„To zavisi od gledišta, dete", odgovori Kecuejn ne trepnuvši. „Nekada je bio nadaleko poznat po svom licu, ali je i dalje poznat po svom maču. Pored njega je kralj Easar Togita Šijenarski."
„Tako je tužan", tiho kaza Rand. „Koga je izgubio?"
Min se namršti. Easar joj nije delovao naročito tužno. Možda samo ozbiljno.
„On je Krajišnik", odgovori Kecuejn. „Celog života se bori protiv Troloka; pretpostavljam da je ostao bez mnogih koji su mu dragi. Žena mu je umrla pre nekoliko godina. Za njega se priča da ima pesničku dušu, ali je strog čovek. Mnogo će značiti ako ti pođe za rukom da stekneš njegovo poštovanje."
„Onda je Tenobija preostala", reče Rand, češkajući se po bradi. „I dalje bih voleo da je Bašer s nama.“ Bašer je kazao da bi Tenobija mogla da se razbesni ako bi ga videla, a Rand je poslušao razum što se toga tiče.
„Tenobija je“, reče mu Kecuejn, „živa vatra. Mlada, drska i nehajna. Nemoj dozvoliti da te uvuče u raspravu."
Rand klimnu. „Min?“
„Iznad Tenobijine glave lebdi koplje", kaza Min. „Krvavo, ali blista na svetlosti. Etenajil će se ubrzo venčati - to vidim po belim golubicama. Namerava da danas uradi nešto opasno, pa se zato pazi. Oko one dvojice lebde razni mačevi, štitovi i strele. I jedan i drugi će se ubrzo boriti."
„U Poslednjoj bici?", upita Rand.
„Ne znam", priznade ona. „To bi moglo da bude i ovde, danas."
Njihovi pratioci dovedoše ih do četvoro vladara. Rand skliznu iz sedla, tapšući Tai’daišara po vratu kada konj zarza. Min krenu da sjaše, kao i Narišma, ali Rand diže ruku da ih zaustavi.
„Plamena budala", promrmlja Kecuejn pored Min, dovoljno tiho da je niko drugi ne čuje. „Traži da budem spremna da ga izvučem, a onda nas ostavlja?"
„Verovatno je mislio da izvučeš mene", tiho odgovori Min. „Znajući njega, više je zabrinut za mene nego za sebe." Zastade. „Plamena budala." Kecuejn je ošinu pogledom, a onda se neznatno nasmeši pre nego što se okrenu da opet pogleda Randa.
On priđe vladarima i stade, pa diže ruke kao da hoće da pita: Šta hoćete od mene?
Kao što je Kecuejn pretpostavila, Etenajil je preuzela vodstvo. Bila je to dežmekasta žena, tamne kose vezane tako da joj ne pada na lice. Prišla je Randu, a jedan čovek je hodao pored nje i u ruci nosio mač u kanijama, s balčakom okrenutim prema njoj.
Device koje su stajale u blizini priđoše tihim koracima i stadoše pored Randa. Kao i obično, pretpostavljale su da se zapovest da se ostane u pozadini ne odnosi na njih.
Etenajil diže ruku i ošamari Randa.
Narišma opsova. Device digoše velove i povadiše koplja. Min potera konja i probi se kroz red stražara.
„Stanite!", viknu Rand i diže ruku. Okrenu se, gledajući Device.
Min zauzda kobilu tapšući je po vratu. Bila je uznemirena, što se i moglo očekivati. Device nevoljno odstupiše, mada Kecuejn iskoristi priliku da potera konja pored Mininog.
Rand se opet okrenu prema Etenajil i protrlja obraz. „Veličanstvo, nadam se da je ovo neki drevni kandorski pozdrav."
Ona izvi obrvu, pa mahnu u stranu i kralj Easar Šijenarski priđe Randu. Čovek nadlanicom udari Randa preko usta, tako snažno da se Rand zatetura.
Rand se uspravi, opet mašući Devicama da ne napadaju. Pogleda Easara pravo u oči. Tračak krvi tekao mu je niz bradu. Šijenarac ga na trenutak odmeri pogledom, pa klimnu i odstupi.
Sledeća je prišla Tenobija. Ošamarila je Randa levom rukom, tako snažno da se prasak prolomio vazduhom. Min od Randa oseti blesak bola. Tenobija nakon šamara otrese ruku.
Kralj Paitar je prišao poslednji. Ostareli Arafeljanin, sa samo rubom kose na glavi, prilazio je držeći ruke iza leđa, nekako zamišljeno. Prišao je Randu i pružio ruku da dodirne krv na Randovom obrazu. A onda je udario Randa tako da je ovaj pao na kolena, a krv mu se rasprštala iz ustiju.
Min više nije mogla mirno da sedi. „Rande!“, uzviknu i skoči iz sedla, pa mu pritrča. Stiže do njega, držeći ga da ne padne, dok je vladare streljala pogledima. „Kako se usuđujete! Mirno vam je došao."
„Mirno?“, upita Paitar. „Ne, devojko, on na ovaj svet nije došao u miru. Zbog njega je zemlja prožeta užasom, haosom i uništavanjem."
„Kao što su proročanstva i najavila da će se dogoditi", kaza Kecuejn, prilazeći dok je Min pomagala Randu da ustane. „Bacili ste mu pred noge breme čitavog jednog Doba. Ne možete da unajmite čoveka da vam popravi kuću, a onda da ga grdite jer mora da sruši neki zid kako bi završio posao."
„To pod pretpostavkom da on jeste Ponovorođeni Zmaj", kaza Tenobija, prekrštajući ruke. „Mi..."
Ona ućuta kada Rand ustade i onda pažljivo izvadi Kalandor iz kanija, tako da blistavo sečivo zasikta. Podiže ga. „Poričeš li ovo, kraljice Tenobija, štitu severa i maču Granice s Pustoši, Visoko sedište kuće Kazadi? Zar ćeš gledati ovo oružje i zvati me lažnim Zmajem?"
To je ućutka. Easar, stojeći po strani, klimnu. Iza njih su redovi nemih vojnika stajali i gledali, visoko držeći koplja i štitove. Kao da pozdravljaju. Ili kao da se pripremaju za napad. Min diže pogled, slabašno razabirajući ljude koji su se načičkali na zidinama Far Madinga kako bi gledali šta se dešava.
„Nastavimo", reče Easar. „Etenajil?"
„U redu", reče ta žena. „Da ti kažem nešto, Rande al’Tore. Sve i da dokažeš da si Ponovorođeni Zmaj, ima mnogo toga zbog čega ćeš morati da odgovaraš.”
„Etenajil, slobodno se naplati iz moje kože", tiho joj odgovori Rand, vraćajući Kalandor u kanije. „Ali tek kada Mračni završi sa mnom.
„Rande al’Tore", obrati mu se Paitar. „Imam jedno pitanje za tebe. Tvoj odgovor odrediće kakav će biti ishod današnjeg dana."
„Kakvo pitanje?" zatraži da čuje Kecuejn.
„Kecuejn, molim te", reče joj Rand i diže ruku. „Lorde Paitare, vidim ti u očima da znaš da sam ja Ponovorođeni Zmaj. Je li ovo pitanje neophodno?"
„Presudno je, lorde Al’Tore", odgovori Paitar. „To nas je pitanje dovelo ovamo, premda moji saveznici to nisu u početku znali. Oduvek sam bio ubeđen da ti jesi Ponovorođeni Zmaj. Zato je moja potraga, koja me je dovela ovamo, bila od još veće važnosti."
Min se namršti. Ostareli vojnik lati se balčaka, kao da će isukati mač. Device postadoše opreznije. Min se lecnu kada shvati da Paitar i dalje stoji blizu Randa. Preblizu.
Mogao bi za tren oka isukati taj mač i zamahnuti ka Randovom vratu, shvati ona. Paitar je namerno stao tu, spreman da napadne.
Rand je netremice gledao vladara pravo u oči. „Postavi svoje pitanje."
„Kako je umrla Telindal Tiraso?"
„Ko?“, upita Min, gledajući Kecuejn. Aes Sedai zbunjeno odmahnu glavom.
„Otkud znaš to ime?", zatraži da čuje Rand.
„Odgovori na pitanje", odvrati Easar, sav napet i sa šakom na balčaku. Oko njih se redovi vojnika pripremiše da se bace u boj.
„Bila je pisar", kaza Rand. „U Dobu legendi. Demandred, kada je došao po mene nakon osnivanja Osamdeset i Jednog... Pala je u borbama, munje s neba... Njena krv na mojim šakama... Otkud znaš to ime!“
Etenajil pogleda Easara, pa Tenobiju i naposletku Paitara. On klimnu, pa sklopi oči i ispusti uzdah, koji je zvučao kao uzdah olakšanja, i skloni ruku s mača.
„Rande al’Tore", obrati mu se Etenajil. „Ponovorođeni Zmaju, da li bi seo da razgovaraš s nama? Odgovorićemo na tvoja pitanja."
„Zašto nikada nisam čula za to takozvano proročanstvo?", upita Kecuejn.
„Njegova priroda zahtevala je da bude tajno", odgovori kralj Paitar. Sedeli su na jastucima u jednom velikom šatoru podignutom usred krajiške vojske. Kecuejn se sva nakostrešila zbog toga što je tako opkoljena, ali glupi momak - zauvek će biti glupi momak, ma koliko star bio - delovao je savršeno spokojno.
Trinaest Aes Sedai čekalo je ispred šatora, koji nije bio dovoljno velik za sve njih. Trinaest. Al’Tor na to nije ni trepnuo. Kakav to muškarac koji može da usmerava sme da sedi opkoljen s trinaest Aes Sedai a da se ne preznojava?