Ituraldeu se činilo kako čuje troločko zavijanje. Njihovi bubnjevi su se glasali. Videli su samo troje ljudi pred sobom.
Troloci pohrliše preko brisanog prostora. Na stotine njih. Na hiljade. Ituraldeu se ote oštar uzdah. Bašer tiho promrmlja molitvu.
Al’Tor diže jednu ruku, pa okrenu dlan prema plimskom talasu Nakota Senke.
I oni stadoše da umiru. Sve je počelo talasima vatre, sličnim onima koje su Aša’mani koristili. Samo što su njegovi talasi bili daleko veći. Plamen je sagorevao strašne otkose smrti među Trolocima. Sledio je obrise zemlje, stremeči uzbrdo i u rovove, ispunjavajući ih vatrom koja se belela od usijanja i palila i uništavala sve pred sobom. Oblaci Dragkara rojili su se na nebu i obrušavali na Al’Tora. Vazduh nad njim samo je poplaveo, pa su krhotine leda prasnule naviše, ispunjavajući vazduh kao strele čitavog barjaka lukonoša. Zveri su neljudski vrištale od patnje i bola, dok su njihove lešine padale na zemlju.
Svetlost i Moć buktali su iz Ponovorođenog Zmaja. Bio je kao čitava vojska usmerivača. Na hiljade pripadnika Nakota Senke je izginulo. Smrtokapije su pohrlile preko tla, ubijajući na stotine.
Aša’man Nef - koji je stajao pored Bašera - odsečno uzdahnu. „Nikada nisam video toliko tkanja odjednom", prošapta. „Ne mogu da ih pratim koliko ih je. On je oluja. Oluja Svetlosti i bujica Moći!“
Oblaci počeše da se kovitlaju nad gradom. Vetar poče da duva sve jače i da zavija, a munje sevnuše. Grmljavina nadjača zvuk bubnjeva dok su Troloci ginuli uzalud pokušavajući da stignu do Al’Tora, penjući se preko zapaljenih lešina svoje sabraće. Uskomešani beli oblaci zariše se u one crne, gradonosne, i izmešaše se s njima. Vetar je fijukao oko Al’Tora, noseći mu plašt.
Taj čovek kao da je blistao. Je li to samo odraz talasa vatre ili možda udara munja? Al’Tor kao da je bio blistaviji od svega toga, dok je uzdizao ruku naspram Nakota Senke. Njegove Device su stajale pogurene njemu s leve i s desne strane, pogleda uprtog preda se i zgrčene zbog silnog vetra.
Oblaci su se kovitlali i pretvorili u vrtloge koji su se zarili u rulju Troloka, prelećući preko vrha brda i noseći stvorenja u vazduh. Ogromni vodoskoci pokidanog mesa i ognja digoše se iza njih. Zveri su padale s neba kao kiša, zarivajući se u druge Troloke. Ituralde je sve to gledao sa strahopoštovanjem, dok se ježio i dok mu se dizala kosa na glavi. Vazduh je odisao nekom silom.
Odnekud iz blizine začu se vrisak. Zapravo, iz jedne od obližnjih prostorija u zgradi. Ituralde nije skretao pogled s prozora. Morao je da gleda taj prelepi strašni trenutak uništenja i moći.
Talasi Troloka se skršiše, a njihovi bubnjevi umukoše. Čitave legije se dadoše u beg, koprcajući se uzbrdo i jedni preko drugih, bežeći nazad u Pustoš. Neki ostadoše nepokolebljivi - previše besni, previše prestravljeni od onih koji ih gone - ili previše glupi da bi pobegli. Oluja uništenja kao da dosegnu vrhunac, a munje i gromovi zasevaše u skladu sa zavijanjem vetra, talasima ognja što su brujali i ledenim krhotinama koje su zveckale.
Bilo je to remek-delo. Strašno i predivno remek-delo uništavanja. Al’Tor diže ruku prema nebu. Vetar dunu još jače, munje još porastoše a plamenovi postadoše još vreliji. Troloci su vrištali, ječali i zavijali. Ituralde shvati da se i on trese. Al’Tor sklopi šaku u pesnicu - i sve se okonča.
Poslednji Troloci nošeni vetrom padoše s neba kao lišće koje je nekakav prolazni lahor poneo pa napustio. Zavlada potpuni muk. Oganj zamre, a crni i beli oblaci raščistiše se, otkrivajući plavo nebo. Al’Tor spusti ruku. Polje pred njim bilo je zatrpano lešinama povrh lešina. Na desetine hiljada mrtvih Troloka ležalo je i pušilo se. Tačno ispred Al’Tora jedna gomila široka stotinu koraka i visoka pet stopa obrazovala je greben - planina mrtvih koji umalo da nisu dospeli do njega.
Koliko li je to trajalo? Ituralde je shvatio da ne može oceniti koliko je vremena prošlo, mada je - sudeći po položaju sunca na nebu - prošao najmanje jedan sat. Možda i više. Činilo mu se kao da je sve to trajalo tek nekoliko trenutaka.
Al’Tor se okrenu da ode. Device se digoše dok su im kolena klecala i zateturaše se za njim.
„Ko je ono vrisnuo?", upita Nef. „Vrisak se začuo iza zgrade. Jeste li ga čuli?"
Ituralde se namršti. Zaista, šta je to bilo? Prešao je preko prostorije, a ostali - uključujući i nekoliko Bašerovih kapetana - pođoše za njim. Međutim, mnogi drugi ostali su u sobi i zurili u polje ispred grada koje je bilo očišćeno ledom i vatrom. Čudno, ali Ituralde nije mogao da vidi ni jednu jedinu srušenu kulu na vrhu brda. Kao da su Al’Torovi napadi nekako zahvatili samo Nakot Senke. Zar je moguće da je taj čovek u toj meri odmeren?
Hodnik ispred sobe bio je prazan. Ali Ituralde je sada već počeo da sumnja odakle se začuo vrisak. Prišao je vratima iza kojih su se nalazile odaje lorda Torkumena; Bašer otključa pa uđoše.
Izgledalo je kao da je soba prazna. Ituraldea preplavi talas straha. Je li taj čovek pobegao? Isuka mač.
Ne. Jedna prilika sedela je zgrčena u uglu pored kreveta. Lepa odeća bila je izgužvana, a prsluk umrljan krvlju. Ituralde spusti mač. Lord Torkumen ostao je bez očiju. Izgleda da ih je izvadio perom za pisanje; krvava alatka ležala je na podu pored njega.
Prozor je bio slomljen. Bašer baci pogled kroz njega. „Gospa Torkumen je dole."
„Skočila je", prošapta Torkumen, grebući po očnim dupljama prstima oblivenim krvlju. Zvučao je kao da je omamljen. „Ono svetlo... Ono stravično svetlo.“
Ituralde pogleda Bašera.
„Ne mogu da ga gledam", promrlja Torkumen. „Ne mogu! Veliki gospodaru, gde je tvoja zaštita? Gde su tvoje vojske da kolju, tvoji mačevi da udaraju?
Ono svetlo mi proždire um, kao pacovi koji se goste mrcinom. Pali mi misli. Ubija me. To svetlo me je ubilo."
„Poludeo je", smrknuto reče Bašer i kleknu pored njega. „Sudeći po ovome što bulazni, dobio je bolje nego što je zaslužio. Svetlosti! Zar da moj rođak bude Prijatelj Mraka - pa još i da upravlja ovim gradom!"
„O čemu on to priča", upita jedan od Bašerovih ljudi. „Svetlo? Zacelo nije mogao da vidi bitku. Nijedan od ovih prozora ne gleda u pravom smeru."
„Vogelere, nisam siguran da je on pričao o bici", odgovori Bašer. „Hajde. Pretpostavljam da je gospodar Zmaj umoran. Hoću da se postaram da bude zbrinut."
To je to, pomislila je Min, lupkajući prstom po stranici. Sedela je na svom prozoru u Kamenu Tira, uživajući u lahoru - i pokušavajući da ne razmišlja o Randu. Nije povređen, ali osećanja su mu tako snažna. Bes. Nadala se da on nikada više neće biti tako besan.
Prenula se iz briga; čeka je posao. Da li ona to prati pogrešnu nit? Tumači li ona to stvari na pogrešan način? Opet pročita istu rečenicu. Svetlost se drži pred raljama beskrajnog bezdana i sve što on jeste može biti ugrabljeno.
Ona prestade s nagađanjima kada vide tračak svetlosti kako dopire iz prostorije s druge strane hodnika. Baci knjigu i skoči na pod. Odjednom je osetila da je Rand blizu. Osećala ga je kroz vezu.
Dve Device stražarile su ispred sobe s druge strane hodnika, uglavnom da bi sprečile ljude da ulaze i nastradaju od kapija. Ona koja se upravo otvorila vodila je do nekog mesta koje je bazdilo na dim. Rand se zateturao kroz kapiju. Min mu pritrča. Izgledao je potpuno iscrpljeno, oči su mu se crvenele, a lice mu je prebledelo. Uzdahnuo je i naslonio se na nju, pustivši je da mu pomogne da dođe do jedne stolice i da sedne.
„Šta se desilo?", zatraži da čuje Min od Evasni, Device koja je prošla kroz kapiju odmah za Random. Vižljastoj ženi je tamnoriđa kosa, isto kao većini Devica, spreda bila kratka, a pozadi padala u rep.
„Kar’a’karn je dobro", odgovori ta žena. „Mada je on kao mladić koji mora da optrči jedan krug oko tabora više od svih ostalih, samo da bi dokazao da može."