Spaljen bio dan kada se pročulo da imam dobre makaze, pomislio je. Uprkos Taimovim navodno strogim pravilima, u Crnoj kuli vlada onespokojavajući metež. Veliki prestupi kažnjavaju se strogo, ali sitnice - kao na primer ulazak u tuđu radionicu i „pozajmljivanje" makaza - potpuno se zanemaruju. Naročito ako je taj koji ih je pozajmio jedan od M’hejlovih miljenika.
Androl uzdahnu. Nož koji obično nosi za pojasom čeka kod Kuelara da se naoštri. Pa, pomislio je, Taim nam sve vreme govori da tražimo izgovore da usmeravamo... Androl izbaci iz sebe sva osećanja, pa zgrabi Izvor. Prošli su meseci otkad je poslednji put imao poteškoća da to učini - isprva je mogao da usmerava samo kada drži parče kože. M’hejl ga je batinama izlečio od toga. To nije bio ugodan postupak.
Saidin pokulja u njega - sladak, moćan i prelep. Dugo je sedeo i uživao u tome. Opačine više nema. To je pravo čudo. Sklopio je oči i duboko udahnuo. Kako bi bilo da može povući Jednu moć u istoj meri kao ostali? Povremeno je žudeo za tim. Zna da je slab - najslabiji Predani u Crnoj kuli. Možda tako slab da nije ni trebalo da bude unapređen od borca. Logan je to izneo pred gospodara Zmaja i izdejstvovao to unapređenje, protiv Taimovih izričitih želja.
Androl otvori oči, pa uze remen i izatka sićušnu kapiju, svega jedan palac široku. Ona blesnu u život pred njim i preseče remen na dva dela. On se nasmeši, pa je pusti da nestane, te ponovi taj postupak.
Ima onih koji pričaju da je Logan na silu unapredio Androla samo da bi podrio Taimovu vlast. Ali Logan je rekao da je Androl zaslužio da bude Predani zahvaljujući svom neverovatnom Talentu s kapijama. Logan je težak čovek i iskrzan kao stara kanija koja nije dobro premazana. Ali u toj kaniji je svejedno smrtonosan mač. Logan je pošten čovek. Dobar čovek, ispod svih tih belega.
Nakon izvesnog vremena, Androl je završio s remenjem. Prišao je onoj palici i presekao uzicu kojom je ovalno parče kože bilo vezano. Zadržalo je oblik, a on ga je prineo sunčevoj svetlosti, prelazeći pogledom po šavovima. Koža je bila kruta ali ne i krta. Stavio ju je na podlakticu. Da, oblik je dobar.
On klimnu samom sebi. U životu valja paziti na sitnice. Usredsredi se i uradi sitnice kako treba. Ako je svaki šav na štitniku za podlakticu dobar, onda se neće krzati i pucati. To može da znači razliku u tome da li će neki lukonoša istrajati, ili će morati da spusti luk.
Bitka ne zavisi od jednog lukonoše, ali sitnice se gomilaju sve dok se ne pretvore u krupne stvari. Završio je štitnik tako što mu je dodao nekoliko trajnih uzica, da bi čovek mogao da ga veže za ruku.
Skide svoj crni kaput s naslona stolice na kojoj je sedeo. Značka u obliku srebrnog mača na visokom okovratniku zablistala je na sunčevoj svetlosti što je dopirala kroz prozor dok se on zakopčavao. Pogledao je svoj odraz u staklu, pazeći da mu kaput stoji kako treba i da je uredan. Sitnice su važne. Trenuci su sitnice i ako se dovoljno nagomilaju, pretvore se u nečiji život.
Stavio je štitnik na ruku, pa otvorio vrata svoje male radionice i izašao na rub sela oko Crne kule. Tu su dvospratnice bile razmeštene kao u bilo kom drugom gradiću u Andoru. Šiljati krovovi pokriveni rogozinom, pravi drveni zidovi - premda je bilo i nekih zgrada od kamena i cigala. Dvostruki red tih zgrada protezao se središtem sela. Gledajući ih, čovek bi pomislio da se šeta kroz Novi Brem ili Grafendel.
Naravno, pod uslovom da prenebregne ljude u crnim kaputima. Njih je bilo svuda - obavljali su zadatke koje im je odredio M’hejl, išli na vežbu, radili na temeljima same Crne kule. To mesto se još razvija. Odred boraca - koji nisu nosili ni mač ni crveno-zlatnog zmaja - koristio je Moć kako bi probio dugo korito u tlu pored puta. Doneta je odluka da je selu potreban kanal.
Androl je video tkanja - mahom tkanja Zemlje - kako se vrtlože oko boraca. U Crnoj kuli čovek koristi Moć za sve što može. Stalno se obučavaju, kao ljudi koji dižu kamenje da bi uvećali svoju snagu. Svetlosti, kako samo Logan i Taim pritiskaju te momke.
Androl kroči na jedan od puteva sveže zastrtih šljunkom. Veći deo tog šljunka bio je rastopljen od razaranja. Doneli su stenje - kroz kapije, služeći se tkanjima Vazduha - pa ga smrskali razornim tkanjima. Bilo je to kao bojište, na kojem je kamen pucao tako da su opiljci leteli na sve strane. Pomoću Moći - i s takvom obukom - Aša’mani će moći da sruše svakakve gradske zidine.
Androl je nastavio svojim putem. Crna kula je mesto koje obiluje čudnim prizorima, a rastopljeni šljunak nije najčudniji od njih. Nisu ni vojnici koji cepaju tle, sledeći pažljive tlocrte koje im je Androl lično odredio. Zapravo, za njega su deca bila najčudniji prizor. Trče i igraju se, skačući u korito koje je ostalo za borcima, klizajući se niz obale i verući se uz njih.
Deca. Igraju se u rupama koje su ostale nakon razaranja saidinom. Svet se menja. Androlova baka - tako stara da je ostala bez svih zuba - služila se pričama o muškarcima koji usmeravaju da bi ga uplašila i oterala na spavanje onih noći kada je on pokušavao da se iskrade iz kuće i broji zvezde. Mrak ga nije plašio, niti priče o Trolocima i senima. Ali muškarci koji usmeravaju... od toga je bio prestravljen.
Sada se zatekao tu, kao odrastao sredovečan čovek koji se odjednom plaši mraka, ali je potpuno spokojan kada je reč o muškarcima koji usmeravaju. Hodao je niz put, dok mu je šljunak škripao pod nogama. Deca su izjurila iz jarka i okupila se oko njega. On je samo izvadio šaku punu slatkiša, koje je kupio za vreme poslednje izvidnice.
„Samo po dva za svakog", strogo je rekao dok su se prljave šake pružale ka slatkišima. „I bez guranja." Šake poleteše ka ustima i deca mu zahvališe, oslovljavajući ga s „gazda Genhald" pre nego što su odjurila. Nisu se vratila u jarak, već izmislila novu igru i potrčala prema poljima istočno odatle.
Androl otrese ruke, smešeči se. Deca se tako lako prilagođavaju. Pred njima se stoleća običaja, straha i sujeverja rastapaju kao maslac koji je predugo na suncu. Ali dobro je što su deca rešila da izađu iz jarka. Jedna moć ume da bude nepredvidljiva.
Ne. Nije tako. Saidin je veoma predvidljiv. Ali ljudi koji ga koriste... pa, to je druga priča.
Borci prestaše da rade i okrenuše se prema njemu. On nije puni Aša’man, pa stoga ne zaslužuje pozdrav, ali ukazuju mu poštovanje. Previše poštovanja. Nije siguran zašto se ugledaju na njega. On nije veliki čovek - naročito ne tu u Crnoj kuli.
Ipak, pozdravljali su ga klimanjem dok je prolazio pored njih. Većinom su to bili ljudi iz Dve Reke. Stameni mladići i muškarci, veoma poletni iako su mnogi od njih bih prilično mladi. Polovina njih ne mora ni da se brije češće od jednom nedeljno. Androl im je prišao, pa pregledao šta su uradili, odmeravajući vrpcu koju je razvukao i vezao za kočiče. Klimnu glavom u znak odobravanja. „Momci, ugao je dobar" reče im. „Ali gledajte da stranice budu strmije, ako možete."
„Da, gazda Genhalde", reče predvodnik odreda. Ime mu je Džaim Torfin; bio je to vižljast mladić tamnosmeđe kose. I dalje drži Moć. Ta pobesnela reka snage veoma je omamljujuća. Redak je čovek koji može da je pusti a da pritom ne oseti gubitak.
M’hejl ih ohrabruje da ga sve vreme drže, govoreći da će ih to naučiti da ovladaju njime. Ali Androl je i ranije znao za omamljujuća osećanja nalik saidinu - ushićenje za vreme bitke, opijajuća retka pića sa ostrva Morskog naroda, zanosan osećaj pobede. Čovek može da se izgubi u tim osećanjima i da izgubi vlast nad sobom, zaboravljajući ko je i šta je. A saidin je zanosniji od bilo čega drugog što je u životu iskusio.