Joeli je sve vreme krišom gledao Aša’mana; ni Ituralde se ne oseća lagodno u društvu muškaraca koji mogu da usmeravaju, ali oni su izvanredna alatka i nisu ga izneverili. On više voli da ga vodi iskustvo umesto glasina.
„Lorde Ituralde", obrati mu se Dip. Aša’mani nikad ne pozdravljaju Ituraldea, već samo Al’Tora.
„Šta je bilo?" upita Ituralde, šestareći pogledom preko troločkih hordi. Nije mu se činilo da se išta promenilo u vezi s njima otkad je otišao na spavanje.
„Tvoj čovek tvrdi da oseća nešto", odgovori Joeli. „Tamo."
„Lorde Ituralde, oni imaju usmerivače", kaza Dip. „Pretpostavljam da ih je šest, a možda i više. Reč je o muškarcima, pošto osećam Moć koju koriste. Rade nešto veoma moćno. Ako začkiljim ka najdaljim logorima, ponekad mi se čini da mogu da vidim tkanja, ali možda samo umišljam."
Ituralde opsova. „To su čekali."
„Šta?“, upita Joeli.
„Sa svojim Aša’manima..."
„To nisu Aša’mani" žustro se usprotivi Dip.
„Dobro, sa svojim usmerivačima oni mogu da sruše ovaj zid kao hrpu dečjih kockica, Joeli. Ono more Troloka će pokuljati unutra i ispuniti tvoje ulice."
„Ne dok sam ja živ“, odvrati Dip.
„Volim odlučnost kod vojnika, Dipe“, kaza mu Ituralde, „ali ti izgledaš iznureno koliko se ja osećam."
Dip ga ošinu pogledom. Oči su mu bile crvene od nedostatka sna, a stiskao je zube tako da su mu mišići na vratu i licu iskočili. On pogleda Ituraldea pravo u oči, a onda natera sebe da duboko udahne.
„U pravu si“, kaza Dip. „Ali ni ti ni ja ne možemo da učinimo ništa u vezi s tim.“ Diže ruku i učini nešto što Ituralde nije mogao da vidi. Nad šakom mu se pojavi blesak crvene svetlosti - znak koji je koristio da pozove ostale k sebi. „Kapetane, generale, pripremite svoje ljude. Neće proći još mnogo vremena. Ne mogu da drže toliku Moć bez... posledica."
Joeli klimnu, pa odjuri. Ituralde uhvati Dipa za ruku kako bi mu privukao pažnju.
„Vi Aša’mani previše ste važno vojno sredstvo da bismo vas izgubili", kaza Ituralde. „Zmaj vas je poslao ovamo da pomognete, a ne da poginete. Ako ovaj grad padne, hoću da pokupiš ostale i koliko god ranjenika možeš i da bežiš odavde. Razumeš li me, vojniče?"
„To se neće dopasti mnogim mojim ljudima."
„Ali ti znaš da je tako najbolje", primeti Ituralde. „Zar ne?"
Dip se pokoleba. „Da. U pravu si, kao što često jesi. Izvešću ih odavde." A onda mu se obrati tišim glasom. „Milostivi, ovo je beznadežan otpor. Šta god da se tamo dešava, biće smrtonosno. Mučno mi je što ovo kažem... ali ono što si rekao u vezi s mojim Aša’manima odnosi se i na tvoje vojnike. Hajde da bežimo." Reč „bežimo" izgovorio je s jedom i gorčinom.
„Saldejci neće otići s nama."
„Znam."
Ituralde razmisli o tome, pa naposletku odmahnu glavom. „Svaki dan koji provedemo zadržavajući ta čudovišta ovde znači da su ona jedan dan dalje od moje domovine. Ne, Dipe, ne mogu da idem. Ovo je i dalje najbolje mesto za borbu. Video si kako su ove zgrade utvrđene; možemo da izdržimo u njima još nekoliko dana, da se podelimo i zadržavamo onu vojsku."
„Onda moji Aša’mani mogu da ostanu i da pomognu."
„Sine, dobio si svoja naređenja. Izvršićeš ih. Jesi li razumeo?"
Dip odsečno zatvori usta, pa kratko klimnu. „Povešću..."
Ituralde nije čuo ostatak. Pogodio ih je tresak.
Nije ga osetio da dolazi. Jednog trenutka je stajao s Dipom, a sledećeg ležao iza grudobrana, dok je svet bio čudno nem oko njega. Glava mu je pucala od bola i kašljao je, prinoseći drhtavu ruku licu i onda otkrivajući da je krvavo. Nešto mu je u desnom oku; seva od bolova svaki put kada trepne. Zašto je sve tako tiho?
Okrenu se u stranu, opet kašljući, dok mu je desno oko bilo čvrsto zatvoreno a drugo suzilo. Zid se završavao svega nekoliko palaca od njega.
On zgranuto uzdahnu. Ogroman deo severnog zida jednostavno je nestao. On zastenja, osvrćući se da pogleda u drugom smeru. Dip je stajao pored njega...
Ituralde ugleda Aša’mana kako leži na šetalištu, krvave glave. Desna noga završavala mu se pokidanim mesom i slomljenom kosti iznad mesta gde bi trebalo da mu je koleno. Ituralde opsova i zatetura se napred i pade na kolena pored tog čoveka. Krv se slivala ispod Dipa, ali on se i dalje trzao. Živ.
Moram da dignem uzbunu...
Uzbunu? Taj prasak je sam po sebi dovoljna uzbuna. Iza zida, zgrade su srušene, smrvljene kamenjem koje se razletelo od rupe. Van zidina, Troloci su hrlili, noseći splavove da premoste jarak.
Ituralde skide Aša’manu opasač i njime mu priveza butinu. Ničeg drugog nije mogao da se seti. U glavi mu je još dobovalo od praska.
Grad je izgubljen... Svetlosti! Izgubljen je - tek tako.
Nečije ruke ga pridigoše. On se ošamućeno osvrnu. Konel; preživeo je prasak, mada mu je kaput sav iscepan. Odvukao je Ituraldea dok su dva vojnika nosila Dipa.
Naredni trenuci prođoše kao u magli. Ituralde se zatetura niz stepenište koje je vodilo do grudobrana, skoro se prosuvši na kaldrmu s visine od petnaest stopa. Samo su ga Konelove šake zadržale da ne padne. A onda... šator? Ogroman otvoreni šator? Ituralde trepnu. Bojno polje ne bi trebalo da je tako tiho.
Preplavi ga studen. Zavrišta. Zvuci mu navreše u uši i um. Vrištanje, kršenje kamena, glasanje truba, dobovanje bubnjeva. Umirući ljudi. Sve ga to pogodi odjednom, kao da mu je neko istrgnuo čepove iz ušiju.
Boreći se za dah, prenu se. Nalazi se u bolesničkom šatoru. Anteji - tihi Aša’man proređene kose - stajao je nad njim. Svetlosti, Ituralde se oseća iznureno. Premalo sna u spoju sa iznurenošću koja potiče od Lečenja. Dok su ga zvuci bitke preplavljivali, osetio je da su mu kapci opasno teški.
„Lorde Ituralde", kaza mu Anteji, „imam tkanje koje neće učiniti da ti bude dobro, ali će te naterati da misliš kako ti je dobro. Može da bude štetno po tebe. Želiš li da nastavim s tim?“
„Ja...“, zausti Ituralde, mumlajući. „To...“
„Krv i krvavi pepeo“, progunđa Anteji. Pruži ruke, pa još jedan talas Moći preplavi Ituraldea. Bilo je to kao da ga je neka metla počistila, rasterujući sav umor i zbunjenost, vraćajući mu oštrinu čula i donoseći osećaj kao da se lepo naspavao. Desno oko ga više nije bolelo.
Međutim, nešto se zadržalo negde u dubini, nekakva iznurenost u njegovim kostima. To može da zanemari. Pridiže se u sedeći položaj, duboko udahnu i izdahnu, pa pogleda Antejla. „Sine, to je baš korisno tkanje. Trebalo je da mi kažeš da to umeš!“
„Opasno je“, ponovi Anteji. „Rečeno mi je da je opasnije od onog koje izvode žene. Na neki način je delotvornije. Sada dobijaš budnost u zamenu za docniju veću iznurenost."
„Kasnije nećemo biti usred grada koji osvajaju Troloci. Makar ako Svetlost da. Dip?"
„Najpre sam se pobrinuo za njega", odgovori Anteji, pokazujući Aša’mana na obližnjem ležaju, odeće oprljene i lica krvavog. Desna noga završavala mu se zalečenim patrljkom i činilo se da diše, premda je u nesvesti.
„Konele!" viknu Ituralde.
„Milostivi", javi se vojnik prilazeći mu. Negde je našao odred vojnika da budu Ituraldeova lična straža.
„Hajde da ispitamo ovu pometnju", reče mu Ituralde. Istrča iz bolesničkog šatora, zaputivši se prema palati Kordamora. Grad je bio u potpunom metežu i na sve strane su jurcali odredi Saldejaca i Domanaca. Konel je, pokazujući razboritost i dalekovidost, poslao glasnika da nađe Joelija.
Palata je bila u blizini, odmah ispred glavne kapije. Zidovi su joj bili oštećeni u prasku, ali zgrada je delovala zdravo. Ituralde ju je koristio kao zapovednički položaj. Ljudi će očekivati da ga nađu tamo. Utrčaše u palatu, a Konel je nosio Ituraldeov mač - opasač mu je u nekom trenutku bio presečen. Popeše se na drugi sprat, pa istrčaše na balkon koji je gledao na područje zahvaćeno praskom.