Ne, pomislio je, skrivanje u dimu dok ti kuća gori i to što znaš da te Troloci lagano sateruju sa svih strana... to je loše za borbeni žar.
Njegovi ljudi dokrajčiše pesnicu Troloka, a onda požuriše ka sledećoj unapred određenoj zgradi u koju će se sakriti. Ituralde je sa sobom imao tridesetak strelaca i odred konjanika, i s njima se kretao između pet nezavisnih družina vojnika koji napadaju iz zasede, sličnih ovoj. Mahnuo je svojim ljudima da se vrate u skrovišta dok su mu njegovi izviđači donosili obaveštenje. Čak i sa izviđačima, teško je bilo dobro očitati šta se dešava u velikom gradu. Imao je maglovitu predstavu o tome gde je otpor najjači, pa je slao naređenje koje je mogao da pošalje, ali bitka se prostirala preko prevelikog područja da bi on mogao delotvorno rukovoditi dejstvima i usaglašavati ih. Nadao se da je Joeli dobro.
Aša’mani su otišli, pobegavši na njegovo naređenje kroz sićušnu kapiju - veliku tek toliko da se kroz nju propuzi - koju je Anteji otvorio. Otkad su otišli - sati su prošli od tada - nije bilo ni traga ni glasa od „spasilaca" koji navodno dolaze. Pre nego što su Aša’mani otišli, poslao je jednog izviđača kroz kapiju do onog grebena za koji su mu rekli da tu poslednji jahači motre. Izviđač je zatekao samo prazan logor i vatru koja sama gori.
Ituralde se pridružio svojim ljudima u novom skrovištu, ostavljajući svoju maramicu - sada čađavu i garavu - na vratima, kako bi izviđačima stavio do znanja gde se nalazi. Ali ukočio se čim je ušao, pošto je začuo nešto napolju.
„Tišina", naredi ljudima. Oni prestaše da zveckaju oklopima.
Koraci. Mnogo koraka. Zacelo je reč o troločkoj ratnoj družini; njegovi ljudi unapred su dobili naređenja da se kreću tiho. On klimnu vojnicima i diže šest prstiju. Plan broj šest. Sakriće se, čekati i nadati da će ta stvorenja samo proći pored njih. Ako tako ne bude - ako se zadrže, ili počnu da pretražuju okolne zgrade - njegov odred će izjuriti i napasti ih s boka.
Bio je to najopasniji od svih njegovih planova. Ljudi su mu iznureni, a konjicu je poslao da pomogne jednom drugom odredu branilaca. Ali bolje je da napadne nego da ga otkriju i opkole.
Ituralde se došunja do prozora, pa stade da čeka i osluškuje, sve vreme plitko dišući. Svetlosti, iznuren je. Odred je obišao ugao zgrade, a bat njihovih koraka odzvanjao je u takvom saglasju kao da jedan čovek korača. To je čudno. Troloci ne marširaju tako pravilno.
„Milostivi", prošapta jedan od njegovih ljudi. „Ne čuju se kopita."
Ituralde se zaledi. Čovek je u pravu. Zaglupaveo je od umora. To je vojska koja se sastoji od mnogo stotina, pomislio je. Digao se na noge, a nije mogao a da se ne zakašlje, pa je gurnuo vrata da ih otvori i izašao napolje.
Povetarac je duvao niz ulicu dok su se Ituraldeovi ljudi gurali iza njega. Vetar je na trenutak raščistio dim i otkrio veliki odred pešadije, u srebrnastim oklopima i s dugim kopljima. Isprva su delovali kao utvare - blistajući na avetinjskoj zlatnoj svetlosti koja je padala sa sunca koje već mesecima nije video.
Došljaci zavikaše kad ugledaše njega i njegove ljude, a dvojica njihovih zapovednika pohrliše ka njemu. Bili su Saldejci. „Gde je vaš zapovednik?", upita jedan od njih. „Rodel Ituralde?"
„Hvala Svetlosti", reče jedan od njih dvojice, pa se okrenu prema vojnicima. „Pošaljite glas lordu Bašeru! Našli smo ga!"
Ituralde trepnu. Osvrnu se da pogleda svoje prljave ljude, garavih lica. Priličan broj njih nosio je ruke u udlagama. Kada je počeo, imao je dve stotine vojnika u svom odredu. Sada ih je pedeset. Trebalo bi da slave, ali većina njih je samo sela na zemlju i sklopila oči.
Ituralde se zasmeja. „Sada? Zmaj mi sada šalje pomoć?“ Zatetura se pa sede i zagleda u nebo u plamenu. Smejao se i nije mogao da se zaustavi. Ubrzo suze počeše da mu se slivaju niz obraze.
Da, na nebu sija sunce.
Ituralde se malo pribrao dok su ga vojnici doveli u dobro branjeni deo grada. Tu je dim bio daleko redi. Al’Torova vojska - predvođena Davramom Bašerom - navodno je povratila veći deo Maradona. Ono što je od tog grada ostalo. Gasili su vatre.
Bilo mu je neobično da vidi vojnike u blistavim oklopima, urednim uniformama i sa čistim licima. Došli su s velikim brojem Aša’mana i Aes Sedai, kao i s vojskom koja je - bar za sada - bila dovoljna da suzbije Nakot Senke do brdskih utvrđenja iznad reke. Al’Torovi ljudi doveli su ga do jedne visoke zgrade. Pošto je palata bila spaljena i u najvećoj meri uništena, izgleda da su tu zgradu odabrali da bude zapovednički položaj. Ituralde je već nedeljama vodio iznurujući rat. Al’Torovi vojnici delovali su skoro prečisto. Njegovi ljudi su umirali dok su se ovi kupali, spavali i jeli kuvanu hranu?
Prestani s tim, kazao je u sebi ulazeći u zgradu. Previše je lako kriviti druge kada neka bitka pođe po zlu. Ti ljudi nisu krivi zbog toga što su u poslednje vreme njihovi životi bili lakši od njegovog.
S mukom se uspinjao uz stepenište, želeći da ga svi ostave na miru. Da se naspava, okupa, pa onda može da se sastane s Bašerom. Ali ne, neće moći tako. Bitka nije okončana i Al’Torovim ljudima su potrebni podaci. Stvar je u tome što njega um izdaje i što su mu misli trome.
Stigao je do poslednjeg sprata i za Bašerovim vojnicima ušao u prostoriju s desne strane. U njoj je bio Bašer, sa uglačanim oklopnim prsnikom - ali bez odgovarajućeg kalpaka - i gledao je kroz prozor držeći ruke sklopljene iza leđa. Imao je one preterane saldejske brkove i maslinaste čakšire ututkane u do kolena duboke čizme.
Bašer se okrenu i zabezeknuto ga pogleda. „Svetlosti! Čoveče, izgledaš kao smrt", okrenu se vojnicima. „On bi trebalo da je u šatorima za Lečenje! Neka neko dovede Aša’mana!"
„Dobro sam“, odgovori Ituralde, prisiljavajući sebe da zvuči strogo. „Siguran sam da delujem gore nego što se osećam."
Vojnici se pokolebaše, gledajući Bašera. „Pa“, reče ovaj, „bar mu donesite stolicu i nešto čime će da obriše lice. Jadni čoveče - trebalo je da odavno budemo ovde.“
Ituralde je slušao daleke zvuke bitke koji su dopirali spolja. Bašer je odabrao visoku zgradu, s koje može da nadgleda borbe. Vojnici donesoše stolicu i - bez obzira na to što je želeo da se pred bratskim vojskovođom pokaže snažnim - Ituralde sede i uzdahnu.
Spusti pogled, pa se zaprepasti kada vide koliko su mu šake prljave, kao da je ribao kamin. Nema sumnje da mu je i lice čađavo i prljavo od znoja, a verovatno i od usirene krvi. Odeća mu je u ritama od praska koji je uništio onaj zid, a priručni povez preko posekotine na ruci ne bi trebalo ni da pominje.
„Lorde Ituralde, tvoja odbrana ovog grada nije ništa drugo do zapanjujuća", obrati mu se Bašer. Glas mu je bio ozbiljan i svečan - Saldeja i Arad Doman nisu neprijatelji, ali dve jake države ne mogu da dele granicu bez povremenih neprijateljstava. „Broj mrtvih Troloka u poređenju s brojem ljudi koje si imao na raspolaganju... i sa onolikim procepom u bedemu... Reći ću samo da sam zadivljen." Po Bašerovom glasu reklo bi se da mu nije lako što je izgovorio tu pohvalu.
„Šta je s Joelijem?", upita Ituralde.
Bašerovo lice postade sumorno. „Moji ljudi su zatekli jedan mali odred kako brani njegov leš. Poginuo je hrabro, mada sam se iznenadio kada sam otkrio da on zapoveda, a da je Torkumen - moj dalji rođak, koji bi trebalo da je vođa ovog grada - zaključan u svojim odajama i napušten tako da Troloci mogu da ga se dokopaju."
„Joeli je bio dobar čovek", ukočeno odvrati Ituralde. „Jedan od najhrabrijih koje sam imao čast da poznajem. Spasao mi je život i uveo moje ljude u grad protivno Torkumenovim naređenjima. Plamena je sramota što smo ga izgubili. Plamena sramota. Maradon bi bio sravnjen sa zemljom da nije bilo Jelija."