži kraj kada treba da uživa u lovu! Smešio se i pokušao da dobrodušno prihvati šalu, ali se zapravo osećao kao onog dana kada je rođak Vil postavio puno vedro mokrog perja da se obruši na Perina.
Nešto je zalelujalo u vazduhu. Kokošje perje, mokro po ivicama. Perin se trgnu shvativši da je rasuto po tlu oko njega. Nestalo je u treptaju oka. U mirisu vukova osećao je da se silno zabavljaju, dok su slali slike Mladog Bika prekrivenog perjem.
Izgubi se u snovima ovde, Mladi Biče, poslao je Skakač, i ti snovi če postati ovaj san.
Perin se počeša po bradi boreći se sa osećajem postiđenosti. I ranije je imao prilike da iskusi nepredvidljivu prirodu vučjeg sna. „U kojoj meri bih mogao da promenim okruženje, ukoliko bih želeo?“
Ukoliko bi želeo?, reče Skakač. Nije stvar u onome što želiš, Mladi Biče, već u onome što ti je potrebno, što znaš.
Perin se namršti. Vučje izražavanje je još uvek uspevalo da ga zbuni.
Iznenada, svi ostali vukovi iz čopora se okrenuše - kao jedan - i zagledaše na jugozapad. Nestadoše.
Otišli su ovamo. Skakač mu je poslao sliku udaljene čistine okružene šumom. Vuk se spremao da pođe za njima.
„Skakaču!", reče Perin koraknuvši napred. „Kako si znao kuda su otišli? Jesu li ti rekli?"
Ne. Ali ja umem da pratim.
„Kako?", upita Perin.
To je nešto što sam oduvek znao - poput hodanja, skakanja.
„Da, ali kako?"
U vučjem mirisu se osećala zbunjenost. To je miris, konačno je odgovorio, iako je „miris" bio mnogo složeniji od toga. Beše to osećanje, utisak i miris - sve u jednom.
„Idi nekud", reče Perin. „Pokušaću da te pratim."
Skakač nestade. Perin je stao na mesto gde je vuk bio.
Onjuši, reče Skakač. Bio je dovoljno blizu da pošalje. Perin je posegnuo kao po navici. Naišao je na tuce vukova. U stvari, bio je iznenađen koliko je njih našao tamo, na obroncima Zmajeve planine. Nikada ih nije osetio toliko na jednom mestu. Zašto su bili tu? I je li to nebo olujnije nego u ostalim delovima vučjeg sna?
Nije mogao da oseti Skakača - vuk se nekako zatvorio i onemogućio Perinu da odredi gde se nalazi. Perin se smirio. Onjuši, poslao je Skakač. Kako da onjušim? Perin je sklopio oči i pustio da mu mirisi okoline prodru u njušku. Borove šišarke i smola, iglice i lišće, kožolisti i kukute.
I... još nešto. Da, mogao je da nanjuši još nešto. Dalek i jedva osetan miris koji se nije uklapao. Mnogi mirisi su isti - stalni miris prirodnog izobilja, bogatstva drveća. Pomešani su s mirisom mahovine i vlažnog kamenja. Vazduh je bio drugačiji. Cveće i cvetni prah.
Perin još jače stisnu kapke, udišući duboko. Nekako je od tih mirisa uspeo da sklopi sliku. Taj proces je bio sličan onome kada vučje slanje treba da bude pretočeno u reči.
Tamo, pomislio je. Nešto se premestilo.
Otvorio je oči. Nalazio se na steni koja se nadnosila iznad borove šume - bio je na obronku Zmajeve planine, udaljene nekoliko sati pešačenja od mesta gde se pre toga nalazio. Kamen na kojem je stajao bio je prekriven lišajevima i štrčao je iznad drveća što se prostiralo ispod. Na jednom mestu gde je svetlost mogla da dopre rasle su ljubičice. Lepo je bilo videti cveće koje nije sasušeno ili uvelo, makar samo u vučjem snu.
Hajde, reče Skakač. Sledi me.
I nestade.
Perin zatvori oči i udahnu. Ovoga puta je bilo lakše. Hrast i trava, blato i vlaga. Činilo se da svako mesto ima svoj poseban miris.
Perin se premesti i tada otvori oči. Bio je pritajen u polju blizu Džehanskog druma. Na ovom je mestu ranije bio čopor Hrastove Plesačice pa je Skakač radoznalo njuškao po čistini. Čopor je nastavio dalje, ali nisu daleko odmakli.
„Mogu li to uvek da radim?“, upita Perin Skakača. „Da nanjušim kud se čopor uputio u snu?“
Svako to može, reče Skakač. Ako moze da njuši kao vuk. Iscerio se.
Perin klimnu shvatajući.
Skakač doskakuta preko poljane. Moramo da vežbamo, Mladi Biče. Još uvek si ti štene s kratkim nogama i mekim krznom. Mi...
Skakač se ukoči.
„Šta je?“
Vuk zaurla od bola. Perin se okrenu. Bio je to urlik Jutarnje Svetlosti. Urlik se prekide i vučji um poče da se gasi, polako nestajući.
Skakač zareža, a u mirisu su mu se osećali strah, ljutnja i tuga.
„Šta to bi?“, hteo je da zna Perin.
Neko nas lovi. Kreni, Mladi Biče! Moramo da idemo.
Umovi ostalih članova čopora se izgubiše. Perin zareža. Kada vuk umre u vučjem snu, zauvek nestaje. Nema ponovnog rođenja, nema njušenja vetra. Samo je jedna stvar lovila vučje duhove.
Koljač.
Mladi Biče!, dolazilo je od Skakača. Moramo da pođemo!
Perin je nastavio da reži. Jutarnja Svetlost je odaslala još jedan, poslednji prasak iznenađenja i bola, njenu poslednju sliku sveta. Perin sklopi sliku iz te mešavine. Potom zatvori oči.
Mladi Biče! Ne! On...
Premestio se. Perin otvori oči i nađe se na maloj čistini usred šume nedaleko od mesta gde je - u stvarnom svetu - bio njegov logor. Mišićavi plavooki čovek preplanule puti i tamne kose čučao je nasred te čistine pored vučjeg leša. Koljač je imao široke mišice, a miris koji je odavao bio je jedva ljudski - poput čoveka pomešanog s kamenom. Bio je u tamnoj odeći sačinjenoj od kože i crne vune. Dok ga je Perin posmatrao, Koljač je počeo da dere krzno s vučjeg leša.
Perin jurnu. Koljač iznenađeno pogleda. Njegova sličnost s Lanom bila je gotovo jeziva - imao je ozbiljno lice oštrih crta. Perin zaurla, a u ruci mu se nađe čekić.
Koljač nestade u trenutku i Perinov čekić proseče prazan prostor. Perin duboko udahnu - mirisi su bili tu! Slana voda i drvo, mokro drvo. Galebovi i njihov plen. Perin je upotrebio svoj novootkriveni dar da se premesti na to udaljeno mesto.
Premesti se.
Perin se pojavio na praznom pristaništu, u nepoznatom gradu. Koljač se nalazio u blizini i proveravao je svoj luk.
Perin napade. Koljač podiže glavu i oči mu se razrogačiše. Mirisao je iznenađeno. Pokušao je da se odbrani lukom, ali Perinov udarac ga polomi.
Uz riku, Perin povuče svoje oružje i zamahnu ponovo, ovoga puta ciljajući Koljaču u glavu. Začudo, Koljač se nasmeši, a crne oči su mu svetlucale kao da se zabavlja. Iznenada se u njegovom mirisu osetila želja. Želja da ubije. U ruci mu se pojavi mač i on zavitla da spreči Perinov udarac.
Čekić teško odskoči, kao da je udario u kamen. Perin se zatetura, a Koljač ga zgrabi rukom za rame. I zabode.
Njegova snaga je bila neizmerna. Udarac je odbacio Perina na pristanište, ali drvo ispod njega nestade. Perin prolete kroz vazduh i bućnu u vodu. Njegova rika postade davljenički ropac, a crna tečnost ga okruži.