Volim ga, smesta je pomislila Avijenda. Ali to nije mogla da kaže. „Mislim da je on stekao veoma mnogo časti. Mada ne zna kako se stvari pravilno rade - uči."
„Dakle, provela si neko vreme s njim?“
„Malo“, odgovori Avijenda - a onda, da bi bila iskrenija, dodade: „Više nego većina drugih ljudi."
„On je mokrozemac", zamišljeno primeti Nakomi. „I Kar’a’karn. Reci mi, je li mokrozemlje onako veličanstveno kao što se priča? Reke tako široke da se ne vidi druga obala, biljke toliko pune vode da prsnu kada ih stisneš?"
„Mokrozemlje nije veličanstveno", odgovori Avijenda. „Opasno je. Slabi nas."
Nakomi se namršti.
Ko je ova žena? Nije neobično zateći Aijele kako putuju Pustarom; čak i deca nauče da se staraju o sebi. Ali zar ne bi trebalo da putuje s prijateljima ili porodicom? Ne nosi odeću Mudre, ali ima nečega u vezi s njom...
Nakomi promeša čaj, pa pomeri Avijendinog oklopnika i stavi ga iznad žara, da bi se ravnomernije pekao. Iz uprtnjače izvadi nekoliko korenova dubočnika. Avijendina majka ga je uvek pekla. Nakomi ih stavi u mali zemljani sač, pa ga gurnu u žar. Avijenda nije ni shvatila da je vatra postala tako topla. Odakle toliko žeravice?
„Deluješ uznemireno", primeti Nakomi. „Daleko bilo da ja preispitujem učenicu Mudrih, ali vidim ti zabrinutost u očima."
Avijenda se jedva suzdrža da se ne namršti. Više bi volela da bude sama, ali ipak jeste pozvala tu ženu da s njom podeli vodu i hlad. „Zabrinuta sam zbog našeg naroda. Dolaze opasna vremena."
„Poslednja bitka", tiho kaza Nakomi. „Stvar o kojoj mokrozemci pričaju."
„Da. Brinem o nečemu pored toga. Brinem da će mokrozemlje iskvariti naš narod. Da će ga učiniti nejakim."
„Ali mokrozemlje je deo naše sudbine, zar ne? Stvari za koje se priča da ih je Kar’a’karn obznanio... povezuju nas s mokrozemljem na razne zanimljive načine. Pod pretpostavkom da je ono što je rekao istina."
„On ne bi lagao kada je o tome reč", odgovori Avijenda.
Malo jato lešinara kreštalo je prelećući ih u mraku. Istorija Avijendinog naroda - stvari koje je Rand al’Tor obznanio - i dalje nanosi bol mnogim Aijelima. Avijenda će u Ruideanu ubrzo sopstvenim očima videti tu istoriju: da su Aijeli prekršili svoje zavete. Avijendin narod je nekada sledio, pa odbacio Put lista.
„Iznela si zanimljiva zapažanja, učenice", reče Nakomi sipajući čaj. „Naša zemlja se zove Trostuka zemlja. Tostruka zbog toga što nam radi tri stvari. Kažnjava nas zbog greha koji smo počinili. Iskušava našu hrabrost. Predstavlja nakovanj koji nas oblikuje."
„Trostruka zemlja nas snaži. Stoga, napuštajući nju, postajemo slabi."
„Ali ako smo došli ovamo kako bismo bili prekovani u nešto snažno", primeti Nakomi, „zar to ne nagoveštava da su iskušenja s kojima ćemo se suočiti - u mokrozemlju - jednako opasna kao Trostruka zemlja? Toliko opasna i teška da smo morali da dođemo ovamo kako bismo se pripremili za njih?" Ona odmahnu glavom. „Ah, ali ne bi trebalo da se raspravljam s jednom Mudrom, čak ni sa učenicom. Imam toh."
„Nikada nema toha zbog mudrih reči", odvrati Avijenda. „Reci mi, Nakomi, kuda to putuješ? Iz koje si septe?"
„Daleko sam od svog krova", setno odgovori žena, „ali opet ne tako daleko. Možda je on daleko od mene. Ne mogu da odgovorim na tvoje pitanje, učenice, jer nije na meni da otkrijem tu istinu."
Avijenda se namršti. Kakav je sad pa to odgovor?
„Čini mi se“, kaza Nakomi, „da je naš narod zaslužio veliki toh time što je prekršio naše drevne zavete da ne činimo nasilje."
„Da", odgovori Avijenda. Šta čovek da radi kada čitav njegov narod učini nešto tako strašno? Upravo je zbog toga tako mnogo Aijela postalo obeshrabreno. Odbacili su svoja koplja, ili odbili da skinu gai'šainsku belinu, stavljajući time do znanja da njihov narod ima takav toh da se nikada ne može iskupiti.
Ali greše. Aijelski toh može da se iskupi - mora da se iskupi. To je svrha služenja Kar’a’karnu, predstavniku onih kojima su se Aijeli prvobitno zavetovali.
„Ispunićemo svoj toh", reče Avijenda, „boreći se u Poslednjoj bici."
Aijeli će tako povratiti svoju čast. Kada iskupiš svoj toh, zaboraviš ga. Bahato je prisećati se krivice za koju si se iskupio. Onda će završiti. Moći će da se vrate i da se više ne stide onoga što se odigralo u prošlosti. Avijenda klimnu samoj sebi.
„I tako je", kaza Nakomi, pružajući joj šoljicu čaja, „Trostruka zemlja bila naša kazna. Došli smo ovamo kako bismo izrash u ljude koji će moći da ispune svoj toh."
„Da“, odgovori Avijenda. To joj je bilo jasno.
„Dakle, kada se budemo borili za Kar’a’karna, ispunićemo taj toh, pa stoga više neće biti nikakvog razloga da budemo kažnjavani. Ako je tako, zašto da se vraćamo ovamo? Zar to ne bi bilo isto što i traženje dalje kazne nakon što je toh ispunjen?"
Avijenda se ukoči. Ali ne - to je besmisleno. Ne želi da se raspravlja s Nakomi o tome, ali Aijelima je mesto u Trostrukoj zemlji.
„Zmajev narod", kaza Nakomi, otpijajući čaj. „Eto šta smo. Služenje Zmaju jeste svrha svega što smo činili. Naših običaja, naših međusobnih napada, naše stroge i teške obuke... našeg načina života.“
„Da", odgovori Avijenda.
„Dakle“, tiho nastavi Nakomi, „kada Slepnik bude poražen - šta nama preostaje? Možda su baš zbog toga mnogi odbili da slede Kar’a’karna. Zato što su zabrinuti zbog toga šta to znači? Zašto nastaviti sa starim običajima? Kako da nađemo čast u pljačkanju i međusobnom ubijanju, ako se više ne pripremamo za tako važan zadatak? Zašto da postajemo snažniji? Zarad snage same po sebi?“
„Žao mi je“, prekide je Nakomi. „Opet sam trtljala ne razmišljajući. Bojim se da sam sklona tome. Evo, hajde da jedemo."
Avijenda se prenu. Zacelo krtole još nisu pečene. Međutim, Nakomi ih izvadi i one predivno zamirisaše. Ona raseče oklopnika, pa iz uprtnjače izvadi dva limena tanjira. Začini meso i krtole, pa pruži tanjir Avijendi.
Ona kolebljivo okusi jelo. Hrana je bila veoma ukusna. Čak predivna. Daleko bolja od mnogih gozbi u lepim palatama, kojima je u mokrozemlju prisustvovala. Zapanjeno se zagledala u tanjir.
„Izvinjavam se“, reče joj Nakomi. „Moram da odgovorim prirodi." Nasmeši se ustajući, pa ode u mrak.
Avijenda je ćutke jela, uznemirena svime što je izrečeno. Zar tako predivan obrok, spremljen nad vatrom od skromnih sastojaka, nije dokaz da mokrozemski lagodan život nije neophodan?
Ali šta je sada aijelska svrha? Šta će raditi ako ne čekati Kar’a’karna? Da se bore, da. A onda? Da nastave da ubijaju jedni druge u pljačkaškim napadima? S kakvim ciljem?
Završi sa jelom, nakon toga dugo razmišljajući. Predugo. Nakomi se u međuvremenu nije vratila. Zabrinuta, Avijenda ode da je potraži, ali od nje ne nađe ni traga ni glasa.
Vrativši se svojoj vatri, Avijenda vide da su Nakomina uprtnjača i tanjiri nestali. Neko vreme je čekala, ali žena se nije vratila.
Avijenda je na kraju otišla na spavanje, veoma uznemirena.
40
Kovanje
Perin je sam sedeo na jednom panju, očiju sklopljenih a lica okrenutog tamnom nebu. Logor je bio podignut, kapija zatvorena a izveštaji primljeni. Perin napokon ima vremena da se odmori.
To je opasno. Odmor mu omogućava da razmišlja. Razmišljanje budi sećanja. Sećanja donose bol.
Oseća kako vetar nosi miris celog sveta. Slojevi raznih mirisa komešaju se i pretapaju. Tabor oko njega: znojavi ljudi, začini za kuvanje, sapun, konjska balega, ljudska osećanja. Brda oko njega: suve borove iglice, blato sa obala potoka, lešina mrtve životinje. Svet dalje od toga: naznake prašine s dalekog druma, bokor lavande nekako preživeo u umirućem svetu.