„Kakav obred želiš?", upita Perin Morgazu. „Ja znam samo dvorečanske običaje."
„Mislim da će jednostavni zaveti biti dovoljni", odgovori mu Morgaza. „Dovoljno mi je godina da su mi obredi dojadili."
„Zvuči mi prikladno", kaza Perin.
Galad se pomeri u stranu, a Morgaza i Talanvor se uhvatiše za ruke. „Martine Talanvore", reče mu ona. „Od tebe sam dobila više nego što zaslužujem, i to duže nego što sam i znala da dobijam. Tvrdio si da ljubav običnog vojnika nije ništa naspram jedne kraljice, ali ja tvrdim da se čovek ne meri titulom, već dušom.
Videla sam tvoju hrabrost, posvećenost, odanost i ljubav. U tebi sam videla prinčevsko srce, srce čoveka koji je ostao veran i kada su na stotine oko njega izneverili. Zaklinjem se da te volim. I pred Svetlošću zaklinjem se da te neću ostaviti. Zaklinjem se da ćeš mi zauvek biti dragocen i da te prihvatam za svog supruga."
Berelajn izvadi maramicu i obrisa uglove očiju. Pa, žene uvek plaču na venčanjima. Mada Perin... pa, i njemu su oči malčice zasuzile. Mora da je od sunca.
„Morgazo Trakand", reče Talanvor, „zaljubio sam se u tebe zbog toga kako si se ponašala prema ljudima oko sebe dok si bila kraljica. Video sam ženu koja dužnost ne prihvata samo sa osećajem odgovornosti, već i sa strašću. Čak i kada me nisi razlikovala od drugih gardista, ponašala si se prema meni s ljubaznošću i poštovanjem. Tako si se ponašala prema svim svojim podanicima.
Volim te zbog tvoje dobrote, tvoje mudrosti, snage tvog uma i volje. Čak ni jedan Izgubljeni nije mogao da te slomi. Pobegla si mu kada je mislio da je u potpunosti ovladao tobom. Ni najstrašniji tiranin nije mogao da te slomi, čak ni kada te je držao u šaci. Šaidoi nisu mogli da te slome. Drugo tvorenje bi zamrzelo čitav svet da je prošlo kroz sve to. Ali ti... ti si izrasla, utoliko više, u nekoga vrednog divljenja i poštovanja.
Zaklinjem se da te volim. I pred Svetlošću, zaklinjem se da te nikada, nikada neću ostaviti. Zaklinjem se da ćeš mi zauvek biti dragocena i da te prihvatam za suprugu. Zaklinjem ti se, Morgazo, iako deo mene ne može da poveruje da se ovo zaista događa."
A onda su njih dvoje ostali da tako stoje, gledajući jedno drugo u oči, kao da Perin i nije tu.
On se nakašlja. „Pa, onda neka je tako. Venčani ste." Da li bi trebalo da ih nešto posavetuje? Kako čovek da posavetuje Morgazu Trakand, kraljicu koja ima decu njegovih godina? Samo slegnu ramenima. „Slobodni ste da idete."
Faila je pored njega mirisala blago nezadovoljno, ali i kao da joj je to bilo smešno. Lini frknu na Perinove reči, ali odvuče Morgazu i Talanvora. Galad mu klimnu, a Berelajn pade u naklon. Dok su odlazili, Berelajn je iznela opasku kako se sve to dogodilo iznenada.
Faila mu se nasmeši. „Moraćeš da se poboljšaš u ovome."
„Hteli su da sve bude jednostavno."
„To svi kažu", odgovori Faila. „Ali ti možeš da zračiš dostojanstvom i dok držiš kratak govor. Razgovaraćemo o tome. Sledećeg puta bićeš mnogo bolji."
„Sledećeg puta?" On odmahnu glavom, a Faila se okrenu i pođe prema logoru.
„Kuda ćeš?", upita Perin.
„Kod Bavina. Moram da zatražim nekoliko buradi s pivom."
„Zašto?"
„Zbog gozbe“, odgovori Faila, osvrćući se. „Ako je već nužno, obred može da se skrati. Ali proslava ne može da se ne održi.“ Diže pogled ka nebu. „Naročito u ovakva vremena."
Perin ju je gledao kako odlazi i nestaje u ogromnom taboru. Vojnici, seljaci, zanatlije, Aijeli, Beli plaštovi, izbeglice. Ima ih skoro sedamdeset hiljada, čak i bez onih koji su pali u bitkama. Kako li je završio s tolikom vojskom? Pre nego što je otišao iz Dve Reke nikada nije video više od hiljadu ljudi na jednom mestu.
Najveći deo sastojao se od nekadašnjih plaćenika i izbeglica koje su se obučavale pod Tamom i Danilom. Sebe zovu Vučja garda, šta god to značilo. Perin krenu da obiđe taljige s namirnicama, ali nešto sitno ga lagano udari u potiljak.
On se ukoči i okrenu, prelazeći pogledom po šumi iza sebe. S njegove desne strane bila je osušena i uvela; sleva, šumarak je bio redak. Nikoga nije video.
Jesam li se previše naprezao?, zapita se češući se po glavi i nastavi da hoda. Umišljam stvari koje...
Opet ga nešto lagano pogodi u glavu. Munjevito se okrenu i vide kako nešto pada na travu. Namršti se, pa kleknu i uze ga u ruku. Žir. A onda ga još jedan pogodi u čelo. Doleteo je iz šume.
Perin zareža i zađe među drveće. Možda neko dete iz logora? Pred njim je bio veliki hrast, debla dovoljno širokog da se neko iza njega sakrije. Oklevao je kada mu se približio. Da nije reč o nekoj zamci? Spusti ruku na čekić i krenu napred mic po mic. Drvo je bilo niz vetar, pa nije mogao da uhvati miris...
Nečija šaka odjednom izlete iza debla, držeći smeđu vreću. „Uhvatio sam jazavca", začu se poznati glas. „Hoćeš da ga pustimo na seosku livadu?"
Perin se ukoči, a onda se grohotom zasmeja. Obiđe deblo i zateče priliku u crvenom kaputu visokog okovratnika - opervaženog zlatom - i u lepim smeđim pantalonama, kako sedi na korenu stabla koji je štrčao iz zemlje, dok mu je pored gležnjeva bila vreća u kojoj se nešto migoljilo. Met je lenjo žvakao dugo parče goveđe pršute, a na glavi mu beše crni šešir širokog oboda. Uz drvo pored njega bilo je naslonjeno crno koplje sa širokim sečivom. Odakle mu tako lepa odeća? Zar se nije nekada žalio zbog toga što Rand nosi takve stvari?
„Mete?", upita Perin, bezmalo toliko zatečen da je ostao bez reči. „Šta tražiš ovde?"
„Hvatam jazavca", odgovori Met i prodrma vreću. „Znaš, to je krvavo teško - naročito kada nemaš mnogo vremena."
Vreća zašušta i Perin iz nje začu tiho režanje. Čulo njuha govorilo mu je da je u vreći zaista nešto živo. „Zaista si uhvatio jazavca?"
„Recimo da žalim za mladošću."
Perin nije znao da li da grdi Meta ili da se smeje - mada je baš ta mešavina osećanja uobičajena u Metovoj blizini. Srećom, boje nisu igrale Perinu pred očima sada kada su blizu jedan drugome. Svetlosti, to bi bilo zbunjujuće. Ali Perin se jeste osećao... kako treba.
Vitki čovek se nasmeši, pa spusti vreću i ustade, pružajući mu ruku. Perin je prihvati, ali povuče Meta u srdačan zagrljaj.
„Svetlosti, Mete", reče mu Perin. „Kao da je prošla čitava večnost!"
„Ceo život", odgovori mu Met. „Možda i dva. Izgubio sam račun. U svakom slučaju, ceo Kaemlin već bruji od vesti o tvom dolasku. Shvatio sam da je jedini način da ti poželim dobrodošlicu taj da se iskradem kroz onu kapiju i da te nađem pre svih ostalih." Met uze koplje i spusti ga na rame, tako da mu je sečivo bilo okrenuto ka leđima.
„Šta si radio? Gde si bio? Je li Tom s tobom? Šta je s Ninaevom?"
„Tako mnogo pitanja", kaza Met. „Koliko je onaj tvoj logor bezbedan?"
„Koliko ma koje drugo mesto."
„Onda nije dovoljno bezbedan." Met se uozbilji. „Vidi, Perine - jure nas neki baš opasni ljudi. Došao sam da bih te upozorio da se dodatno paziš. Ubice će te ubrzo pronaći, pa bi najbolje bilo da budeš spreman na njih. Moramo da porazgovaramo - ali ne želim da to radimo ovde."
„Onda gde?"
„Naći ćemo se u gostionici zvanoj Srečna gomila u Kaemlinu. O - i ako nemaš ništa protiv - hteo bih da pozajmim jednog od onih tvojih momaka u crnim kaputima, ali samo nakratko. Potrebna mi je kapija."
„Zbog čega?"
„Objasniću ti - ali kasnije." Met ga pozdravi uhvativši rub šešira, pa se okrenu i otrča kroz i dalje otvorenu kapiju koja je vodila u Kaemlin. „Zaista", doviknu okrećući se i na trenutak trčeći unazad. „Budi na oprezu, Perine."
To rekavši, projuri pored nekoliko izbeglica i kroz kapiju. Kako li mu je pošlo za rukom da prođe pored Grejdija? Svetlosti! Perin odmahnu glavom, pa se sagnu da razveže vreću i pusti jadnog jazavca kojeg je Met uhvatio.