Ništa nije kazao Taimu u vezi sa svojom suzdržanošću. Nije njegovo da M’hejlu soli pamet.
„Evo“, reče Androl, „da vam pokažem šta mislim pod tim.“ Duboko udahnu, pa isprazni sebe od svih osećanja. Da bi to postigao, poslužio se jednom starom vojničkom varkom - tome ga je naučio njegov prvi učitelj mačevanja, stari jednoruki Garfin, čiji je debeli seljački ilijanski naglasak bio skoro potpuno nerazumljiv. Naravno, i Androl ima blagi tarabonski naglasak, kako mu je rečeno. Izbledeo je kroz godine koje su protekle otkad je poslednji put boravio kod kuće.
Unutar ništavila - praznine - Androl je osećao razbesnelu silu saidina. Zgrabio ju je kao što čovek hvata za grivu pomahnitalog konja, nadajući se da će ga na neki mali način usmeriti, ali uglavnom samo pokušavajući da ne spadne s njega.
Saidin je predivan. Da, jači je od bilo kakvog opijata. Od njega svet deluje lepše, bogatije. Držeći tu stravičnu Moć, Androl se osećao kao da je upravo oživeo, ostavljajući za sobom osušenu ljušturu nekadašnjeg sebe. Saidin je pretio da ga odnese svojim brzim strujama.
Radio je hitro, izatkavši mrvicu Zemlje - najviše što je mogao, pošto je najslabiji kada je o Zemlji reč - pa pažljivo zasekao stranice kanala. „Ako ostavite da previše štrči“, objašnjavao je dok je radio, „onda će voda u kanalu biti blatnjava jer će spirati zemlju sa obala. Što su obale čvršće i što su više prave, to je bolje. Vidite?"
Vojnici klimnuše. Vede su im bile orošene znojem, a prljavština im se zalepila za čela i obraze. Ali njihovi crni kaputi bili su čisti, naročito rukavi. Nečije poštovanje prema uniformi može da se oceni i po tome da li se taj neko služi rukavom da briše znoj sa čela po ovakvom danu. Dvorečanski mladići za to koriste maramice.
Naravno, Aša’mani s višim položajem retko kad se i znoje. Ovi mladići će morati mnogo više da vežbaju kako bi postigli da se toliko usredsređuju.
„Svaka vam čast“, kaza im Androl ustajući i prelazeći pogledom preko njih, pa spusti ruku na Džaimovo rame. „Svaka vam čast na uređenom poslu. Dve Reke rađaju prave muškarce."
Mladići zablistaše od ponosa. Prija što su oni tu, naročito u poređenju s ljudima koje Taim dovodi u poslednje vreme. M’hejlovi izviđači tvrde da dovode sve koje mogu da nađu, ali zašto je većina tih ljudi koje dovode mahom besna i neprijatne naravi?
„Gazda Genhalde?“, pozva ga jedan od boraca.
„Da, Troste?“, upita ga Androl.
„Jesi li... Jesi li čuo nešto o gazda Loganu?"
Ostali su delovali kao da su puni nade.
Androl odmahnu glavom. „Još se nije vratio iz izvidnice. Siguran sam da će se vratiti ubrzo. “
Momci klimnuše, mada je njemu bilo očigledno da su počeli da se brinu. Imaju pravo. Androl se brine već nedeljama. Sve otkad je Logan otišao usred noći. Kuda je to otišao? Zašto je sa sobom poveo Donala, Mezara i Velina - trojicu najmoćnijih Predanih koji su mu odani?
A sada su i one Aes Sedai ulogorene izvan sela, navodno sa Zmajevim odobrenjem da vezuju Aša’mane. Taim im je na to uputio jedan od onih svojih polusmešaka, koji mu se nikada nisu odražavali u očima, i rekao im da družina iz Bele kule ima pravo prečeg izbora, pošto su one došle prve. Ove ostale su nestrpljivo čekale.
„M’hejl", zausti jedan Dvorečanin, mršteći se. „On...“
„Pamet u glavu", prekide ga Androl, „i ne talasajte. Ne još. Čekaćemo Logana."
Ljudi uzdahnuše, ali klimnuše. Zaokupljen tim razgovorom, Androl skoro da nije primetio da su obližnje senke počele da mu se prikradaju. Senke ljudi, koje su se izduživale na sunčevoj svetlosti. Senke u jarku. Senke stenja i zaseka u zemlji. Lagano, podmuklo, okretale su se prema Androlu. Androl se pribra, ali nije mogao da suzbije strah. Taj užas oseća i u praznini.
Senke se pojavljuju uvek kada predugo drži saidin. On ga smesta pusti, a senke nevoljno odgmizaše na svoja mesta.
Dvorečanski mladići su ga gledali, a na licima im se jasno videla nelagoda. Jesu li primetili mahnitost u Androlovim očima? Niko ne priča o... nepravilnostima koje zahvataju muškarce u Crnoj kuli. To se ne radi. To bi bilo isto što i šaputanje o prljavim porodičnim tajnama.
Opačina je očišćena. Ovi momci nikada neće morati da osete ono što Androl oseća. S vremenom će on i ostali koji su u Kulu došli pre pročišćenja postati retkost. Svetlosti, uopšte ne razume zašto bi iko njega slušao. Ne samo da je slab kada je o Moći reč, već je i lud.
A najgore od svega toga je što on zna - duboko, u svojoj srži - da te senke jesu stvarne. To nije samo ludilo osmišljeno u njegovom umu. One su stvarne i uništiće ga ako ga dosegnu. One jesu stvarne. Moraju biti.
O, Svetlosti, pomislio je škrgućući zubima. I jedno i drugo je užasavajuće. Ili sam sišao s uma, ili Mrak lično želi da me uništi.
To je razlog zašto više ne može da spava a da se ne grči od straha. Ponekad može da satima drži Izvor a da ne vidi te senke. Ponekad to može svega kratko vreme. Duboko udahnu.
„Dobro“, reče, osećajući zadovoljstvo zbog toga što mu makar glas zvuči kao da vlada sobom. „Najbolje bi bilo da se vratite na posao. Pazite, neka taj nagib vodi u pravom smeru. Biće svašta ako se voda izlije iz korita i poplavi celo područje."
Dok su oni postupali po njegovom naređenju, Androl ih je ostavio, pa presekao kroz selo. Blizu središta bile su podignute barake - pet velikih zgrada debelih kamenih zidova predviđenih za borce, kao i desetak manjih zgrada za Predane. Trenutno, to malo selo jeste Crna kula. To će se promeniti. Prava kula se gradi u blizini, a temelji su joj već iskopani.
On može da zamisli kako će to mesto jednog dana izgledati. Nekada je radio s majstorom zidarom - bilo je to jedno od desetak raznih njegovih šegrtovanja u životu koji mu ponekad deluje kao da je bio predug. Da, može da je zamisli. Veliki crni kameni toranj. Sazdan pomoću Moći. Snažan i stamen. A u njegovom podnožju će biti četvrtaste građevine s grudobranima na vrhu.
To selo će izrasti u gradić, pa u grad veliki kao Tar Valon. Ulice su predviđene da po nekoliko kola može da se mimoilazi na njima. Tle predviđeno za nove delove grada premereno je i izdeljeno. To govori o zagledanosti u budućnost i pripremi. Upravo su te ulice šapat koji nagoveštava sudbinu Crne kule.
Androl je išao stazom utabanom kroz žbunje i travu. Tutnjava u daljini odjekivala je preko ravnica nalik na pucnjeve biča. Svaki čovek ima svoj razlog zbog kojeg je tu došao. Osveta, radoznalost, očaj, žudnja za moći. Koji je od svih tih razloga Androlov? Možda sva četiri?
Izašao je iz sela i s vremenom obišao jedan drvored, pa došao do prostora predviđenog za vežbanje - male klisure između dva brda. Tu je stajao jedan red ljudi koji su usmeravali Vatru i Zemlju. Ta brda moraju da se sravne kako bi se oslobodila zemlja za setvu. Dakle, to je prilika za vežbanje.
Većina tih ljudi bili su Predani. Tkanja su se kovitlala u vazduhu, daleko veštije izatkana i daleko moćnija od onih koja su dvorečanski mladići koristili. Ova su bila svedena, kao sikćuće otrovnice ili ustremljene strele. Stenje se kršilo a oblaci prašine dizali u vazduh. Razaranje se sprovodilo u nepredvidivom obrascu, čiji je cilj da zbuni protivnike i da unese pometnju među njih. Androl je tačno mogao da zamisli odred konjice kako juriša niz tu padinu, samo da bi ga dočekalo i iznenadilo cepanje Zemlje. Jedan jedini Predani mogao bi da za svega nekoliko trenutaka zbriše na desetine konjanika.
Androl s nezadovoljstvom primeti da su ljudi koji tu rade podeljeni u dve skupine. Kula je počela da se cepa i deli, a oni koji su odani Loganu počeli su da bivaju odbačeni i izbegavani. Sa desne strane, Kanler, Emarin i Nalam radili su usredsređeno i predano, a pridružio im se Džonet Dautri - najveštiji borac među Dvorečanima. S leve strane, Taimovi čankolizi smejali su se razgovarajući međusobno. Njihova tkanja bila su razularenija, ali i razornija. Koteren je lenčario, leđima naslonjen o jedno drvo, i nadzirao rad.