Elijas se nasmešio. Perin nije video, ali mogao je da nanjuši zabavljenost.
„Jesi li ikada pokušao da izbegneš to, Elijase?“, upita Perin. „Da ne slušaš njihove glasove, da se pretvaraš da se ništa u tebi nije promenilo?"
„Jesam", reče Elijas. Imao je dubok mek glas koji je nekako podsećao na zemlju u pokretu - na udaljenu grmljavinu. „Želeo sam, ali onda su Aes Sedai pokušale da me smire. Morao sam da pobegnem."
„Da li ti stari život nedostaje?"
Elijas slegnu ramenima - Perin je čuo taj pokret: trenje različitih delova odeće. „Nijedan Zaštitnik ne želi da napusti svoju dužnost. Ponekad su druge stvari važnije. Ili su pre... zahtevnije. Ne žalim zbog odluka koje sam doneo."
„Ne mogu da odem, Elijase. Neću."
„Ja sam svoj život napustio zbog vukova. Ne znači da ti treba isto da uradiš."
„Noam je morao", reče Perin.
„Je li?“, upita Elijas.
„Preuzelo ga je. Prestao je da bude čovek.“
Uhvatio je tračak mirisa zabrinutosti. Elijas nije imao odgovore.
„Elijase, da li ikada u svojim snovima posećuješ vukove?“, upita Perin. „Mesto gde mrtvi vukovi trče i ponovo žive.“
Elijas se okrenuo i prostrelio ga pogledom. „To mesto je opasno, Perine. Potpuno drugi svet, iako nekako vezan za naš. Legende kažu da su stare Aes Sedai mogle da uđu tamo."
„I još neki ljudi", reče Perin misleći na Koljača.
„Budi oprezan u snu. Ja ga se klanjam." Njegov miris je bio pun opreza.
„Je U ti to ikada zadavalo nevolje?", upita Perin. „Da sebe razlikuješ od vuka?"
„Nekada jeste."
„Ali više ne?"
„Našao sam ravnotežu", reče Elijas.
„Kako?"
Stariji čovek se primirio na trenutak. „Voleo bih da znam. To je jednostavno nešto što sam naučio, Perine. Nešto što ćeš sam morati da naučiš."
Ili završiš kao Noam. Perin je pogledao Elijasu u zlatne oči i klimnuo. „Hvala ti."
„Na savetu?"
„Ne", reče Perin. „Za to što si se vratio. Što si mi pokazao da makar jedan od nas može da živi s vukovima i ne izgubi sebe."
„Nema na čemu", reče Elijas. „Bio sam zaboravio da je za promenu lepo biti u ljudskom društvu. Doduše, ne znam koliko ću moći da ostanem. Poslednji lov je skoro počeo."
Perin ponovo pogleda ka nebu. „Tako je. Obavesti Tama i ostale. Odlučio sam. Beli plaštovi su odabrali mesto bitke. Odlučio sam da se sutra sastanem s njima."
„U redu", reče Elijas. „Doduše, tvoj miris kaže da ne želiš to da uradiš."
„To mora da se uradi", reče Perin. „I to je to." Od njega su svi hteli da bude lord. E pa ovo je bila jedna od stvari koje lordovi rade - donose odluke koje niko neće da donese.
I dalje mu je bilo mrsko da izdaje naređenja. Imao je ono prikazanje vukova koji ovcu teraju pravo prema zveri. Sinulo mu je da je to možda upravo ono što radi - Bele plaštove vodi pravo u propast. Sasvim sigurno su se odevali u boju ovčije vune.
Ali šta da misli o prikazanju u kojem se Faila i ostali približavaju provaliji? Elijas je produžio dalje, ostavljajući Perina sa sekirom na ramenu. Osećao se kao da nije sekao debla, već telesa.
25
Povratak u Bandar Eban
Rand i Min se nisu najavili kada su došli u Bandar Eban. Prošli su kroz kapiju i ušli u jednu uličicu, a pratile su ih dve Device - Lerijan i Hejdija - kao i Nef, visoki Aša'man četvrtaste brade. Device su otišle u izvidnicu do kraja uličice, sumnjičavo osmatrajući grad. Rand pođe napred i spusti ruku na Hejdijino rame, smirujući vitku ženu koja je delovala usplahireno zbog toga što su Randovi telohranitelji tako malobrojni. Bio je u smeđem plaštu.
Oblaci se raspršiše na nebu, rastačući se iznad grada u odgovor na Randov dolazak. Min diže pogled, osećajući kako joj toplota obliva lice. Uličica je grozno smrdela - na otpad i izmet - ali topao lahor prolete kroz nju terajući smrad.
„Moj gospodaru Zmaju", obrati mu se Nef, „ovo mi se ne sviđa. Trebalo bi da si bolje čuvan. Hajde da se vratimo i okupimo..."
„Sve će biti u redu, Nefe", prekide ga Rand, pa se okrenu ka Min i pruži joj ruku.
Ona je prihvati i pridruži mu se. Nef i Device su imali naređenja da ih prate sa izvesne daljine, pošto su upadljivi.
Kada Min i Rand stupiše na jedan od mnogobrojnih drvenih pločnika domanske prestonice, ona u zaprepašćenju prinese ruku ustima. Prošlo je tek malo vremena od Randovog odlaska. Kako se grad u tolikoj meri promenio?
Ulica je bila prepuna bolešljivih i prljavih ljudi, koji su se ogrnuti ćebadima nabili uza zidove. Na pločnicima nije bilo mesta za kretanje; Min i Rand su morali da kroče u blato kako bi nastavili svojim putem. Ljudi su kašljali i ječali, a Min je shvatila da smrad nije ograničen na onu uličicu. Kao da čitav grad bazdi. Nekada su barjaci visili s brojnih zgrada, ali u međuvremenu su strgnuti i iscepani kako bi služili kao pokrivke ili ogrev.
Na većini zgrada prozori su bili polomljeni i u njima su se po sobama i hodnicima gurale izbeglice. Dok su Min i Rand hodali, ljudi su se okretali da ih gledaju. Neki su izgledali kao da su u bunilu, dok su drugi delovali izgladnelo. I opasno. Mnogi su bili Domanci, ali među njima kao da je bilo i mnoštvo ljudi svetlije puti. Možda je reč o izbeglicama sa Almotske ravnice ili iz Saldeje. Dok su prolazili pored družine mladih siledžija, koji su lenstvovali na ulazu u jednu uličicu, Min je olabavila nož u rukavu. Možda je Nef bio u pravu. Sve joj to ne deluje bezbedno.
„Ovako sam hodao kroz Ebou Dar", tiho reče Rand. Ona odjednom postane svesna njegovog bola. Bremena griže savesti, bolnijeg od rana u njegovom boku. „Delimično sam se i zbog toga promenio. Ljudi u Ebou Daru bili su srećni i siti. Nisu izgledali ovako. Seanšani vladaju bolje od mene."
„Rande, ti nisi odgovoran za ovo", kaza mu Min. „Nisi bio ovde da..."
Njegov bol se poveća, a ona shvati da je rekla nešto pogrešno. „Da", tiho odgovori on. „Nisam bio ovde. Napustio sam ovaj grad kada sam uvideo kako ne mogu da ga iskoristim kao alatku kakvu sam želeo. Zaboravio sam, Min. Zaboravio sam o čemu je zapravo reč. Tam je bio tako u pravu. Čovek mora da zna zašto se bori."
Rand je svog oca - s jednim Aša'manom - poslao u Dve Reke da pripremi i okupi ljude za Poslednju bitku.
Rand se zatetura, odjednom delujući iznureno, pa sede na obližnju kutiju. Jedan deran bakarne puti posmatrao ga je oštrim pogledom iz obližnjeg dovratka. S druge strane, put se granao ka glavnoj ulici. Ona nije bila zakrčena ljudima; na ulazu u nju stajali su grubijani s batinama u rukama.
„Rasturaju se u razbojničke družine", tiho kaza Rand i poguri se. „Bogati unajmljuju snažne da ih štite i da teraju one koji dolaze da traže njihovo bogatstvo. Ali zlato i nakit više nisu blago. Sada je to hrana."
„Rande", kaza ona i kleknu na jedno koleno pored njega. „Ne možeš da..."
„Znam da moram da nastavim", prekide je Rand, „ali boli me to što znam šta sam sve učinio, Min. Pretvorivši sebe u čelik, potisnuo sam u stranu sva ta osećanja. Dozvolivši sebi da opet marim, da se opet smejem, otvorio sam sebe i za svoje neuspehe."
„Rande, vidim sunčevu svetlost oko tebe."
On je pogleda, pa baci pogled ka nebu.
„Ne tu sunčevu svetlost", prošapta Min. „Predviđanje. Vidim kako toplina sunčeve svetlosti rasteruje tmurne oblake. Vidim tebe, s blistavobelim mačem u ruci, kojim vitlaš protiv jednog crnog mača, što ga drži bezlična tama. Vidim voćke kako ponovo zelene i rađaju plodove. Vidim njivu sa zdravim i nalivenim usevima." Oklevala je. „Vidim Dve Reke, Rande. Vidim gostionicu sa znakom Zmajevog očnjaka utisnutim u vrata. Ali to više nije znamenje mraka i mržnje, već pobede i nade."
On je pogleda.
Min krajičkom oka primeti nešto. Okrenu se prema ljudima koji su sedeli na ulici i ote joj se zgranuti uzdah. Sve i jedna osoba imala je neku sliku iznad glave. Neverovatno je videti tako mnogo predviđanja istovremeno i na jednom mestu, kako se rasplamsavaju nad glavama bolesnih, nejakih i napuštenih.