„O, verovatno jeste", nehajno odvrati ona. „Pre nedelju dana, oblaci u Andoru raspršili su se nad Kaemlinom, ali nigde drugde."
„Ali... kako?"
Ona se nasmeši. „Rand. Uradio je nešto. Bio je na vrhu Zmajeve planine, bar mi se tako čini. A onda..."
Odjednom, kao da se smrklo. „Opet Al’Tor", procedi Gavin. „Prati me čak i ovde."
„Čak i ovde?" sa smeškom upita ona. „Čini mi se da smo ga upravo u ovim vrtovima i upoznali."
Gavin na to nije odgovorio. Pogledao je ka severu, gledajući kakvo je nebo na toj strani. Bilo je zastrto zlokobnim tmurnim oblacima. „On je otac, zar ne?"
„Da jeste", odbrusi Elejna i ne trepnuvši, „onda bi bilo pametno sakriti tu činjenicu, zar ne? Deca Ponovorođenog Zmaja bila bi mete.“
Gavinu se smučilo. Posumnjao je u to istog trena kada je saznao za njenu trudnoću. „Plamen me spalio", prasnu. „Elejna, kako si mogla? Nakon onoga što je učinio našoj majci!"
„Nije joj ništa učinio", odgovori Elejna. „Mogu da pozovom svedoke i svedoke koji će to potvrditi, Gavine. Majka je nestala pre nego što je Rand oslobodio Kaemlin." Dok je pričala o njemu, pogled joj je bio nežan. „Nešto se dešava s njim. Osećam kako se menja. Kako se pročišćuje. On raspršuje oblake i čini da ruže cvetaju."
Gavin izvi obrvu. Ona misli da ruže cvetaju zbog Al’Tora? Pa, ljubav ume da proizvede da ljudima na pamet padaju čudne stvari, a kada je čovek o kojem je reč zapravo Ponovorođeni Zmaj, možda i valja očekivati izvesnu nerazumnost.
Priđoše malom pristaništu na jezercetu. Pamti kako je kao dete plivao tu, nakon čega je zaradio predavanje. Ne od svoje majke, već od Galada - mada ga je majka pogledala strogo i razočarano. Nikada nikome nije ispričao da je tu plivao samo zbog toga što ga je Elejna gurnula.
„Ti to nikada nećeš zaboraviti, zar ne?“, upita Elejna.
„Šta?“, upita on.
„Razmišljaš o vremenu kada si upao u jezerce za vreme majčinog sastanka s kućom Farah."
„Upao? Ti si me gurnula!“
„Nisam uradila ništa ni nalik tome", odvrati Elejna. „Ti si se pravio važan i popeo si se na jedan stub, pa održavao ravnotežu na njemu."
„A ti si zatresla pristanište."
„Stala sam na njega", odgovori Elejna. „Snažno. Ja sam živahna osoba. Snažan mi je korak."
„Snažan... to je bezočna laž!"
„Ne, samo maštovito iznosim istinu. Ja sam sada Aes Sedai. Nadarene smo za to. A sada, hoćeš li da me odvežeš čamcem na jezero ili nećeš?"
„Ja... Da te odvežem? Kada smo to spominjali?"
„Baš sada. Zar nisi slušao?"
Gavin samo odmahnu glavom i nasmeši se. „Dobro." Iza njih, nekoliko gardistkinja zauze položaje. Uvek su blizu Elejne, a često ih predvodi visoka žena koja je uobrazila da je slika i prilika Birgite iz priče. Mada, možda i zaista liči na Birgitu - ako ništa drugo, predstavlja se tim imenom i služi kao kapetan-general.
Gardistkinjama se pridružila sve veća skupina slugu i glasnika. Poslednja bitka se bliži, a Andor se sprema - a nažalost, mnoge pripreme traže Elejninu neposrednu pažnju. Doduše, Gavin je čuo zanimljivu priču o tome kako su Elejnu pre jedno nedelju dana, ili tako nešto, odneli do gradskih zidina u njenom krevetu. Još mu nije pošlo za rukom da utvrdi je li priča istinita ili ne.
On mahnu Birgiti, koja se namršti dok je on vodio Elejnu do čamčića. „Obećavam da je neću baciti u vodu“, viknu Gavin, pa mrmljajući dodade: „Mada ću možda veslati silovito i prevrnuti nas.“
„Ma ćuti“, reče mu Elejna sedajući. „Barska voda ne bila dobra za decu.“
„Kad smo već kod njih“, reče Gavin, gurajući čamac nogom, pa ulazeći u njega. Plovilo se opasno ljuljalo sve dok nije seo. „Zar ne bi trebalo da se šetaš zarad svog zdravlja?“
„Reći ću Melfani da sam morala iskoristiti priliku da prizovem pameti svog zabludelog brata. Možeš da se izvučeš sa svim i svačim ako se ispostavi da si nekoga grdila."
„Dakle, to ću da dobijem? Grdnju?"
„Ne nužno." Glas joj je bio ozbiljan. Gavin izvadi vesla i spusti ih u vodu. Bara nije bila velika - jedva dovoljno za čamac - ali biti na vodi, posred vodenih paukova i leptirova, donosilo je neku spokojnost.
„Gavine", reče Elejna, „zašto si došao u Kaemlin?"
„To mi je dom", odgovori on. „Zašto da ne dođem ovamo?"
„Brinula sam se za tebe za vreme opsade. Bio bi mi od velike pomoći u borbama - ali ti nisi dolazio."
„Elejna, objasnio sam ti to! Bio sam do guše u spletkama Bele kule, a zimske snegove neću ni da pominjem. Boli me to što nisam mogao da ti pomognem, ali one žene su me držale u šaci."
„Znaš, sada sam i ja jedna od onih žena.“ Ona diže ruku da se vidi kako joj prsten Velike zmije stoji na prstu.
„Ti si nešto drugo", odgovori Gavin. „U svakom slučaju, u pravu si. Trebalo je da dođem. Ali ne znam kakvo još izvinjenje očekuješ od mene."
„Ne očekujem izvinjenje", odgovori Elejna. „O, Gavine, nisam te korila. Mada bi mi svakako pomoglo da si bio ovde, izborili smo se. Takođe sam se brinula da ne budeš uhvaćen između odbrane Kule i čuvanja Egvene. Izgleda da je to ispalo kako treba. Zato te pitam - zašto si sada došao ovamo? Zar nisi potreban Egveni?"
„Očigledno da ne“, odgovori Gavin veslajući. Jedna ogromna žalosna vrba rasla je na obali bare, a grane su joj padale iznad vode kao ženske pletenice. Digao je vesla dalje od tih grana i čamac se umirio.
„Pa“, reče mu Elejna, „neču da se mešam u to - bar ne trenutno. Gavine, ovde si uvek dobrodošao. Postavila bih te za kapetan-generala kada bi to zatražio, ali mislim da ti to ne želiš.“
„Zašto to kažeš?"
„Pa, većinu vremena provodiš dureći se po ovim vrtovima."
„Nisam se durio. Duboko sam promišljao."
„A, da. Vidim da si i ti naučio da maštovito iznosiš istinu."
On tiho frknu.
„Gavine, ne provodiš nimalo vremena sa svojim prijateljima ili poznanicima na dvoru. Nisi preuzeo svoju ulogu kapetan-generala. Umesto svega toga, ti samo... promišljaš."
Gavin baci pogled preko bare. „Ne provodim vreme s drugima zato što svi žele da znaju zašto nisam bio ovde za vreme opsade. Stalno me zapitkuju kada ću preuzeti svoj položaj i povesti tvoje vojske."
„Sve je u redu, Gavine. Ne moraš da budeš kapetan-general, a preživeću bez svog prvog princa mača, ako baš moram. Mada, moram priznati da je Birgita prilično ljuta na tebe zbog toga što nećeš da budeš kapetan-general."
„Je li to razlog zašto me stalno strelja pogledom?"
„Da. Ali izaći će ona na kraj s tim; zapravo, veoma je dobra u tom poslu. A ako postoji neko koga bih volela da štitiš, onda je to Egvena. Ona te zaslužuje."
„A šta ako ja rešim da je ne želim?"
Elejna se pruži i uhvati ga za ruku. Njeno lice - uokvireno zlatnom kosom i krunom - delovalo je zabrinuto. „O, Gavine - šta ti se to desilo?"
On odmahnu glavom. „Brin misli da sam previše navikao na uspeh i da ne znam kako da se ponašam kada stvari ne idu po mome."
„A šta ti misliš?"
„Mislim da mi je prijalo što sam ovde", odgovori Gavin pa duboko uzdahnu. Neke žene šetale su stazom koja je vodila oko jezerceta, na čelu s jednom ženom jarkoriđe kose prošarane sedima. Dajmena je nekakva propala učenica u Beloj kuli. Gavin baš i nije bio siguran kakva je tačno priroda tih Srodnica i u kakvom su one odnosu sa Elejnom.
„To što sam ovde", nastavio je, „podsetilo me je na život kakav sam ranije vodio. A kada sam se oslobodio Aes Sedai, kao da mi je neko skinuo bukagije. Neko vreme sam bio siguran kako moram da budem sa Egvenom. Kada sam napustio Omladince da bih odjahao ka njoj, osećao sam da je to bio najbolji izbor u mom životu. Ali ona kao da je prevazišla potrebu za mnom. Toliko je obuzeta potrebom da bude snažna, da bude Amirlin, da kao da više nema mesta za bilo koga ko se neće klanjati svakom njenom hiru."