„Mir, Takai", kaza Džoršem. Poslednji od tri poglavara klanova bio je oniži čovek orlujskog lica, u čijim je venama teklo nešto andorske krvi od njegovog praoca. „Sada je Trostruka zemlja naša jedina nada. Rat protiv Gavranova je izgubljen."
Šatorom je zavladao muk.
„Rekli su da će nas progoniti", odgovori mu Takai. „Kada su zahtevali da se predamo, upozorili su nas protiv povlačenja. To dobro znaš. Kazali su da će uništiti svako mesto gde se tri Aijela sakupe."
„Nećemo se predati", odlučno kaza Ladalin. Istini za volju, odlučnije nego što se osećala.
„Ako bismo se predali, postali bismo gai'šaini", primeti Tamav. Tu reč koriste da označe ljude bez časti, mada je Ladalinina majka nije tako upotrebljavala. „Ladalin, šta ti savetuješ?"
Ostalo četvoro je pogleda. Ona je od Zmajeve loze, jedna od poslednjih koji su još u životu. Ostale tri loze su zatrte.
„Ako postanemo seanšanski robovi, Aijeli će prestati da postoje kao narod", odgovori ona. „Ne možemo da pobedimo, te stoga moramo da se povučemo. Vratićemo se u Trostruku zemlju i povratiti snagu. Možda će naša deca voditi bitku koju mi ne možemo."
Opet muk. Svi oni znaju da su njene reči u najboljem slučaju blagonaklone. Nakon decenija ratovanja, jedva da je ostao delić Aijela naspram onoga koliko ih je nekada bilo.
Seanšanski usmerivači bili su surovo delotvorni. Premda Mudre i Zmajokrvni koriste Jednu moć u bici, to nije dovoljno. Oni prokleti a’dami! Svaki aijelski usmerivač kog zarobe s vremenom biva okrenut protiv njih.
Prava prekretnica u ratu bio je ulazak drugih naroda. Nakon toga, Seanšani su bili u prilici da pokore mokrozemske narode i proberu usmerivače iz njihovih redova. Gavranovi su postali nezaustavljivi; sada kada je Tar Valon pao, sve države u mokrozemlju postale su seanšanski podanici. Samo se Crna kula i dalje bori, premda Aša’mani to čine u tajnosti, budući da je njihova tvrđava pala pre više godina.
Aijeli ne mogu da se bore u tajnosti. Nema časti u tome. Naravno, šta čast sada vredi? Nakon što su stotine hiljada izginule. Posle spaljivanja Kairhijena i gaženja Ilijana? Prošlo je dvadeset godina otkad su Seanšani preoteli andorske ratne naprave. Aijeli već decenijama hrle prema porazu; njihova tvrdoglavost je jedini razlog što su toliko istrajali.
„Sve je ovo njegova krivica", javi se Takai, i dalje naduren. „Kar’a’karn je mogao da nas povede u slavu, ali nas je napustio."
„Njegova krivica?", upita Ladalin, hvatajući - možda prvi put - zašto je ta izjava pogrešna. „Ne. Aijeli prihvataju odgovornost za svoje postupke. Ovo je naša krivica, a ne mog davnog praoca. Zaboravili smo ko smo. Nismo bez časti."
„Čast nam je oduzeta", odgovori Takai i uzdahnu ustajući. „Zmajev narod, nije nego. Šta vredi biti njegov narod? Legende kažu da smo iskovani da budemo koplje, da nas je Trostruka zemlja prekovala. On nas je iskoristio, pa odbacio. Šta će odbačeno koplje da radi, nego da pođe u rat?“
Zaista, šta?, pomislila je Ladalin. Zmaj je zahtevao mir, misleći da će to doneti sreću Aijelima. Ali kako da oni budu srećni, kada su oni Seanšani - Svetlost ih proklela - u zemlji? Duboka je njena mržnja prema zavojevačima.
Možda je upravo ta mržnja uništila Aijele. Slušala je kako vetar zavija dok je Takai ljutito izlazio iz šatora. Aijeli će se ujutru vratiti u Trostruku zemlju. Izgleda da će mir morati da im bude nametnut, ako već nisu u stanju da ga sami prihvate.
Avijenda još jednom koraknu napred. Skoro da je stigla do samog središta stubova i iverje svetlosti svetlucalo je oko nje. Suze su joj sada tekle niz lice. Osećala se kao dete. Biti Ladalin palo joj je gore od ostalih, jer je Avijenda u njoj videla naznake pravih aijelskih običaja, ali iskvarenih toliko da je to delovalo kao izrugivanje. Ta žena je razmišljala o ratu i dovodila ga u vezu sa čašću, ali nije razumela šta je zapravo čast. Nema gai'šaina? Povlačenje? Toh se ni u jednom trenutku nije spomenuo. To je bila bitka u potpunosti lišena svrhe ili razuma.
Zašto se bore? Za Ladalin je to bilo zbog mržnje prema Seanšanima. Rat se vodi zato što se rat oduvek vodio.
Kako? Kako se to Aijelima dogodilo?
Avijenda zakorači napred.
Ona je Onkala, Devica koplja. S vremenom će se odreći koplja i udati, baš kao njena majka i majka njene majke pre nje. Ali sada je vreme za borbu.
Koračala je kaemlinskim ulicama, a njena skorosestra nosila je Zmajev barjak kako bi obznanila njenu lozu. Pored Onkale je bio čovek zbog kojeg će se verovatno odreći svojih kopalja. Hejal, Zorotrkač, ubio je više Seanšana od bilo koga iz svog društva i time stekao veliki đi. Prošle godine mu je dopušteno da putuje u Ruidean i postane poglavar klana.
Ruidean. Taj grad opsedaju Seanšani. Onkala se podrugljivo isceri. Seanšani ne znaju za čast. Rečeno im je da je Ruidean mesto kojim vlada mir. Aijeli ne napadaju palatu u Ebou Daru. Seanšani ne bi trebalo da napadaju Ruidean.
Oni su gušteri. Izluđujuće je to što se i nakon decenija ratovanja bojni redovi gotovo nisu ni pomerili u odnosu na vreme pošto je njen praotac pošao u Šajol Gul.
Nju i Hejala pratilo je dve hiljade kopalja, koji su služili kao počasna straža. Kraljica Talana ih je očekivala, tako da su bele dveri andorskog dvora bile otvorene. Hejal mahnu da pedeset unapred odabranih kopalja pođe s njima kroz lepe hodnike. Dvor je odisao bogatstvom. Onkali su svaka tapiserija, svaka vaza i svaki zlatni ram bih kao uvreda. Četrdeset godina ratovanja, a Andor nije ni taknut. Bezbedan je i uživa u zaštiti koju mu pruža aijelska odbrana.
Pa, Andor će videti. Aijeli su od borbe postali još snažniji. Nekada je njihova snaga bila legendarna. Sada je veća! Kada Aijeli budu uništili Seanšane, čitav svet će videti šta su Aijeli naučili. Mokrozemski vladari će priželjkivati da su bili velikodušniji.
Vrata prestone dvorane bila su otvorena; Onkala i Hejal uđoše, ostavljajući pratnju za sobom. I tu se vijorio Zmajev barjak, kao podsetnik da andorska kraljevska loza takođe potiče od Kar’a’karna. Bio je to još jedan razlog da ih Onkala mrzi. Andorsko plemstvo smatra sebe ravnim njoj.
Kraljica Talana bila je sredovečna žena tamnoriđe guste kose. Nije bila preterano lepa, ali beše veoma dostojanstvena i kraljevskog držanja. Tiho je razgovarala s nekim svojim savetnikom, pa je mahnula Aijelima da sačekaju. Bila je to namerna uvreda. Onkala je ključala u sebi.
Naposletku, pozvaše ih da stupe pred Lavlji presto. Talanin brat, njen branilac, stajao je iza nje u svojoj dvorskoj odeći - u prsluku i kaputu - i sa šakom na balčaku. Onkala bi mogla da ga ubije bez po muke.
„Ah“, kaza kraljica Talana. „Opet Taardad Aijeli. Onkala, još nosiš koplje?"
Onkala prekrsti ruke, ali ništa ne reče. Ona dobro zna da ne ume s ljudima. Kada otvori usta, prečesto uvredi. Bolje je da pusti poglavara njenog klana da prvi govori.
„Pretpostavljam da ste opet došh da molite za pomoć“, reče Talana.
Hejal pocrvene, a Onkala požele - samo na trenutak - da nije ostavila svoje koplje napolju.
„Imamo nešto za tebe“, reče joj Hejal, pa izvadi kožnu torbicu i pruži je jednom od kraljičinih gardista. Čovek je otvori i pregleda papire u njoj. Još jedna uvreda. Zar baš moraju da se prema njima ponašaju kao da su ubice? Onkala ne voli kraljicu, to je istina, ali njena i Talanina porodica zakleti su saveznici zbog njihovih pramajki, koje su bile prvosestre.
Vojnik pruži hartije kraljici. Talana ih pregleda, a na licu joj se vide kako postaje zabrinuta i zamišljena.
Talana se brinula zbog Seanšana, baš kao većina vladara koji žive u Zmajevom miru. Umeće i veštine Gavranskog carstva u koriščenju Jedne moći sve više raste. Aijeli ih za sada zauzdavaju, ali šta će se desiti ako Seanšani pobede? Hoće li poštovati svoje zavete?