Ispustio je čekić. Pokušavao je da ispliva, ali ubrzo otkri da se površina neobjašnjivo pretvorila u led. Užad su migoljila iz dubina, obmotavala mu se oko ruku i vukla nadole. Kroz zamrznutu površinu video je senku kako se pomera. Koljač je podigao svoj obnovljeni luk.
Led nestade i voda se razmaknu, skliznu s Perina, i on se nađe ispred strele koja mu je bila uperena pravo u srce.
Koljač otpusti.
Perin požele da je negde drugde.
Premesti se. Uhvatio je vazduh, udarivši u kamen na kojem je bio sa Skakačem. Perin pade na kolena dok mu se voda slivala niz telo. On pljunu dok je brisao lice, a srce mu je luđački udaralo.
Skakač se pojavi pored njega, sav zadihan. U mirisu mu se osećao bes. Ludo štene! Glupo štene! Juriš lava, a tek što si prestao da sisaš!
Perin zadrhta i ustade. Hoće li ga Koljač pratiti? Da li bi mogao? Kako je vreme prolazilo a niko se nije pojavio, Perin je počeo da se opušta. Borba s Koljačem se zbila tako brzo da mu je sve bilo u nekoj izmaglici. Takva snaga... to je bilo više nego što bi iko mogao da poseduje... I onaj led, užad...
„Promenio je stvari", reče Perin. „Učinio je da pristanište ispod mene nestane, napravio užad da me veže i izvuče iz vode da bi mogao da me ubije."
On je lav. On ubija. Opasan je.
„Moram da naučim. Moram da se suočim s njim, Skakaču."
Premlad si. Ove stvari su van tvoje moći.
„Premlad?", reče Perin. „Skakaču, Poslednji lov nas ubrzo očekuje!"
Skakač leže, spuštajući glavu na šape.
„Uvek mi govoriš da sam premlad", reče Perin. „Ili da ne znam šta radim. Pa, u čemu je onda svrha - ako ne da me naučiš kako da se borim protiv ljudi kao što je Koljač?"
Videćemo, poslao je Skakač. Idi sada. Za večeras je dovoljno.
Perin u tom slanju oseti žalost i konačnost. Večeras će Skakač i čopor Hrastove Plesačice žaliti za Jutarnjom Svetlošću.
Uzdišući, Perin sede i prekrsti noge. Pokušavao je da se usredsredi i oponaša ono što je Skakač uradio kada ga je izbacio iz sna.
Oko njega je sve počelo da iščezava.
Probudio se na ležaju u svom mračnom šatoru. Faila se pribila uz njega dok je spavala.
Perin je neko vreme ležao i zurio u platno. Tama ga je podsećala na olujno nebo u vučjem snu. San mu je delovao daleko kao Kaemlin. Na kraju je ustao - pažljivo se izvlačeći iz ležaja da ne bi probudio Failu - pa navukao čakšire i košulju.
Napolju je bilo mračno, ali ipak sa sasvim dovoljno svetla za njegove oči. Klimnu Kenliju Merinu i Džaimu Dotriju, Dvorečanima koji su te noći držali stražu pred njegovim šatorom.
„Koje je doba?", upita jednog od njih.
„Prošla je ponoć, lorde Perine", odgovori mu Džaim.
Perin zagunđa. U daljini su sevale munje. Krenu, a ova dvojica pođoše za njim. „Ja mogu i bez stražara", reče im. „Pazite na šator - gospa Faila još spava."
Šator mu je bio na samom rubu logora. To mu se dopada, jer mu daje osećaj izdvojenosti, tako blizu padine na zapadnoj strani tabora. Mada je bilo kasno, Gaul je oštrio koplje blizu jednog izvaljenog debla; Perin ga prođe. Visoki Kameni pas ustade i pođe za njim, a Perin mu ništa ne reče. Gaul smatra da u poslednje vreme nije ispunjavao dužnost koju je sam sebi zadao - da pazi na Perina - pa je počeo da se još više trudi. Perin misli da on zapravo samo traži izgovor da se drži što dalje od sopstvenog šatora i dve gai'šainke koje tamo borave.
Gaul se držao podalje i Perinu je zbog toga bilo drago. Jesu li se tako osećale sve vođe? Nije ni čudo što su tolike zemlje ulazile ratove - njihove vođe nisu imale vremena za razmišljanje pa su verovatno jurišale na druge narode kako bi njihovi ljudi prestali da ih gnjave!
Nedaleko odatle, našao se među drvečem gde je ugledao malu gomilu drva. Denton, njegov sluga u Lemgvinovom odsustvu, namrgodio se kada ga je Perin zatražio. Nekada niži plemić u Kairhijenu, Denton je odbio da se vrati svom nekadašnjem nameštenju - sebe je sada doživljavao kao slugu i nije dopuštao da ga iko ubedi u suprotno.
Ugledao je sekiru. Ne ubistveno sečivo u obliku polumeseca koje je nekada nosio u bitku, već šumarevu sekiru s glavom od dobrog čelika i držaljem uglačanim od znojavih radničkih ruku. Perin zavrnu rukave, pljunu u šake i lati se sekire. Bio je dobar osećaj držati izrađeno drvo u rukama. Podigao ju je u visinu ramena, postavio prvo drvo preda se, potom se odmakao i zamahnuo.
Udario je - iverje se rasu po tamnom noćnom vazduhu, a drvo se raspoluti. Namestio je jednu od polovina i ponovo udario. Gaul je seo pored drveta, izvadio koplje i nastavio da oštri vrh. Trenje metala o metal bilo je praćeno Perinovim udaranjem sekire u drvo.
Osećao se dobro. Zašto njegov um radi mnogo bolje dok se bavi još nečim? Loijal je dosta pričao o sedenju i razmišljanju. Perin je mislio da tako nikada ništa ne bi postigao.
Odsečnim udarcem raspolutio je novo drvo. Je li to zaista bila istina? Da li je njegova sopstvena priroda kriva za njegovo ponašanje, a ne vukovi? Nikada se nije tako ponašao u Dve Reke.
Raspolutio je još jedno drvo. Uvek sam bio dobar u usredsređivanju. Time je i zadivio gazda Luhana. Daj Perinu zadatak i on će raditi dok ga ne završi.
Prepolovio je polovine tog drveta.
Možda je promena u njemu bila ishod susreta sa spoljašnjim svetom. Krivio je vukove za mnogo štošta i Skakaču je postavljao nemoguće ciljeve. Vukovi nisu bili ni glupi ni prosti - jednostavno nisu marili za ono što ljudi rade. Skakaču mora da je bilo mnogo teško da uči Perina tako da ovaj razume.
Šta mu je taj vuk dugovao? Skakač je umro tako davno, one noći kada je iskazao svoju vernost. One noći kada je Perin prvi put ubio čoveka, kada je u bici izgubio vlast nad sobom. Skakač ništa nije dugovao Perinu, ali ga je spasao u nekoliko navrata - u stvari, Perin je shvatio da je Skakačevo delovanje sprečilo da se u potpunosti izgubi u vuku.
Zamahnuo je na drvo, ali bočni udarac obori kladicu na stranu. Vratio ju je na mesto i nastavio. Gaulovo tiho oštrenje ga je smirivalo. Prepolovio je drvo.
Perin se uneo u ono što je radio, možda i previše. To je istina.
A opet, ako želiš da uradiš nešto, moraš da radiš dok ne završiš. Perin je poznavao jednog čoveka koji nikada ništa nije radio do kraja, pa su mu posedi bili u rasulu. Nije mogao da živi tako.
Morala je da postoji ravnoteža. Perin je tvrdio da je uvučen u svet ispunjen problemima kojima nije dorastao. Tvrdio je da je običan čovek.
Šta ako je pogrešio? Šta ako je on složen čovek koji je samo pukim slučajem vodio običan život? Na kraju krajeva, ako je tako običan, zašto se zaljubio u tako komplikovanu ženu?
Cepanice su se gomilale. Perin se sagnu da pokupi četvrtine čije mu se iverje usecalo u prste. Ruke pune žuljeva - nikada neće biti lord poput onih kairhijenskih, odgajanih na mleku. Ali postojali su drugačiji lordovi, kao što je Failin otac. Ili Lan, koji kao da je bio oružje više nego čovek.
Perin je nagomilao drva. Uživao je da predvodi vukove u svom snu. Ali vukovi nisu očekivali da ih štitiš, obezbediš ili pišeš zakone za njih. Nisu ti kukali kada njihovi voljeni poginu pod tvojim vodstvom.
Nije njega toliko brinulo vodstvo, koliko sve što ide uz to.
Mogao je da nanjuši Elijasa kako se približava. Osetio je njegov zemljani, prirodni miris koji skoro kao da je pripadao vuku. Skoro.
„Dokasno si ostao", reče Elijas prilazeći. Perin je čuo kako Gaul šuška, vraća koplje nazad u tobolac pa se povlači u tišini, poput vrapca koji uzleće. Ostaće on blizu, ali neće da prisluškuje.
Perin baci pogled prema tamnom nebu, sekire zabačene na rame. „Ponekad se osećam budnijim noću nego preko dana.“