„Perine", obrati mu se Morgaza sa svog postolja. „Jesi li siguran da želiš da nastaviš sa ovim?"
„Jesam", odgovori on.
„U redu", odgovori ona, lica bezizražajnog - mada je mirisala kolebljivo. „Zvanično počinjem sa ovim suđenjem. Optuženi je Perin Ajbara, poznat kao Perin Zlatooki." Oklevala je. „Lord Dve Reke", dodade. „Galade, iznesi optužbe."
„Ima ih tri“, ustade Galad i reče. „Prve dve su nezakonito ubistvo Deteta Latina i nezakonito ubistvo Deteta Jamvika. Ajbara je takođe optužen za to da je Prijatelj Mraka i da je doveo Troloke u Dve Reke.“
Na tu poslednju optužbu začu se besan žamor Dvorečana. Ti Troloci su Perinu pobili porodicu.
Galad nastavi. „Poslednja optužba još ne može da se potvrdi, pošto su moji ljudi isterani iz Dve Reke pre nego što su stigli da prikupe dokaze. Što se prve dve optužbe tiče, Ajbara je več priznao svoju krivicu."
„Je li tako, lorde Ajbara?", upita Morgaza.
„Jesam ubio te ljude", odgovori Perin. „Ali to nije bilo ubistvo."
„Onda če to sud odrediti", zvanično kaza Morgaza. „I ovo je spor."
Morgaza je delovala potpuno drugačije od Majgdin. Da li ljudi očekuju da se Perin tako ponaša kada izlaze pred njega da im sudi? Morao je da prizna kako ona čitavom postupku daje izvesnu meru potrebne dostojanstvenosti. Napokon, suđenje se odvija u šatoru podignutom na livadi, a sudijska stolica uzdignuta je na, izgleda, naslagane sanduke preko kojih je prebačen čilim.
„Galade", reče Morgaza, „tvoji ljudi mogu da ispričaju svoje viđenje događaja."
Galad klimnu Bajaru. Ovaj ustade, a jedan drugi Beli plašt - potpuno ćelav mladić - priđe i pridruži mu se. Bornhald ostade da sedi.
„Milostiva", poče Bajar, „to se odigralo pre otprilike dve godine. U proleće. Koliko se sećam, neprirodno hladno proleće. Vraćali smo se s jednog važnog posla na koji smo pošli po zapovesti gospodara kapetana zapovednika i prolazili smo kroz divljinu središnjeg Andora. Nameravali smo da prenoćimo u napuštenom ogijerskom stedingu, u podnožju nečega što je nekada bio ogroman kip. Čovek pretpostavlja da je takvo mesto bezbedno."
Perin je dobro pamtio tu noć. Hladan istočni vetar duvao je preko njega i zanosio mu plašt dok je stajao pored jednog kladenca. Sećao se kako sunce nemo zamire na zapadu. Sećao se kako zuri u kladenac na sve slabijoj svetlosti, gledajući kako se površina vode mreška od vetra. U rukama je držao sekiru.
Ta prokleta sekira. Trebalo je da je tada baci. Elijas ga je ubedio da je zadrži.
„Kada smo stigli", nastavi Bajar, „otkrili smo da je logorsko mesto bilo skoro korišćeno. To nas je zabrinulo; malo ljudi zna za taj steding. Na osnovu toga što je bila iskopana jedna rupa za vatru, zaključili smo da tih tajanstvenih putnika nije bilo mnogo." Glas mu je bio odmeren, a opis postepen i pun pojedinosti. Perin nije tako pamtio tu noć. Ne, pamtio je pucketanje vatre, žiške koje su se besno rasule po vazduhu kada je Elijas sasuo sadržaj čajnika u vatru. Pamtio je žurna vučja slanja kako mu preplavljuju mozak i zbunjuju ga.
Zbog vučjeg opreza bilo mu je teško da razdvoji sebe od njih. Dobro je pamtio miris straha koji se širio od Egvene, a pamtio je i kako je nespretno zatezao kolan Belinog sedla. Sećao se stotina ljudi koji su mirisali pogrešno. Baš kao Beli plaštovi u paviljonu. Mirisali su kao bolesni vukovi, koji škljocaju zubima na sve što im se previše približi.
„Lord kapetan je bio zabrinut", nastavi Bajar. Očigledno nije hteo da pominje kapetanovo ime, možda da bi poštedeo Bornhalda patnje. Mladi kapetan Belih plaštova sedeo je potpuno ukočeno, zureći u Bajara kao da nema poverenja u sebe da može mirno gledati Perina. „Mislio je da su logor možda koristili razbojnici. Ko bi inače ugasio vatru i nestao čim se neko približi? Onda smo ugledali prvog vuka."
Krijući se, sva zadihana, Egvena se zgrčila pored njega u mraku. Miris dima od logorske vatre dizao se i s njene i s njegove odeće. Bela je disala u tami. Sećao se kako ih je zaklanjala ogromna kamena šaka, šaka kipa Artura Hokvinga, koja je davno s njega otpala.
Bes i zabrinutost. Slike ljudi u belom sa zapaljenim lučama. Vetar koji zavija kroz drveće.
„Lord kapetan je mislio da su vukovi loše znamenje. Svi znaju da oni služe Mračnoga. Poslao nas je u izvidnicu. Moj odred se zaputio ka istoku, pretražujući stenje i krhotine ogromnog srušenog kipa."
Bol. Ljudi koji viču. Perine? Hoćeš li da plešeš sa mnom na Nedelju? Ako se dotad vratimo kući...
„Vukovi su počeli da nas napadaju", pričao je Bajar sve grubljim glasom. „Bilo je očigledno da to nisu obične životinje. Njihovi napadi bili su suviše usaglašeni. Bilo ih je na desetine u senkama. Među njima su bili i ljudi, koji su napadali i ubijali naše konje."
Perin je sve to gledao kroz dva para očiju. Svojima, iza šake, i očima vukova - koji su samo želeli da ih ostave na miru. Ranije ih je ranilo ogromno jato gavranova. Pokušavali su da oteraju ljude. Da ih uplaše.
Tako mnogo straha. I ljudskog i vučjeg. Strah je te noći vladao obema stranama. Sećao se kako se upirao da ne izgubi sebe, ophrvan slanjima.
„Ta noć je bila duga", govorio je Bajar sada tišim glasom, ali svejedno punim besa. Prošli smo ispod padine jednog brda, na čijem vrhu je počivala ogromna pljosnata stena, a Dete Latin je kazao kako mu se čini da je video nekoga u senkama. Zaustavili smo se, podigli baklje koje smo držali i videli konjske noge ispod jedne kamene strehe. Klimnuo sam Latinu, a on je pošao napred i naredio onima koji se tamo kriju da se predstave.
Pa, taj čovek - Ajbara - izašao je iz mraka s jednom mladom ženom. Nosio je opaku sekiru i smireno prišao Latinu, ne obraćajući pažnju na koplje uprto u njegova prsa. A onda..."
A onda su vukovi preuzeli. Perinu se to tada prvi put desilo. Njihova slanja bila su tako snažna da se Perin izgubio. Sećao se kako je zubima zaklao Latina i kako mu je topla krv pokuljala u usta kao da je zagrizao voćku. To sećanje bilo je Skakačevo, ali Perin nije mogao da razdvoji sebe od vuka za vreme te borbe.
„A onda?“, upita Morgaza.
„A onda je došlo do bitke", odgovori Bajar. „Vukovi su skočili iz senke i Ajbara nas je napao. Nije se kretao kao čovek, već kao zver i sve vreme je režao. Savladali smo ga i ubili jednog vuka, ali ne pre nego što je Ajbari pošlo za rukom da ubije dvojicu Dece."
Bajar sede. Morgaza nije postavljala nikakva pitanja. Okrenu se drugom Belom plaštu, koji je stajao s Bajarom.
„Nemam mnogo toga da dodam", kaza taj čovek. „Bio sam prisutan i istovetno se sećam tih događaja. Želeo bih da istaknem da je Ajbara već proglašen krivim kada smo ga uhvatili. Nameravali smo da..."
„Ta presuda nije ni od kakve važnosti za ovo suđenje", hladno ga prekide Morgaza. .
„Onda, molim da dopustiš da se moj glas pridoda svedočanstvu drugog svedoka. I ja sam sve to video." Ćelavi Beli plašt sede.
Morgaza se okrenu Perinu. „Možeš da kažeš svoje."
Perin polako ustade. „Ta dvojica su rekla istinu, Morgaza. Stvari su se otprilike tako odvijale."
„Otprilike?", upita Morgaza.
„Skoro je u pravu."
„Tvoja krivica ili nevinost zavisi od tog skoro, lorde Ajbara. To je mera na osnovu koje će ti biti presuđeno."
Perin klimnu. „Jeste tako. Reci mi nešto, milostiva. Kada ovako sudiš nekome čoveku, pokušavaš li da razumeš sve njegove delove?"
Ona se namršti. „Molim?"
„Moj majstor, čovek koji me je učio da postanem kovač, naučio me je jednoj važnoj stvari - da bi nešto napravio, moraš to da razumeš. A da bi nešto razumeo, moraš da znaš od čega se sastoji." Hladan lahor dunu kroz paviljon, tako da su se plaštovi zanjihali. To je bilo u potpunom saglasju s tihim zvucima koji su dopirali s livade oko šatora - zvucima ljudi kako se meškolje u oklopima, zvucima konja kako kopaju zemlju, s kašljanjem i povremenim šaputanjem kako su se njegove reči pronosile kroz redove vojnika.