Sve i da ne mogu, pomislila je, da li će me to sprečiti da pokušavam?
Odgovor na to je jednostavan. Ne. Ona ne može da živi a da ne preduzme nešto kako bi izmenila tu sudbinu. Došla je u Ruidean tražeći znanje. Pa, dobila ga je. Više nego što je želela.
Ona otvori oči i stisnu zube. Aijeli preuzimaju odgovornost. Aijeli se bore. Aijeli se zalažu za čast. Ako je ona jedina koja zna kakvi ih užasi čekaju u budućnosti, onda je njena dužnost - kao Mudre - da dela. Ona će spasti svoj narod.
Izašla je iz šume stubova, pa potrčala. Mora da se vrati i da razgovara sa ostalim Mudrima. Ali najpre joj je potrebna tišina Trostruke zemlje. Vreme da razmisli.
50
Biranje neprijatelja
Elejna je sa strepnjom sedela, ruku sklopljenih u krilu, slušajući daleku tutnjavu. Namerno se odlučila za prestonu dvoranu, umesto manje svečane zvanične prijemne dvorane. Danas joj je potrebno da je ljudi vide kao kraljicu.
Prestona dvorana je zapanjujuća, s veličanstvenim stubovima i kitnjastim ukrasima. Sa obe strane sobe u dvostrukim redovima stoje upaljene podne svetiljke, a te redove prekidaju samo stubovi. Ispred njih su gardisti u belom i crvenom, čiji oklopni prsnici blistaju koliko su uglačani. S mermernim stubovima slaže se debeli grimizni tepih, u čijem je središtu izatkan zlatni andorski lav. Tepih vodi prema Elejni, koja nosi Ružinu krunu. Haljina joj je skrojena u skladu s tradicijom, a ne onim šta se trenutno nosi na dvoru; rukavi su joj široki, s rubovima predviđenim da padaju preko šake, završavajući se zlatom izvezenim vrhom.
Ta šara se ponavljala na prsniku, dovoljno visokom da bude skroman, ali i dovoljno dubokom da sve podseti kako je Elejna žena. I to neudata. Njena majka se na početku svoje vladavine udala za čoveka iz Kairhijena. Možda se neki ljudi pitaju hoće li Elejna uraditi isto kako bi tamo učvrstila svoju vlast.
Tutnjava u daljini se opet oglasi. Polako se navikava na buku zmajeva. Nije baš istovetna grmljavini - tiša je i pravilnija.
Elejnu su učili kako da sakrije uznemirenost. Najpre njeni učitelji, a nakon toga Aes Sedai. Šta god neki ljudi mislili, Elejna Trakand može da obuzdava svoju narav kada joj je to potrebno. Držala je ruke u krilu i silila sebe da zadržava jezik za zubima. Bilo bi daleko gore da pokaže uznemirenost nego da pokaže bes.
Dijelin je sedela u stolici blizu prestola. Dostojanstvenoj ženi je zlatna kosa slobodno padala oko ramena i ona je nešto tiho vezla. Dijelin je govorila da je to opušta i da joj omogućava da nešto radi rukama dok su joj misli zauzete. Elejnina majka nije prisutna. Danas bi ona budila preveliku pometnju.
Elejna sebi nije mogla da priušti ono što može Dijelin. Nju moraju da vide kako predvodi. Nažalost, „predvođenje" često ima oblik sedenja na prestolu: pogleda uprtog pravo preda se, iščekuje i za to vreme zrači rešenošću i vlašću. Valjda je prikaz do sada završen?
Još jedan tutanj. Možda i nije.
Čula je tiho čavrljanje kako dopire iz primaće odaje, koja se nalazila pored prestone dvorane. Visoka sedišta su još u Kaemlinu primila kraljevski poziv da se sastanu s kraljicom i razmotre potrebe da se uredi čistoća ljudi koji borave van gradskih zidina. Taj sastanak će se održati kada sat otkuca pet, ali u pozivu se nagoveštavalo da Visoka sedišta dođu dva sata ranije.
Trebalo bi da je poruka sročena tako da bude krajnje očigledna. Elejna će danas uraditi nešto veoma važno, pa poziva Visoka sedišta da dođu ranije kako bi mogla da uživaju u zvanično dopuštenom prisluškivanju. Dobro su snabdeveni pićem, mesnim predjelima i voćem u primaćoj sobi. Čavrljanje koje čuje verovatno su nagađanja šta će ona otkriti.
Kad bi samo znali. Elejna je ruke držala u krilu. Dijelin je nastavila da veze, cokćući zbog pogrešnog boda.
Nakon skoro neizdrživog čekanja, zmajevi prestadoše da grme i Elejna oseti kako se Birgita vraća u palatu. To što ju je poslala s tom skupinom bio je najbolji način da zna kada će se oni vratiti. Danas sve mora da se dogodi u pravom trenutku. Elejna udahnu i izdahnu kako bi se primirila. Eto. Birgita je sada zacelo u dvoru.
Elejna klimnu kapetanu Gajbonu. Vreme je da se dovedu zatvorenici.
Odred gardista uđe trenutak kasnije, vodeći tri osobe. Uplakana Arimila i dalje je dežmekasta, uprkos zatočeništvu. Ta starija žena je lepa - ili bi to bila da nije u ritama. Njene krupne smeđe oči bile su razrogačene od straha, kao da misli da će je Elejna možda svejedno pogubiti.
Elenija je imala više vlasti nad sobom. Ona, baš kao i druge dve, bila je lišena svoje lepe haljine i umesto nje je nosila dronjavu odoru, ali umila se i svoju zlatnu kosu skupila u urednu punđu. Elejna ne izgladnjuje niti muči svoje zatvorenice. Možda joj jesu neprijatelji, ali nisu izdajnice Andora.
Elenija odmeri Elejnu. Ono njeno vučje lice bilo je zamišljeno i proračunato. Da li ona zna gde je nestala vojska njenog muža? Ta oružana sila bila je kao skriveni nož, pribijen Elejni uz leđa. Niko od njenih izviđača nije mogao da otkrije gde se nalazi. Svetlosti! Nevolje povrh nevolja.
Poslednja žena bila je Nijana Araun, vitka i bleda žena čija je crna kosa izgubila sjaj u zarobljeništvu. Ona je delovala slomljeno i pre nego što ju je Elejna zarobila, a držala se podalje od druge dve.
Tri žene su bile doterane do podnožja postolja na kojem se nalazio presto, a onda primorane da kleknu. Kairhijenske velmože bučno su se kroz hodnik vraćale s prikaza zmajeva. Pretpostaviće da su slučajno nabasali na Elejninu predstavu.
„Kruna prima Nijanu Araun, Eleniju Sarand i Arimilu Marn“, glasno obznani Elejna. Njene reči stišaše razgovore - kako andorskih velmoža u primaćoj sobi, tako i kairhijenskih u hodniku.
Od njih tri, samo se Elenija usudi da digne pogled. Elejna ga dočeka svojim, hladnim i nepokolebljivim kao kamen, a žena pocrvene pre nego što opet obori oči. Dijelin odloži svoj vez, pomno gledajući šta se dešava.
„Kruna je pomno razmišljala o vas tri“, izjavi Elejna. „Vaš zabludeli rat protiv Trakanda ostavio vas je bez prebijene pare, a vaši naslednici i potomci odbili su zahteve za otkupninu. Napustile su vas vaše rođene kuće.“
Njene reči odzvanjale su veličanstvenom prestonom dvoranom. Žene pred njom pokloniše se još dublje.
„To ovu krunu stavlja pred tešku odluku", nastavi Elejna. „Smeta nam vaše uznemirujuće postojanje. Možda bi vas neke kraljice ostavile da čamite u tamnici, ali meni to bazdi na neodlučnost. Samo biste trošile moja sredstva, a ljudi bi šaputali o tome kako da vas oslobode."
Dvorana zamre, i čulo se samo promuklo disanje zatvorenica.
„Ova kruna nije sklona neodlučnosti", izjavi Elejna. „Na današnji dan, kuće Sarand, Marn i Araun lišene su svojih titula i imanja, a njihovi posedi oduzeti su u korist krune, u znak odmazde za njihove zločine."
Elenija oštro uzdahnu dižući pogled. Arimila zastenja, kljoknuvši na tepih s lavom u središtu. Nijana nije nikako ni odgovorila. Delovala je obamrlo.
Iz primaće sobe smesta se začu žamor. To je bilo gore od pogubljenja. Kada velmože završe na gubilištu, bivaju pogubljene makar sa svojim titulama - tako da je pogubljenje na neki način znak da su bili dostojni protivnici. Titule i posedi prelaze na njihove naslednike, a kuća opstaje.
Ali ovo... ovo je nešto što bi malo kraljica pokušalo. Ako Elejna počne da oduzima posede i novac u korist prestola, druge velmože će se ujediniti protiv nje. Mogla je da pretpostavi o čemu se razgovara u susednoj prostoriji. Osnova njene vlasti nije sigurna. Njeni saveznici, koji su stajali uz nju suočeni sa opsadom i s mogućnošću da i oni budu pogubljeni, sada bi vrlo lako mogli početi da se predomišljaju.
Najbolje je da bude brza. Elejna mahnu i gardisti digoše tri zatvorenice na noge, pa ih povedoše u stranu. Uvek prkosna, Elenija je delovala zgranuto. U suštini, taj proglas je bio osuda na smrt. Što je pre moguće, one će počiniti samoubistvo - radije nego da se suoče sa svojim kućama.