Jedna prilika je stajala na samom iskrzanom i slomljenom vrhu planine. Perin nastavi ka njoj. Neko mora da gleda. Neko mora da bude prisutan kada se to dogodi.
Naposletku, Perin se uspe uz poslednju stenu i nađe na desetak stopa od vrha. Sada je već mogao da razazna tu priliku, čoveka koji je stajao u samom središtu vrtloga vetrova i nepomično zurio ka istoku. Bio je providan i video se tek slabašno, pošto je odraz stvarnog sveta. Kao senka. Perin nikad nije video ništa ni nalik tome.
Naravno, bio je to Rand. Perin je znao da će to biti on. Jednom rasečenom šakom držao se za kamen, a drugom je držao plašt - stvorio je taj plašt još pre nekoliko litica. Gledajući naviše, treptao je pocrvenelim očima. Morao je svu pažnju posvetiti suzbijanju vetra, da ne bi bio oduvan u oluju.
Munja odjednom blesnu i grom se oglasi prvi put otkad je počeo da se uspinje. Ta munja prelete u luku preko vrha planine i obasja Randovo lice. To strogo i bezizražajno lice kao da je takođe od kamena. Gde su mu nestale obline? Kada je Rand stekao tako mnogo oštrih i pravih uglova? A one njegove oči, kao da su od mermera!
Rand je bio u crno-crvenom kaputu, lepog kroja i izvezenom, a za pojas je pripasao mač. Vetar nije dodirivao Randu odeću. Bila je neprirodno nepokretna, kao da je on zaista kip isklesan od kamena. Jedino što se na njemu pomeralo bila je tamnoriđa kosa, koju je vetar nosio i mrsio.
Perin se držao za stenje kao da mu život zavisi od toga, dok mu je ledeni vetar sekao obraze, a prsti i stopala trnuli toliko da ih je jedva osećao. Brada mu se napunila ledenim prahom i snegom. Nekakvo crnilo se zavrte oko Randa. To nije bio deo oluje; izgledalo je kao da noć curi iz njega. Pipci te tvari izrasli su iz Randove sopstvene kože, kao sićušne šake koje se povijaju i obmotavaju oko njega. To je podsećalo na otelotvoreno zlo.
„Rande!“, zaurla Perin. „Bori se! Rande!“
Glas mu se izgubio na vetru, a svejedno je sumnjao da Rand uopšte može da ga čuje. Tama je nastavila da curi iz njega, kao da tečni katran izlazi Randu iz bora i stvara crnu skramu oko Ponovorođenog Zmaja. Za svega nekoliko trenutaka, Perin jedva da je mogao da nazre Randa kroz to crnilo. Obuhvatilo ga je, odseklo ga i prognalo. Ponovorođeni Zmaj je nestao. Ostalo je samo zlo.
„Rande, molim te...“, prošapta Perin.
A onda - iz tog crnila, iz središta bure i oluje - sićušna iskra svetlosti rascepi zlo. Kao sjaj sveća u veoma mračnoj noći. Svetlost sinu naviše, prema dalekom nebu, kao nekakav svetionik. Tako nejako.
Oluja ga je tukla. Vetrovi su urlali, zavijali i vrištali. Munje počeše da tuku po stenovitom vrhu, razvaljujući komade stenja i parajući tle. Crnilo se uvijalo i kucalo.
Ali svetlost je i dalje sijala.
Mreža pukotina pojavi se na stranicama ljušture crnog zla i svetlost prosija iz nje. Pojavi se još jedna pukotina, pa još jedna. Unutra je bilo nešto snažno, nešto blistavo, nešto jarko.
Ljuštura prsnu, ispari i oslobodi stub svetlosti tako snažne i neverovatne da samo što nije spržila Perinu oči. Ali on je svejedno gledao, ne dižući ruku da zakloni predivnu sliku pred sobom. Rand je stajao usred te svetlosti, usta otvorenih kao da urla na nebo iznad sebe. Stub žutog svetla dizao se u vazduh, a oluja kao da je podrhtavala i čitavo nebo kao da se uvijalo.
Bura nestade.
Taj stub ognjenog svetla pretvori se u mlaz sunčeve svetlosti koja je stremila naniže i obasjavala vrh Zmajeve planine. Perin odlepi prste od kamena, s divljenjem gledajući kako Rand stoji sred tog svetla. Perinu se činilo da je prošlo mnogo, mnogo vremena otkad je video neukaljan sunčev zrak.
Vukovi počeše da zavijaju. Bio je to urlik slave i pobede. Perin diže glavu i pridruži se zavijanju, na tren postajući Mladi Bik. Osećao je kako lokva sunčeve svetlosti raste i preliva se preko njega, svojom toplotom proganjajući studeni mraz. Jedva da je primetio kada je Randova prikaza nestala, jer je on za sobom ostavio sunce.
Vukovi se pojaviše oko Perina, kao da su blesnuli usred skoka i premestili se kod njega. Nastavili su da zavijaju, skačući jedni na druge, radujući se i igrajući se na sunčevoj svetlosti dok se prelivala preko njih. Skakač je bio među njima, pa se bacio u vazduh i preleteo preko Perina.
Poslednji lov počinje, Mladi Biče!, zaurla Skakač. Živimo. Živimo!
Perin se okrenu da pogleda mesto gde je Rand stajao. Da je ona tama savladala Randa...
Ali nije. Široko se nasmeši. „Poslednji lov je došao!“, zaurla na vukove. „Neka počne!"
Zavijanjem se saglasiše s njim - zavijanjem glasnim kao što je to maločas bila oluja.
31
U prazninu
Met iskapi ostatak vina, uživajući u slatkom, hladnom ukusu. Spusti pehar i baci pet kockica iz šake. One se zakotrljaše po drvenom podu krčme, zvekećući jedna o drugu.
Vazduh je bio zagušljiv. Krcat zvucima, psovkama, mirisima. Dim, žestoka pića jetke arome, odrezak zabiberen toliko da se ukus mesa jedva osećao. To je verovatno još i najbolje. Čak i u Kaemlinu, meso se kvari iznenada i nepredvidivo.
Smrdljivi ljudi oko Meta gledali su njegove kockice kako se kotrljaju: jedan je smrdeo na beli luk, drugi na znoj a treći na štavljenje kože. Kosa im je bila krta i prljava, nokti blatnjavi - ali novac im je valjao. Igra se zvala Koronkovo pljuvanje i poticala je iz Šijenara.
Met nije znao pravila.
„Pet kečeva“, reče čovek koji je smrdeo na beli luk. Zvao se Riti. Delovao je kao da mu nešto baš i nije po volji. „To je gubitak."
„Ne, nije“, tiho reče Met. Nema veze to što on ne zna pravila. Zna da je pobedio; oseća to. Sreća ga prati.
I dobro što je tako. Noćas će mu biti potrebna.
Čovek koji je smrdeo na štavljenje kože lati se za pojas, gde je držao opak nož. Zvao se Sedler i brada mu je bila takva da su mačevi mogli da se oštre na njoj. „Prijatelju, mislio sam da ne znaš ovu igru.“
„Ne znam", odgovori Met. „Prijatelju. Ali to je dobitak. Moramo li da se raspitamo po krčmi da bismo videli hoće li neko to potvrditi?"
Trojica se smrknuto zgledaše. Met ustade. Zidovi gostionice bili su tamni od godina koliko su ljudi pušili lule unutra, a prozori - premda od lepog stakla - postali su neprozirni od prašine i dima. Običaj je nalagao da se nikada ne čiste. Na izbledelom natpisu ispred vrata bio je oslikan kolski točak, a zvanično ime krčme bilo je Prašnjavi točak, međutim - svi su je zvali Glasine kruže. To je najbolje mesto u Kaemlinu za slušanje ogovaranja i glasina. Većina njih nije tačna, ali pola zabave je u tome.
Većina ljudi u tom mestu pila je pivo, ali Met je u poslednje vreme počeo da pije dobro crveno vino. „Hoćeš li još, gazda Grimizni?" upita služavka Kati. Bila je to lepotica vrane kose i osmeha tako širokog da je pokrivao pola puta do Kairhijena. Cele noći ona očijuka s njim. Nema veze to što joj je kazao da je u braku. Nije joj se ni nasmešio. Pa, ne mnogo. A i to teško da je bio njegov najbolji osmeh. Neke žene ne mogu da vide kako stvari zaista stoje, čak ni da im je to ispisano na čelima - i to je nepobitna činjenica.
Mahnuo joj je da ode. Noćas samo jedan pehar, za hrabrost. Plamen ga spalio, ali to mu je potrebno. Mireći se sa sudbinom, skide šal s vrata i spusti ga sa strane. Izvuče medaljon s lisičjom glavom - svetlosti, kako se samo dobro oseća što ga opet nosi - i pusti ga da mu visi preko odeće. Nosio je onaj novi crveno-srebrni kaput koji mu je Tom kupio.
Met uze ašandarei s mesta gde ga je naslonio uza zid i skide platnenu navlaku, otkrivajući sečivo, pa ga prebaci preko ramena. „Hej", viknu. „Da li neko u ovom krvavom mestu zna pravila za Koronkovo pljuvanje?"