Perin je jurio kroz gomilu prestravljenih ljudi u gradu u plamenu. Tar Valon. U plamenu! Kao da je i kamenje gorelo, a nebo je bilo tamnocrveno. Tle je podrhtavalo kao ranjeni srndać koji se bacaka dok ga leopard grize za vrat. Perin se zatetura kada se ponor otvori pred njim, a oganj suknu naviše i oprlji mu dlake na rukama.
Ljudi zavrištaše kada neki od njih upadoše u tu strašnu rasehnu, za tren oka sagorevajući u prah i pepeo. Tle je odjednom bilo posuto leševima. S njegove leve strane, jedna prelepa zgrada sa zasvođenim prozorima poče da se topi kako je kamen prelazio u tečno stanje, a lava krvarila između ispucale kaldrme i iz pukotina.
Perin se diže na noge. To nije stvarno.
„Tarmon Gai’don!" vikali su ljudi. „Poslednja bitka je počela! To je kraj! Svetlosti, to je kraj!“
Perin se zatetura, pa se uhvati za komad kamena pokušavajući da ostane na nogama. Ruka ga je bolela, a prsti nisu hteli da ga slušaju, ali najgora je bila rana na nozi, tamo gde ga je strela pogodila. Čakšire i kaput bili su mu mokri od krvi, a nos mu je bio pun snažnog mirisa sopstvenog straha.
Znao je da taj košmar nije stvaran, ali kako da ne oseća užas? Na zapadu, Zmajeva planina prosipala je vatru, a stubovi crnog dima dizali su se u nebo. Kao da je čitava planina gorela, dok su se crvene reke slivale niz njene padine. Perin je osećao kako se ona trese i umire. Zgrade su pucale, podrhtavale, topile se i mrvile. Ljudi su umirali, zgnječeni pod kamenjem ili spaljeni nasmrt.
Ne. Neće dozvoliti da bude uvučen u to. Tle oko njega promenilo se i skršena kaldrma pretvorila se u uredno postavljene pločice; bio je to ulaz za sluge u Belu kulu. Perin primora sebe da se digne na noge i stvori jedan štap, da bi se oslanjao na njega dok šepa.
Ne mora da uništi ovaj košmar; mora da nađe Koljača. U tom užasnom mestu Perin će možda moći da stekne neku prednost. Koljač izvanredno vlada Tel’aran’riodom, ali možda je - ako Perina služi sreća - taj čovek ranije bio dovoljno vešt da izbegava košmare. Možda će ga ovaj iznenaditi.
Perin nevoljno popusti i dopusti da ga košmar uvuče. Koljač će biti negde blizu. Perin se zatetura preko ulice, držeći se podalje od zgrade kroz čije je prozore kuljala lava. Teško mu je bilo da ne popusti pred kricima užasa i bola. Kricima u pomoć.
Eno, pomislio je Perin stigavši do jedne uličice. Koljač je stajao odmah iza ulaza u nju, glave pognute a šake prislonjene uza zid. Tle ispred njega završavalo se ogromnim procepom, s magmom na dnu. Ljudi su se grčevito držali za rubove raseline i vrištali. Koljač nije obraćao pažnju na njih. Tamo gde mu je ruka dodirivala zid, okrečena cigla pretvarala se u sivi kamen od kojeg se unutrašnjost Bele kule sastojala.
Ter’angreal je i dalje visio Koljaču za pojasom. Perin će morati da bude brz.
Zid se topi od vreline, pomislio je Perin, usredsređujući se na zid iza Koljača. Tu je lakše promeniti takve stvari - pošto se to uklapa sa svetom koji je stvoren u košmaru.
Koljač opsova i trže ruku kada zid postade toliko vreo da se usijao. Tle ispod njega zatutnja i oči mu se razrogačeno otvoriše. Munjevito se okrenu kada se procep otvori pred njim, pošto ga je Perin tu postavio. U tom trenu, Perin shvati da Koljač veruje - na samo delić trenutka - da je košmar stvarnost. Koljač je ustuknuo od raseline, pa digao ruku da zakloni lice od vreline, verujuči da je stvarna.
Koljač nestade za tren oka i pojavi se pored onih koji su visili nad procepom. Košmar je uključivao i njega, uvlačeći ga u svoje hirove i prisiljavajući ga da igra ulogu u svojim užasima. Skoro da je zahvatio i Perina. On oseti kako se koleba i samo što nije odgovorio na vrelinu. Ali ne. Skakač umire. On neće pretrpeti neuspeh!
Perin zamisli sebe kao nekoga drugog. Kao da je Azi al’Ton, jedan od Dvorečana. Perin se odenu poput ljudi koje je video na ulici - u prsluk, belu košulju i čakšire lepše od bilo kojih koje bi ljudi u Emondovom Polju nosili na njivu. Taj korak za njega je bio bezmalo previše. Srce mu je zalupalo i zateturao se kada se zemlja zatresla. Ako dopusti sebi da bude potpuno zahvaćen tim košmarom, završiće kao Koljač.
Ne, pomislio je Perin, primoravajući sebe da se drži svog sećanja na Failu i da ga čuva u srcu. To je njegov dom. Možda mu se lice promenilo, možda se čitav svet trese, ali to je i dalje njegov dom.
Potrča do ruba raseline, pa stade iznad vreline koja je iz nje dopirala, ponašajući se kao da je on samo još jedan deo košmara. Užasnuto zavrišta, pa pruži ruku da pomogne onima koji su padali. Mada je pružio ruku nekom drugom, Koljač je opsovao i zgrabio ga za ruku, služeći se njome da se digne iz ponora.
Dok je prolazio pored njega, Perin je zgrabio ter’angreal. Koljač je puzao preko njega sve dok nije stigao do kakve-takve bezbednosti koju je pružala uličica. Perin krišom u drugoj ruci načini nož.
„Plamen me spalio", zareža Koljač. „Mrzim ove stvari." Područje oko njih odjednom se pretvori u pločice.
Perin ustade, držeći štap kako ne bi izgubio oslonac i pokušavajući da deluje užasnuto - nije mu bilo teško. Poče da se tetura pored Koljača. Za svega nekoliko trenutaka, taj čovek tvrdog izraza lica spustiće pogled i videti da je njegov ter’angreal u Perinovim rukama.
Oči mu se razrogačiše. Perin ispruži ruku i zari nož Koljaču u trbuh. Čovek vrisnu, pa se zatetura i uhvati za rame. Krv mu navre kroz prste.
Koljač stisnu zube. Košmar se povi oko njega. Ubrzo će pući. Koljač se uspravi, pa spusti okrvavljenu šaku, a oči mu sevnuše od besa. Perin oseti kako ga noge ne drže, čak ni sa štapom. Preteško je ranjen. Zemlja se zatrese. Procep se otvori pored njega, prepun vreline i lave, kao...
Perin se lecnu. Kao Zmajeva planina. Pogleda ter’angreal u ruci. Ljudski strašni snovi su snažni, šaputao je Skakačev glas u Perinovom umu. Veoma snažni...
Dok je Koljač hodao prema njemu, Perin stisnu zube i baci ter’angreal u reku lave.
„Ne!“, zaurla Koljač, dok se stvarnost vraćala oko njega. Košmar puče i njegovi poslednji ostaci nestaše. Perin ostade da kleči na hladnim pločicama u jednom malom hodniku. S njegove desne strane, nedaleko od njega, na podu je ležala rastopljena grudva metala. Perin se nasmeši.
Baš kao Koljač, ter’angreal je tu došao iz stvarnog sveta. Baš kao pravi čovek, može da bude polomljen i uništen. Ljubičasta kupola iznad njih nestade.
Koljač zareža, pa priđe i udari nogom Perina u trbuh. Njegova rana na nedrima buknu od bola. Još jedan udarac usledi odmah zatim. Perina je hvatala nesvestica.
Idi, Mladi Biče, posla mu Skakač veoma slabim glasom. Idi.
Ne mogu da te ostavim!
Ali... ja moram da ostavim tebe.
Ne!
Našao si svoj odgovor. Potraži Nesputanog. On će... objasniti... taj odgovor.
Perin kroz suze trepnu kada ga pogodi još jedan udarac. Promuklo zavrišta kada Skakačevo slanje - tako utešno i tako poznato - nestade iz njegovog uma.
Nema ga više.
Perin zavrišta od muke. Glasa promuklog, očiju punih suza, Perin snagom volje napusti vučji san i ode, bežeći kao prava kukavica.
Egvena se probudi i uzdahnu. Očiju i dalje sklopljenih, duboko udahnu. Nakon bitke s Mesanom, um joj je bio napet - zapravo, muči je jaka glavobolja. Skoro da je bila poražena. Njeni planovi su uspeli, ali zbog težine događaja koji su se odigrali osećala se zamišljeno, pa čak i pomalo ophrvano.
Ipak, bila je to velika pobeda. Moraće da pretraži Belu kulu i pronađe ženu koja sada, nakon buđenja, ima um deteta. Nekako je znala da se Mesana neće oporaviti od toga. Znala je to i pre nego što je Bair rekla šta je imala.