Bolje je da umre. Zacelo nije moguće da su Aijeli potekli iz takvog korena, lako davno. Aijeli u Dobu legendi bili su spokojne sluge i svi su ih poštovali. Kako su mogli da počnu kao strvinari?
Možda je to bila jedna sićušna skupina Aijela. Ili je možda taj čovek pogrešio. Malo se zaključaka može izvući iz te jedne vizije. Zašto joj je pokazana?
Kolebljivo se udalji za korak od staklenih stubova, ali ništa se nije desilo. Nije bilo novih vizija. Sva uznemirena, krenu da ode s trga.
A onda uspori.
Kolebljivo se okrenu. Stubovi su stajali na sve slabijoj svetlosti, nemi i samotni, naizgled brujeći od nevidljive sile.
Ima li još nešto?
Ta vizija joj nije delovala povezano sa ostalima koje je videla. Ako opet prođe kroz središte stubova, hoće li se ponoviti ono što joj se ranije prikazalo? Ili... da li je, možda, ona nešto promenila svojim Talentom?
Tokom stoleća otkad je Ruidean osnovan, ti stubovi su Aijelima pokazivali ono što im je potrebno da znaju o sebi. Aes Sedai su to namestile, zar ne? Ili su samo postavile ter’angreal i pustile ga da radi šta god hoće, znajući da će podariti mudrost?
Avijenda je slušala lišće kako šušti. Ti stubovi su izazov jednako kao što bi to bio neprijateljski ratnik s kopljem u ruci. Ako opet zađe među stubove, možda više nikada neće izaći. Niko ne ulazi u taj ter’angreal po drugi put. To je zabranjeno. Jedan prolazak kroz prstenove, jedan kroz stubove.
Ali ona je došla tragajući za znanjem. Nema namere da ode bez njega. Okrenu se i - duboko udahnuvši priđe stubovima.
A onda zakorači.
Ona je Norleš. Na nedrima drži svoje najmlađe dete. Suvi vetar nosi joj šal. Njeno dete, Garlvan, zaplaka, ali ona ga smiri dok je njen muž razgovarao sa strancima.
U blizini je bilo selo tih stranaca, a sastojalo se od koliba podignutih u podnožju planina. Bili su u obojenoj odeći i čakširama čudnog kroja, a preko su imali košulje koje su se zakopčavale. Došli su po rudu. Kako to da kamenje može da bude tako vredno da su spremni da žive sa ove strane planina, daleko od svoje bajkovite zemlje vode i hrane? Daleko od svojih zgrada u kojima svetlost sija bez sveća i gde se njihova kola kreću bez konja?
Šal joj se smače s glave, a ona ga opet podiže. Potreban joj je novi; ovaj je isparan, a nije joj ostalo konca za krpljenje. Garlvan joj zajeca u naručju, a njeno drugo preživelo dete - Meiza - uhvati je za suknju. Meiza već mesecima ni reč nije rekla. Ne otkad je njen stariji brat umro od hladnoće.
„Molim te“, reče njen muž - Metelen - strancima. Bilo ih je troje, dva muškarca i žena, a svi su bili u čakširama. Behu to stameni ljudi, ne kao oni drugi stranci, tananih crta i u previše lepoj svilenoj odeći. Ti drugi su sebe ponekad nazivali Prosvetljenima. Ovo troje su obični ljudi.
„Molim vas", ponovi Metelen. „Moja porodica..."
On je dobar čovek. Ili je to makar bio nekada, kada je bio snažan i zdrav. Sada je delovao kao ljuštura tog čoveka. Obrazi su mu upali, a njegove nekada blistave plave oči mahom zure u prazno. Opsednuto. Taj pogled je posledica toga što je za osamnaest meseci video troje svoje dece kako umiru. Premda je Metelen bio za glavu viši od tih stranaca, delovalo je kao da puzi pred njima.
Vodeći stranac - neki čovek guste brade i krupnih, poštenih očiju - odmahnu glavom. Vratio je Metelenu vreću punu kamenja. „Gavranska carica, neka bi uvek disala, zabranila je to. Nema trgovine sa Aijelima. Mogli bi nam oduzeti povelju zbog toga što razgovaramo s vama."
„Nemamo hrane", reče Metelen. „Deca mi gladuju. Ovo kamenje sadrži rudu. Znam da je to ruda koju tražite. Nedeljama sam je sakupljao. Dajte nam malo hrane. Makar nešto. Molim vas."
„Žao mi je, prijatelju", reče mu glavni stranac. „To nije vredno nevolje s Gavranovima. Idi svojim putem. Ne želimo kavgu." Nekoliko stranaca priđe iza njega; jedan je nosio sekiru, a druga dvojica sikćuće štapove.
Njen muž se poguri. Dani provedeni u putovanju, nedelje provedene u skupljanju kamenja. Nizašta. Okrenu se i vrati joj se. Sunce je zalazilo u daljini. Kada je stigao do nje, ona i Meiza mu se pridružiše, pa se udaljiše od logora u kojem su bih stranci.
Meiza zašmrcka, ali ni jedno ni drugo nisu imali ni volje ni snage da je nose. Jedno sat vremena kasnije njen muž nađe ulegnuće u nekoj litici. Skupiše se tu, ne paleći vatru. Nije bilo ničeg što bi moglo da gori.
Norleš je došlo da zaplače. Ali... bilo joj je teško da oseća bilo šta. „Tako sam gladna", prošapta.
„Ujutru ću postaviti zamku", reče joj muž, zureći u zvezde.
„Danima ništa nismo uhvatili", kaza mu ona.
On joj nije odgovorio.
„Šta ćemo da radimo?", prošapta ona. „Još od vremena moje pramajke lave naš narod nema svoj dom. Ako se okupimo, napadaju nas. Ako lutamo Pustarom, umiremo jedan po jedan. Neće da trguju s nama. Ne dozvoljavaju nam da pređemo planine. Šta da radimo?"
Njegov odgovor bio je da legne, okrećući joj leđa.
Tada su joj suze navrle, neme i slabe. Slivale su joj se niz obraze dok je razvezivala košulju kako bi podojila Garlvana, iako nije imala mleka.
On se nije ni mrdnuo. Nije počeo da sisa. Ona ga diže i shvati da on više ne diše. Negde dok su išli ka ulegnuću, on je umro, a ona to nije ni shvatila.
Najstrašnije je bilo to što je jedva smogla snage da oseća tugu zbog njegove smrti.
Avijendino stopalo dodirnu kamenu ploču. Šuma staklenih stubova oko nje mreškala se duginim bojama. Bilo je to kao da stoji usred iluminatorskog vatrometa. Sunce je bilo visoko na nebu, a - za divno čudo - oblaka nije bilo.
Želela je da zauvek ode s tog trga. Bila je spremna na saznanje da su Aijeli nekada sledili Put lista. To znanje nije bilo preterano onespokojavajuće. Ubrzo će ispuniti svoj toh.
Ali ovo? Ovi raštrkani i slomljeni bednici? Ljudi koji ne drže do sebe, koji prosjače i ne znaju kako da žive od zemlje? To što zna da su joj ti ljudi preci za nju je skoro neizdrživa sramota. Dobro je što Rand al’Tor Aijelima nije otkrio tu prošlost.
Može li da pobegne? Da li može da odjuri s tog trga i da ga više ne gleda? Ako stvari postanu išta gore, sramota će je savladati. Nažalost, ona dobro zna da sada postoji samo jedan izlaz, sada kada je počela.
Stisnu zube i zakorači napred.
Ona je Tava. Ima četrnaest godina i vrišti u mraku dok beži što dalje od svoje kuće u plamenu. Čitava dolina - zapravo klisura strmih litica - bila je u plamenu. Sve zgrade su zapaljene. Stvorenja kao iz košmara, sa zmijolikim vratovima i širokim krilima, letela su mračnim nebom, noseći jahače s lukovima, kopljima i čudnim novim oružjem koje šišti kada se opali.
Tava je plakala, tražeći svoju porodicu, ali vlada potpuni haos i pometnja. Nešto malo aijelskih ratnika pruža otpor, ali svako ko digne koplje padne svega nekoliko trenutaka kasnije, ubijen strelom ili nekim od onih nevidljivih hitaca iz novog oružja.
Jedan Aijel pade tačno ispred nje i leš mu se zakotrlja po tlu. Zvao se Tadvišm i bio je Kameni Pas. To je bilo jedno od malobrojnih društava koje je ostalo prepoznatljivo. Većina ratnika više se nije držala društava; braća i sestre bili su im oni s kojima su u logoru. Ti se logori prečesto rasturaju.
Ovo uporište trebalo je da bude drugačije, tajno, duboko u Pustari. Kako su ih njihovi neprijatelji našli?
Jedno dete od samo dve godine plakalo je na sav glas. Pojurila je k njemu i zgrabila ga sa zemlje, gde je ležalo blizu vatre. Domovi su im spaljeni. Drvo je s mukom bilo sakupljeno s planina na istočnoj ivici Pustare.
Čvrsto je grlila dete i bežala prema dubljim delovima klisure. Gde joj je otac? Uz iznenadni zvuk, jedno od košmarnih stvorenja slete pred nju, a suknja joj se zavijori od naleta vetra. Stvorenje je jahao neki strašan ratnik, s kalpakom koji je podsećao na glavu bube oštre i nazubljene donje vilice. On spusti siktavi štap prema njoj, a ona vrisnu i zgrči se oko uplakanog deteta, sklapajući oči.