„Vidim srebrnu sekiru nad glavom onog čoveka tamo", kaza, pokazujući jednog bradatog prosjaka, koji je ležao naslonjen uz jedan zid, glave pognute tako da mu je brada dodirivala nedra. „Biće predvodnik u Poslednjoj bici. Ona žena tamo - ona koja se duri u senkama - ona će učiti u Beloj kuli i postati Aes Sedai. Vidim Plamen Tar Valona pored nje i znam šta to znači. Onaj čovek tamo koji liči na običnu uličnu protuvu? On će joj spasti život. Znam da ne izgleda tako, ali boriće se. Svi će se oni boriti. Vidim to!"
Ona pogleda Randa i uze ga za ruku. „Rande, bićeš snažan. Učinićeš ti to. Predvodićeš ih. Znam."
„Videla si to?", upita je on. „U predviđanju?"
Ona odmahnu glavom. „Nisam ni morala. Verujem u tebe."
„Skoro da sam te ubio", prošapta joj on. „Kada me pogledaš, vidiš ubicu. Osećaš moju šaku stisnutu oko grla."
„Molim? Naravno da ne! Rande, pogledaj me u oči. Možeš da me osetiš kroz vezu. Osećaš li mrvicu kolebljivosti ili straha u meni?"
On se svojim tako dubokim očima zagleda u njene. Ona nije ustuknula. Može da pogleda jednog čobanina u oči.
On se ispravi. „O, Min, šta bih ja bez tebe?"
Ona frknu. „Slede te kraljevi i aijelski poglavari. Aes Sedai, Aša'mani i ta'vereni. Sigurna sam da bi se nekako snašao."
„Ne", odgovori Rand. „Ti si važnija od svih njih. Ti me podsećaš na ono što jesam. Sem toga, ti razmišljaš jasnije od svih koji sebe smatraju mojim savetnicima. Kada bi želela, mogla bi da budeš kraljica."
„Ja želim samo tebe, glupanderu."
„Hvala ti." Oklevao je. „Mada bih mogao da živim i bez tolikih uvreda."
„Život je gadan, zar ne?"
On se nasmeši, pa ustade i duboko udahnu. Njegova griža savesti bila je i dalje prisutna, ali se nekako nosio s njom - i s bolom. Izbeglice oko njega digoše glave. Rand se okrenu prema bradatom bedniku kog je Min maločas pokazala; čovek je sedeo tako da su mu stopala bila u blatu.
„Ti", obrati se taj čovek Randu, „ti si on. Ponovorođeni Zmaj."
„Da", odgovori mu Rand. „Ti si bio vojnik?"
„Ja..." Čovek kao da se zagleda u daljinu. „Bilo je to u drugom životu. Bio sam u Kraljevoj gardi, pre nego što je bio otet, pre nego što nas je preuzela gospa Čadmar, pa raspustila." Iznurenost kao da mu je krvarila iz očiju dok se prisećao minulih dana.
„Izvrsno", odgovori mu Rand. „Kapetane, moramo da obnovimo ovaj grad."
„Kapetan?", ponovi taj čovek. „Ali ja... " Naheri glavu, pa ustade i otrese prašinu sa sebe. Odjednom je odisao nečim vojničkim, iako je bio u ritama i zamršene i čupave brade. „Pa, valjda si u pravu. Ali mislim da to neće biti lako. Ljudi gladuju."
„Ja ću se postarati za to", odgovori mu Rand. „Potrebno mi je da okupiš svoje vojnike."
„Ne vidim baš mnogo ostalih momaka ovde... Ne, čekaj. Eno Votabeka i Redborda." Mahnu dvojici batinaša koje je Min ranije uočila. Oni se pokolebaše, pa priđoše.
„Darname?", upita jedan od njih. „Šta je sad pa ovo?"
„Vreme je da dođe kraj bezakonju u ovome gradu", odgovori mu Darnam. „Dovešćemo stvari u red i očistiti grad. Gospodar Zmaj se vratio."
Jedan od njih pljunu u stranu. Bio je to zdepast i mišićav čovek, kovrdžave crne kose, domanske puti i tankih brkova. „Plamen ga spalio. Ostavio nas je. Ja... " Ućuta kada ugleda Randa.
„Žao mi je", kaza mu Rand, gledajući ga pravo u oči. „Izneverio sam vas. Neću ponovo."
Čovek pogleda svog saborca, koji samo slegnu ramenima. „Lejn nas nikada neće platiti. Mogli bismo i da vidimo šta ovde može da se uradi."
„Nefe", viknu Rand, pa mahnu Aša'manu da priđe. On i Device dođoše s mesta odakle su ga držali na oku. „Otvori kapiju do Kamena. Hoću oružje, oklope i uniforme."
„Smesta ću to učiniti", odgovori Nef. „Narediću da ih vojnici donesu..."
„Ne", prekide ga Rand. „Dopremi potrepštine u ovu zgradu ovde. Raščistiću u njoj prostor za kapiju. Ali neka nijedan vojnik ne dolazi." Rand diže glavu i baci pogled niz ulicu. „Bandar Eban je dovoljno propatio od stranaca. Danas neće osetiti osvajačku ruku."
Min se udalji nekoliko koraka, zadivljeno gledajući šta se dešava. Tri vojnika požuriše u zgradu i isteraše uličnu decu. Kada ih Rand ugleda, zamoli ih da budu glasnici, a deca prihvatiše. Svi su prihvatali Randa, čim bi odvojili vreme da ga pogledaju.
Neko bi možda pomislio da je reč o nekakvom vidu Prinude, ali Min je videla kako im se izrazi na licima menjaju, videla je nadu koja im blista iz očiju kao kresnice. Videli su nešto u Randu u šta mogu da veruju. Ili makar nešto što u njima budi nadu da mogu da mu veruju.
Tri vojnika poslaše nekoliko dečaka i devojčica da pozovu druge nekadašnje vojnike. Nef otvori kapiju. Za kratko vreme, prvobitna tri vojnika izađoše iz zgrade noseći srebrnaste oklopne prsnike i jednostavnu zelenu odeću. Očešljali su bradu i kosu i našli vode da se umiju. Gotovo za tren oka, prestali su da budu prosjaci i postali vojnici. Pomalo smrdljivi, ali ipak vojnici.
Žena koju je Min ranije primetila - ona za koju je bila sigurna da će s vremenom naučiti da usmerava - prišla je da porazgovara s Random. Trenutak kasnije, klimnula je glavom i okupila žene i muškarce da vade vedra s vodom iz bunara. Min se namrštila kada je to videla, sve dok oni nisu počeli da brišu lica i ruke ljudima koji su im prilazili.
Ljudi su počeli da se prikupljaju. Neki su delovali radoznalo, drugi neprijateljski, a treće kao da je samo ponela gomila. Žene i ljudi oko nje počeše da sve te pridošlice razvrstavaju i da im određuju posao. Neke su poslali da traže ranjenike i bolesnike, a druge da se prihvate mačeva i odenu vojničku odeću. Jedna druga žena poče da ispituje uličare, pokušavajući da otkrije gde su im roditelji, ako ih imaju.
Min sede na kutiju na kojoj je Rand do tada sedeo. Za sat vremena okupio je pet stotina vojnika, koji su predvodili kapetan Darnam i njegova dva poručnika. Mnogi od tih pet stotina svakog trenutka su gledali svoju čistu odeću i srebrnaste oklopne prsnike, kao da su zadivljeni time.
Rand je razgovarao s mnogima od njih, neposredno im se izvinjavajući. Dok je razgovarao s jednom ženom, gomila poče da se meškolji i razdvaja. Rand se okrenu i ugleda starijeg čoveka, sa strašnim otvorenim ranama na koži, kako mu prilazi. Gomila sveta se držala podalje od njega.
„Nefe", pozva Rand.
„Gospodaru?"
„Dovedi Aes Sedai kroz kapiju", naredi mu Rand. „Ovde ima ljudi kojima je potrebno Lečenje." Žena koja je naterala ljude da napune vedra s vodom odvela je starca u stranu.
„Gospodaru", obrati mu se kapetan Darnam, prilazeći odsečnim korakom. Min trepnu. Čovek je negde našao brijač i obrijao se, otkrivajući da ima jaku bradu. Ostavio je domanske brkove. Četvorica su ga pratili kao straža.
„Gospodaru, biće nam potrebno još mesta", kaza Darnam. „Ona zgrada koju si odabrao već se prepunila, a dolazi sve više i više ljudi, tako da se i ulica puni."
„Šta predlažeš?", upita Rand.
„Pristanište", odgovori Darnam. „Drži ga jedan od gradskih trgovaca. Kladim se da ćemo tamo naći neka skoro prazna skladišta koja bismo mogli da iskoristimo. U njima je nekada bila hrana, ali... pa, više je nema."
„A trgovac koji je vlasnik tog mesta?", upita Rand.
„Gospodaru", odgovori kapetan Darnam, „nije to ništa sa čime ti ne možeš da izađeš na kraj."
Rand se nasmeši, pa mahnu Darnamu da povede. Rand pruži ruku ka Min.
„Rande", kaza mu ona pridruživši mu se, „trebaće im hrana."
„Da", saglasi se on, pa baci pogled ka jugu, prema obližnjem pristaništu. „Naći ćemo je tamo."
„Zar nije već pojedena?"
Rand nije odgovarao. Pridružiše se novonastaloj gradskoj straži, hodajući na čelu tog odreda odevenog u zeleno i srebrno. Za njima je išla sve veća gomila izbeglica, u kojima se probudila nada.