Lan se pokoleba, pa zauzda Mandarba.
„Pre svih onih godina", doviknu Bulen, hodajući napred i vodeći svog tovarnog konja, „nisam ni znao ko si ti, mada jesam znao da si izgubio nekoga od nas ko ti je bio mnogo drag. Godinama sam psovao samog sebe zbog toga što ti nisam bolje služio. Zavetovao sam se da ću se jednoga dana boriti rame uz rame s tobom." Priđe pored Lana. „Pitam tebe, zato što nemam oca - mogu li da nosim hadori i da se borim uz tebe, al'Lane Mandragorane? Kralju moj?"
Lan lagano uzdahnu, prigušujući osećanja. Ninaeva, kada te sledeći put budem video... ali više je nikada neće videti. Pokuša da ne razmišlja o tome.
Jeste dao zavet. Aes Sedai mogu da izvrdavaju svojim obećanjima, ali da li to njemu daje pravo da čini to isto? Ne. Čovek je onakav kakva mu je čast. Ne može da odbije Bulena.
„Jahaćemo u potaji", reče mu Lan. „Nećemo razviti Zlatnog ždrala. Nikome nećeš govoriti ko sam."
„Da, milostivi", kaza Bulen.
„Onda ponosno nosi taj hadori", reče mu Lan. „Premalo ljudi poštuje stare običaje. I da, možeš da mi se pridružiš."
Lan mamuznu Mandarba da krene, a Bulen peške pođe za njim. I tako jedan postade dvojica.
Perin tresnu čekićem o usijano gvožđe. Žiške se razleteše po vazduhu poput svitaca. Lice mu je mokro od znoja. Nekim ljudima smeta zveket metala po metalu, ali ne i Perinu. Njega taj zvuk smiruje. On diže čekić, pa opet zamahnu njime.
Žiške. Leteći opiljci svetlosti, koji mu se odbijaju od kožnog prsluka i kecelje. Od svakog udarca, zidovi te prostorije - podignuti od debelog kožolistovog drveta - bruje, odgovarajući na zveket metala. On to sanja, premda nije u vučjem snu. To zna, mada ne zna kako to zna.
Prozori su mračni; jedina svetlost dopire od tamnocrvenog ognja koji plamti s njegove desne strane. Dve gvozdene prečage greju se u ugljevlju, čekajući svoj red na nakovnju. Perin opet zamahnu čekićem.
To je spokoj. To je dom.
Pravi nešto važno. Nešto veoma važno. To je deo nečega većeg. Prvi korak u pravljenju nečega jeste zaključiti iz čega se to sastoji. Gazda Luhan je tome naučio Perina prvog dana u kovačnici. Čovek ne može da napravi ašov ako ne shvata kako se držalje spaja s glavom. Čovek ne može da napravi šarku ako ne zna gde se umeće klin. Ni zakivak ne može da se napravi ako se ne zna od čega se sastoji: glave, tela, šiljka.
Shvati delove, Perine.
Jedan vuk je ležao u uglu. Bio je veliki i prosedog krzna, inače bledosivog kao rečni oblutak, prepunog ožiljaka od života provedenog u bitkama i lovu. Vuk je ležao s glavom na šapama, gledajući Perina. To je prirodno. Naravno da je vuk u uglu. Zašto ne bi tu bio? To je Skakač.
Perin je radio, uživajući u vrelini kovačnice, znoju koji mu se sliva niz ruke, mirisu vatre. Oblikovao je jednu gvozdenu šipku, udarajući po jednom na svaka dva otkucaja srca. Metal nije stizao da se ohladi, već je zadržavao podatnu crveno- žutu boju.
Šta ja to pravim? Perin mašicama diže blistavo gvožđe. Vazduh se mreškao oko njega.
Tres, tres, tres, posla mu Skakač, obraćajući mu se slikama i mirisima. Kao štene koje skače na leptire.
Skakač nije video nikakvu svrhu u oblikovanju metala, pa mu je bilo smešno to što ljudi rade takve stvari. Za jednog vuka, stvar je to što jeste. Zašto ulagati toliki trud da se ta stvar promeni u nešto drugo?
Perin spusti gvožđe, a ono se smesta ohladi i stade da iz žute prelazi u narandžastu, pa u grimiznu i na kraju mrko-crnu. Čekićem ga je sabio u izobličeni grumen, veličine možda njegove dve pesnice. Gazda Luhan bi se posramio kada bi video tako aljkavo urađen posao. Perin mora da otkrije šta to pravi, i to brzo - pre nego što mu se majstor vrati.
Ne. Nije tako. San zadrhta, a zidovi postaše magloviti.
Nisam više šegrt. Perin se šakom u debeloj rukavici uhvati za glavu. Više nisam u Dvema Rekama. Sada sam čovek, oženjeni čovek.
Perin zgrabi mašicama grumen neoblikovanog gvožđa, pa ga odsečno spusti na nakovanj. Gvožđe ožive od vreline. Sve je i dalje onako kako ne treba da bude. Perin tresnu čekićem. Sada bi trebalo da je sve bolje! Ali nije. Nekako je još gore.
Nastavi da tuče čekićem. Mrzi one glasine koje ljudi u logoru šapuću o njemu. Perin je bio bolestan i Berelajn se brinula o njemu. To je sve. Ali ono šaputanje nikako da prestane.
Udarao je čekićem iznova i iznova. Varnice su sevale po vazduhu kao vodopad. Bilo ih je previše za jednu gvozdenu polugu. Udari još jednom, pa udahnu i izdahnu.
Grumen gvožđa se nije promenio. Perin zareža i zgrabi mašice, sklanjajući grumen u stranu i uzimajući novu polugu iz ugljevlja. Mora da završi tu stvar. Ona je veoma važna. Ali šta on to pravi?
Opet poče da kuje. Moram da provodim više vremena sa Failom, da shvatim šta se dešava i da otklonim tu neprijatnost koja vlada između nas. Ali nema vremena! One Svetlošću zaslepljene budale oko njega ne umeju da se staraju o sebi. Nikome u Dvema Rekama nikada ranije nije bio potreban vlastelin.
Radio je neko vreme, a onda digao drugi komad gvožđa. To parče gvožđa se ohladilo i pretvorilo u ružnu pljosnatu polugu otprilike dužine njegove podlaktice. Još jedan aljkavo iskovan komad. Spusti ga u stranu.
Ako si nesrećan, posla mu Skakač, uzmi svoju nju i idi. Ako ti ne želiš da predvodiš čopor, predvodićega neko drugi. Vukovo slanje došlo mu je kao niz slika trka preko polja tako da mu se zrnevlje pšenice na stabljikama češalo o njušku. Vedro nebo, hladan lahor, uzbuđenje i žudnja za pustolovinom. Miris sveže kiše, divljih pašnjaka.
Perin gurnu mašice u ugljevlje kako bi uzeo poslednju polugu gvožđa. Plamtela je opasnim žutilom. „Ne mogu da odem." Pruži polugu prema vuku. „To bi značilo da odustanem od toga da budem vuk. To bi značilo da bih izgubio sebe. To neću uraditi."
Držao je skoro istopljeni čelik između njih, a Skakač ga je gledao, tako da su mu se žute iskre svetlosti odražavale u očima. Taj san je tako čudan. U prošlosti, Perinovi obični snovi i vučji snovi bili su odvojeni. Šta li to pretapanje znači?
Perin se boji. Postigao je kolebljivo primirje s vukom u sebi. Opasno je postati previše blizak vukovima, ali to ga nije sprečilo da im se obrati kada je tragao za Failom. Sve za Failu. Ali Perin je tada bezmalo poludeo, pa je čak pokušao i da ubije Skakača.
Perin nema ni izbliza onako vlast nad sobom kako je pretpostavljao. Vuk u njemu i dalje bi mogao da prevlada.
Skakač zevnu tako da mu jezik ispade iz usta. Po mirisu bi se reklo da mu je sve to zabavno.
„Ovo nije smešno." Perin spusti poslednju polugu a da nije ni počeo da radi na njoj. Ohladila se i poprimila oblik tankog pravougaonika, prilično podsećajući na začetke šarke.
Nevolje nisu zabavne, Mladi Biče, saglasi se Skakač. Ali ti se pentraš i silaziš preko istog zida iznova i iznova. Dođi. Hajde da trčimo.
Vukovi žive u trenutku; mada se sećaju prošlosti i kao da imaju nekakav čudan osećaj za budućnost, ne brinu ni o jednom ni o drugom. Ne onako kao što ljudi to čine. Vukovi slobodno trče, loveći vetrove. Pridružiti se njima značilo bi zaboraviti bol, tugu i osujećenost. Biti slobodan...
Ta sloboda bi previše koštala Perina. Ostao bi bez Faile, pa i bez samog sebe. On ne želi da bude vuk. Želi da bude čovek. „Postoji li neki način da preokrenem ovo što mi se dešava?"
Preokreneš? Skakač naheri glavu. Vukovi ne idu unazad.