„Nadam se da ne možeš da umreš“, reče Met, „jer ću uživati u pomisli da ćeš doveka padati kroz to crnilo, kopile jedno balegarsko.“ Met pljunu preko ivice, tako da je krvava pljuvačka hrlila za golamom. Ubrzo i jedno i drugo nestade u crnilu bezdana.
Sumeko mu priđe. Zdepasta Srodnica duge tamne kose držala se kao žena koja ne voli da joj niko naređuje. Stajala je odmah sa unutrašnje strane kapije, tako da ne može da se vidi iz hodnika. Morala je da bude tu kako bi održavala belu platformu, koja je bila u obliku velike knjige. Pogledala ga je i podigla obrvu.
„Hvala za kapiju", reče joj Met i stavi ašandarei preko ramena. Pramičak dima još se dizao s kopljišta. Otvorila je kapiju iz palate, pa došla do te tačke i otvorila kapiju u hodniku. Nadali su se da golam tako neće osetiti njeno usmeravanje, pošto je tkanja načinila u dvoru.
Sumeko frknu. Njih dvoje zajedno prođoše kroz kapiju i uđoše u zgradu. Nekoliko pripadnika Družine žurno je gasilo požar. Čim kapija nestade, Talmanes pritrča Metu, u pratnji jedne druge Srodnice, Džulanije.
„Jeste li sigurne da ona tama nema kraja?“, upita Met. Džulanija je bila punačka i lepuškasta žena, koja bi mu baš lepo stajala na krilu. Sede u njenoj kosi nimalo nisu umanjivale njenu lepotu.
„Koliko možemo da ocenimo, tako je“, odgovori Sumeko. „Metrime Kautone, ovo skoro da je uprskano. Onaj stvor izgleda nije bio iznenađen zbog kapije. Mislim da ju je svejedno osetio.“
„Ipak mi je pošlo za rukom da ga zbacim s platforme", primeti Met.
„Jedva. Trebalo je da pustiš nas da se pobrinemo za zver.“
„Ne bi uspelo", odgovori Met i prihvati od Talmanesa nakvašenu maramicu. Sumeko mu pogleda ruku, ali Met nije zatražio Lečenje. Ta rana će se sasvim lepo sama zalečiti. Možda ostane i dobar ožiljak. Većina žena se divi ožiljcima, sve dok nisu na licu. Šta li Tuon misli o njima?
Sumeko frknu. „Muška gordost. Ne zaboravi da smo i mi izgubile neke među nama zbog tog stvorenja."
„I drago mi je što sam mogao da vam pomognem da se osvetite", odvrati Met. Nasmeši joj se, mada jeste bila u pravu kada je kazala da je taj poduhvat umalo uprskan. Bio je siguran da je golam osetio Srodnice iza onog dovratka dok su mu se približavali. Srećom, izgleda da stvor žene koje mogu da usmeravaju nije smatrao pretnjom.
Talmanes pruži Metu dva medaljona koja je prethodno bacio. On ih stavi u džep, pa odveza svoj stari medaljon sa ašandareija i stavi ga oko vrata. Srodnice su te medaljone gledale sa grabljivom glađu u očima. Pa, mogu da gledaju koliko god hoće. Nameravao je da jedan da Olveru a drugi Tuon, kada je bude našao.
Kapetan Gajbon, Birgitin zamenik, ušao je u zgradu. „Zver je mrtva?"
„Ne“, odgovori Met, „ali dovoljno približno za krunski ugovor.” „Krunski ugovor?“, upita Gajbon i namršti se. „Ti si zamolio kraljicu za pomoć u ovom poduhvatu. Ovo nije urađeno na osnovu ugovora s njom.“
„Zapravo", javi se Talmanes, nakašljavši se, „upravo smo oslobodili ovaj grad ubice koji je, po poslednjoj računici, ubio desetak njenih građana. Moja je pretpostavka da zaslužujemo nadoknadu za borbene delatnosti.“ To je izjavio potpuno bezizražajnog lica. Blagosloven bio taj čovek.
„Krvavo tačno“, saglasi se Met. Zaustavio je golama i biće plaćen za to. To mu zvuči kao vedar dan, za promenu. On baci maramicu Gajbonu i ode, ostavljajući za sobom Srodnice - koje su prekrstile ruke i prekorno ga gledale. Kako to da žena može da besni na čoveka čak i kada on uradi tačno ono što je rekao, pri tome još stavljajući sopstvenu glavu u torbu?
„Mete, izvini zbog vatre", reče mu Talmanes. „Nisam hteo da onako ispustim svetiljku. Znam da je trebalo da ga samo namamim u zgradu."
„I tako je ispalo sasvim dobro", reče mu Met, gledajući kraj kopljišta ašandareija. Oštećenje je neznatno.
Nisu znali gde će ga golam napasti - niti da li će ga napasti - ali Gajbon je uradio svoj posao kako treba i sve iselio iz obližnjih zgrada, a onda odabrao hodnik u kom Srodnica može da otvori kapiju. Poslao je jednog člana Družine da kaže Talmanesu kuda da ide.
Pa, Elejnina i Birgitina zamisao s kapijom urodila je plodom, makar ne onako kako su nameravale. To je svejedno bolje od onoga što je Met smislio; nije mogao da se seti ničega drugog nego da pokuša da jedan od onih medaljona nabije golamu niz grlo.
„Hajde da pokupimo Sitejl i Olvera iz njihove gostionice", reče Met, „pa da se vratimo u logor. Sa uzbuđenjima je za sada završeno. I bilo je krvavo vreme."
32
Oluja svetlosti
Maradon je goreo. Stubovi uskovitlanog dima dizali su se iz desetina zgrada. Zahvaljujući tome što je grad bio pažljivo podignut, požar se nije širio prebrzo, ali to ga nije u potpunosti zaustavilo. Ljudska bića i paljevina - to ide jedno s drugim.
Ituralde je čučao u jednoj srušenoj zgradi. S njegove leve strane bilo je razvaljeno kamenje, a mali odred Saldejaca s desne. Povukao se iz palate već na samom početku, pošto ju je preplavio Nakot Senke. Ostavio ju je krcatu svim uljem koje su mogli da nađu, a onda naredio jednom Aša’manu da ga zapali i tako pobio na stotine Troloka i Seni zarobljenih unutra.
On baci pogled kroz prozor svog trenutnog skrovišta. Mogao je da se zakune da je kroz prozor video parče vedrog neba, ali zbog pepela i dima u vazduhu bilo je teško reći to zasigurno. Jedna obližnja zgrada toliko je plamtela da je osećao vrelinu i kroz kamen.
Služio se tim dimom i vatrom. Skoro sve na bojnom polju može da bude prednost. U ovom slučaju, čim je Joeli prihvatio da je grad izgubljen, prestali su da ga brane. Sada koriste grad za ubijanje.
Ulice su tvorile lavirint koji je Ituralde - uz pomoć Saldejaca - dobro poznavao, za razliku od svojih neprijatelja. Svaki krov je bio greben koji mu pruža visinsku prednost, svaka uličica je bila tajna putanja za beg, a svaki trg moguća klopka.
Troloci i njihovi zapovednici su pogrešili. Pretpostavili su da je Ituraldeu stalo do odbrane grada. Pogrešno su ga procenili. Njemu je sada stalo samo do toga da neprijatelju nanese što više štete. I tako je iskoristio njihove pretpostavke protiv njih. Da, njihova vojska je velika. Ali svako ko je nekada pokušao da ubije pacova zna da veličina čekića nije bitna sve dok pacovi umeju da se sakriju.
Jedan kolebljivi odred stvorenja vukao se niz čađavu ulicu ispred Ituraldeove zgrade. Troloci su sa strepnjom režali i mukali jedni na druge. Neki od njih su njušili vazduh, ali dim im je upropastio čulo mirisa. Ituralde i njegova mala družina, skriveni u zgradi odmah pored njih, u potpunosti su im promakli.
Kopita zazvečaše na drugom kraju ulice. Troloci zavikaše, pa požuriše napred i postaviše zubata koplja tako da budu poduprta kaldrmom. Juriš na njih bio bi smrt za konjicu. Troloci lagano uče da budu oprezniji.
Ali nisu to dovoljno savladali. Konjica im se pojavi na vidiku, pa se otkri da je zapravo reč o jednom čoveku koji vodi krdo ranjenih i iznurenih konja. Varka.
„Sada“, kaza Ituralde. Strelci oko njega skočiše na noge i počeše da odapinju kroz prozore, gađajući Troloke. Mnogi izginuše, a ostali se okrenuše i dadoše u juriš.
A iz jedne bočne ulice, odred konjice - kopita njihovih konja bila su umotana u krpe da bi im bat bio prigušen - izjuri galopom. Njihov prilazak sakrio je glasniji bat kopita konja koji su služili za skretanje pažnje. Saldejci proleteše između Troloka, gazeći ih i ubijajući.
Strelci zaklicaše i povadiše mačeve i sekire da dokrajče ranjene Troloke. Hvala Svetlosti, s tim odredom nije bila nijedna Sen. Ituralde ustade, držeći uz lice mokru maramicu kako bi se izborio sa dimom. Njegova iznurenost - nekada duboko zakopana - lagano izbija na površinu. Brinuo se da će se onesvestiti kada ga potpuno pogodi. To bi bilo loše za borbeni žar njegovih ljudi.